Vera i Nada iz Osijeka našle rešenje za usamljeni život u bedi

Vera i Nada iz Osijeka, prijateljice iz mladosti, penzionisane novinarke koje su radni vek provele u lokalnim dnevnim novinama "Glas Slavonije", penzionerske dane proživljavaju zajedno sticajem niza nesrećnih i poneke srećne okolnosti.

"Život ti često loše izmeša karte. Danas si na vrhu sveta, a sutra se sve sruši kao kula od karata. Ja sam vrlo rano ostala potpuno sama, sve svoje najmilije posahranjiivala, ali još sam radila, pa me to na neki način izvuklo. Onda su počele da stižu bolesti. Prvo operacija oba kuka, pa dijabetes, katarakta, neka autoimuna bolest štitne žlezde, pa teški bolovi u leđima... Neki disk se iskrivio tako da sada mogu da sedim najviše sat vremena", ispričala je za N1 Zagreb 72-godišnja Vera.

Živela je sama u svom stanu, na trećem spratu. A onda je došlo vreme kada, kako kaže, osim pola hleba i litre mleka više nije mogla sama da donese do stana.

"Srećom, imala sam dobru prijateljicu koja bi mi subotom otišla i nakupovala hrane za celu nedelju", dodaje Vera.

Dve godine mlađu Nadu, s kojom sada živi u njenom stanu, Vera zna duže od pola veka.

"Ona je imala svoju muku, nepokretnu majku o kojoj se 15 godina brinula i na nju nisam mogla da računam. Osim toga, oterali su je u prevremenu penziju. Ja sam otišla u penziju 2014. i prvih godinu, dve čak sam mogla pristojno da živim. Ali onda su kola krenula nizbrdo. Visoke režije, a mala penzija. Kada je Nadi mama umrla, ostala je sama u trosobnom stanu s malom penzijom i takođe ogromnim režijama", objašnjava Vera.

Tada je pao dogovor, racionalna odluka da žive zajedno, udruže svoje male penzije kako bi lakše podnele troškove i olakšale sebi život koliko god je moguće. Postale su podrška jedna drugoj.

Vera je izdala svoj mali stan i pre pet godina se preselila kod Nade, u njen veliki trosobni.

"Smejemo se k'o dve lude babe"

"Svoj stan iznajmljujem i s tim prihodom sasvim pristojno živimo. Delimo troškove za televiziju, struju, vodu, grejanje i hranu, sve popola. Svaka ima svoju sobu, svoj televizor, a dnevna soba je za goste. Nada je veliki zaje*ant, lupa raznorazne gluposti i po ceo dan se smejemo, baš kao dve lude babe. Jedan dan kuva ona, drugi dan ja. Tu i tamo se malo 'pokeckamo' ali dok nabrojiš do deset kao da ništa nije bilo. Ona je jako dobar čovek, empatična je i jako je pogađa sve što se u ovoj bednoj zemlji događa, a ja se više oko toga ne živciram", opisuje Vera kako izgleda zajednički život dve penzionerke.

Nada je Veri prepustila reč u ovom razgovoru, ali je osetila potrebu da opiše kako živi jedna njihova komšinica.

"Tu u zgradi preko puta nas živi sama, stara je, bolesna i slaba. Operisala je karcinom dojke, ne može da hoda. Ima sina koji joj donosi namirnice, ali neki dan mi se požalila da je toliko slaba da ih ne može ni raspakovati. Za dom nema dovoljno visoku penziju, a sin ima svoju porodicu i decu o kojoj mora da brine", ispričala je Nada.

"Za dom se moraš prijaviti u pubertetu"

Upitana da li je pokušala da nađe mesto u nekom domu za stare, gospođa Vera je dala sarkastičan odgovor.

"Za dom moraš da se prijaviš u pubertetu ili dobro da napuniš kovertu da bi dobio mesto. Obišla sam desetak privatnih domova i videla svašta. Nadograđene šupe, garaže, hranu kao za seoskog šarova, a cene kao na Karibima. S mojom penzijom ni jedan ne bih mogla da plati", kaže.

Nedeljko Marković, predsednik udruženja Pragma koja se bavi promocijom socijalne i zdravstvene zaštite, za N1 Zagreb je rekao da je u trećoj dobi "najteže biti sam i usamljen". Zajedničko deljenje domaćinstva smatra odličnom idejom za ljude koji u starosti ostanu sami, kao što su ostale Vera i Nada.

"Ljudi iznajme stan, žive zajedno, snize sebi troškove, a poboljšaju kvalitet života. Jedni drugima tako mogu biti podrška i pomoć. To donosi višestruku korist, ne samo socijalnu, nego i psihološku", kazao je Marković.

"Ljudi pozdravljaju ovu našu komunu"

U nizu evropskih zemalja, kao što su Austrija, Nemačka i Švajcarska, takve male zajednice funkcionišu institucionalno kao staračke komune.

Vera i Nada žive u takvoj komuni. Vaninstitucionalnoj doduše, koju su dogovorno stvorile.

"Mnogo čitam i vidim da u svetu ima tih nekih naselja za stare, ali kod nas za takve stvari nema para. Ima samo za (Andriju) Mikulića. Puno naših prijatelja i poznanika je pozdravilo ovu našu komunu koju nekad zovemo bolnicom, nekad umobolnicom, zavisno od toga kako se osećamo. Ali, bez obzira na starost i bolest, lepo je kad ujutro imaš s kim da popiješ kafu i popričaš", zaključila je gospođa Vera svoju gorkoslatku ispovest.