Pitanja bez odgovora: Da li je moguće da niko nije video ženu koja trči i vrišti ulicama Mostara?

Oni koji su je poznavali, o Aldini Jahić, poslednjoj žrtvi femicida u Bosni i Hercegovini, imaju samo reči hvale. Ipak, slike kako ova mlada žena trči mostarskim ulicama, pokušavajući da pobegne ubici koji joj je presudio, dozivajući pomoć koju nije dobila, dugo će ih proganjati, ali ne samo one koji su joj bili bliski, nego i svakog savesnog pojedinca, piše N1 Sarajevo.

„Te slike, to bežanje... to je dugo trajalo. Mostar je veliki grad, da niko nije tu u 18 sati priskočio u pomoć, to mi je nejasno“, kaže Admir Čavalić, federalni poslanik (SBiH).

Novinarka Rubina Čengić postavlja pitanje – da li je iko bio u tom ugostiteljskom objektu u kojem je Aldina ubijena?

„Da li je moguće da niko nije video uspaničenu ženu koja je trčala i vrištala? Dakle, kakvi smo mi to ljudi“, dodaje.

Oni koji su dotakli dno, ili su blizu njega, rekli bi pojedini. Osim što je mehanizam zaštite žrtve davno zakazao, čemu svedoči svaka žrtva femicida, svest dela bh. zajednice o ovoj pošasti je pogubna.

Da je hitno potrebno menjati svest u društvu pokazuju i poslednje poruke u javnom prostoru i društvenim mrežama.

N1 Sarajevo podseća kada je pre dve godine ubijena Nizama Hećimović, u Gradačcu, a kada je njeno ubistvo odobravalo veliki broj korisnika društvenih mreža.

Solidarnost i razumevanje neretko izostaju i kod pojedinih žena.

„Posebno boli kad žene pišu takve komentare. To 'šta je radila, sigurno je ona to izazvala'. Ali, drago mi je da je drugi deo javnosti, onaj zreliji, zdraviji, reagovao na takve komentare“, ističe Edisa Demić, direktorka mostarskog udruženja Dignitet.

Sve dok kroz edukaciju u školama ovakav odnos prema nasilju ne bude eliminisan, ne možemo očekivati ni bolji institucionalni odgovor, kažu naši sagovornici.

„Trebamo brze i efikasne mere sistema i trebamo kao društvo smanjiti taj prag tolerancije. Drago mi je da smo mi tolerantno društvo za puno stvari, ali za nasilje nad ženama i generalno, u porodici, moramo spustiti taj prag tolerancije i naterati sistem da radi“, smatra aktivistkinja Amna Popovac.

Sistem, koji nema čak ni osnovne mehanizme praćenja.

„Predstavnici sistema moraju imati jednu bazu podataka. Kada saznamo iz medija, prikupljamo te informacije, gde je presuda itd, ne možemo da saznamo. Jednostavno, nekim procesima ne možemo da prisustvujemo. Mi, kao civilno društvo, prikupljamo podatke, delimo“, pojašnjava Jadranka Miličević iz Fondacije CURE.

No, da li bi to, suštinski, nešto promenilo u pogledu zaštite žrtve?

Predstavnici nadležnih institucija tvrde da u poslednjem slučaju, u Mostaru, žrtva nije prijavila nasilje.

Međutim, potvrdili su da je protiv fudbalskog sudije Anisa Kalajdžića, ubice koji joj je kukavički presudio, ranije podignuta optužnica zbog ugrožavanja bezbednosti druge ženske osobe.

Stoga se deo one zrele javnosti s pravom pita, zašto nije bio pod nadzorom policije? I ko mu je u ruke dao pištolj, ako za njega nije posedovao dozvolu?

„Taj pištolj morao je ili pozajmiti ili ukrasti ili kupiti od nekoga. I niko od onih od kojih je taj pištolj pozajmljen, ukraden ili kupljen na nekom, verovatno, crnom tržištu, nije prijavio policiji ili nadležnim organima taj događaj“, mišljenja je Rubina Čengić.

Sve dok institucije ne preveniraju, reaguju i najoštrije sankcionišu nasilnike, poverenje žena i svih drugih građana koji trpe određeni vid nasilja, ostaće nepovratno izgubljeno, navodi N1 Sarajevo.