Ranko Savić iz Foče, iz protesta što se decenijama ništa ne preduzima da magistralni put Foča - Šćepan Polje, koji je deonica puta Sarajevo-Podgorica, prestane biti "put smrti" i "put strave i užasa", ukrasio je svoju drvenu šupu, koja se nalazi pored tog puta, sa više od 80 ratkapni otpalih sa automobilskih točkova.

Ne radi se ni o kakvom seoskom, niti šumskom putu. Nego o magistralnom. Onom koji spaja dve države. Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru. Na ovom putu život je lakše izgubiti nego sačuvati ga – reći će vam meštani koji obećanja o njegovoj sanaciji pamte još iz ‘80-ih godina.

“Pre dve godine su rekli da će početi, ja sam se nadao Albanija-Sarajevo, brzi put. Ovi kad su radili kažu do godine 100 odsto počinje, evo tri godine imaju da urade projekte i nešto. Ali ništa od toga”, priča Dragan Drakula, meštanin.

Put Foča-Šćepan Polje zovu “Putem smrti”. Uzak, krivudav put. Klizišta koja gutaju kolovoz i prete da se otisnu prema Drini. Na ovoj deonici nesreće su skoro svakodnevne. Ranka Savića, čija je kuća uz put, noću bude škripe kočnica. Jutrom, on i komšije pronalaze tragove nesreća. Najčešće su to ostaci ratkapni.

“Ovih ratkapni imam 86, pogledajte kakvi su ovo strahoviti udari, ovo je sve od udara, naleti i pukne po pola, otpadne drugi deo, bilo bi 100 da nije zbog korone zabranjen saobraćaj”, tvrdi Savić.

Meštani su više puta tražili da se put rekonstruiše. Uglavnom su dobijali odgovore – radi se. I tako 40 godina. Poslednji put se ovaj put asfaltirao 1972. godine. Ranko je umoran od ispraznih obećanja. Toliko dugo čeka sanaciju da je odlučio svoju kolekciju pronađenih ratkapni svima pokazati. Za njega je ovo opomena. Drugi, njegovu garažu zovu muzejom.

“Muzej je kulturna ustanova, a ovo je daleko od kulture. Ovo je pokušaj da se ukaže na dugogodišnje propuste, a ovde se radi o putu. Magistralnom putu koji povezuje države. Nije bio dovoljan opomena jer je ‘80-ih bio stravičan udes, autobus Tara prevoza sleteo je u provaliju i stradalo je 10 ljudi. Bilo je sporadičnih nesreća, a posebno kada dođu toplija vremena, tope se snegovi, pođu klizišta, i niko o tome ne vodi računa”, ističe Savić.

Ko jednom ovuda prođe, ne vraća se, priča Ćetko Grujević koji drži obližnji restoran. Loš put je sramota, za meštane i za turiste. Za posao pogubno – dodaje.

“Kažu ljudi da ovo nigde videli nisu. Da je magistralni put ovakav, nigde videli nisu, čude se ljudi da to postoji. Ko god pođe ovim putem za Crnu Goru ovuda se neće vratiti. Ode na Mostar, Prijepolje, ovuda neće. Još se niko nije pojavio da je spomenuo taj put. Spominju neke centrale, autoputeve, aerodrome, ali ovaj put koji život znači…”, kaže Grujević.

Život – za one koji žive na ovim prostorima i retkim koji se odluče ovuda proći možda jednom godišnje, ali ne i onima koji odluke o životu donose.

“Evo ja pozivam sada tog novog ministra da dođe sa svojim novim autom, verovatno ima bolje ratkapne, ako nisu felne, a kakav je put mogao bi sledeće godine skupljati felne. Evo pozivam javno ministra da dođe i uveri se u ovo što govorim. Ja nemam veze sa politikom, samo sa životom”, poručuje Savić.

Na svakom koraku na deonici Foča-Sarajevo znakovi na putu. Od ploča koji upućuju na tragične završetke, pa do ovih pojedinačnih eksponata koji šalju poruku da treba usporiti, da treba paziti i da ovaj put, još uvek nije siguran.