SNV organizuje komemoraciju za žrtve Oluje: U Hrvatskoj sve manje sećanja na srpske žrtve, u Srbiji na hrvatske

Dodaje da će se tokom dana pročitati izjava sećanja SNV u svim manjinskim većima srpske nacionalne manjine, kao i tokom pomenute komemoracije.

Izjavu prenosimo u celosti:

"Srpsko narodno veće na 30. godišnjicu VPO Oluja, kao i svih prethodnih godina, s tugom se seća više desetina hiljada poginulih i ranjenih, jednako naših sugrađana hrvatske nacionalnosti kao i naših sunarodnika Srba. Takođe se sećamo i saosećamo s patnjama više stotina hiljada Hrvata i Srba koji su pred ratnim opasnostima, pretnjama ili silom, morali da napuste svoje domove i zavičaje, svoju zemlju. Posebno se sećamo patnji naših sunarodnika koje su proživljavali u godinama povratka, kao i patnje onih koji se nikada nisu vratili i koji su trajno ostali i bez doma i bez zavičaja, u kojima su oni i njihovi preci generacijama i vekovima živeli.

Umesto da naša tuga i naše saosećanje nakon 30 godina budu manji, oni se povećavaju. Povećavaju se zbog toga što je u Hrvatskoj sve manje sećanja na stradanja naših sugrađana srpske nacionalnosti, a u Srbiji sve manje sećanja na stradanje pripadnika hrvatskog naroda. Povećavaju se i zbog toga što nas državne politike sećanja sve više udaljavaju od izgradnje i učvršćivanja politike mira i pomirenja među Srbima i Hrvatima, između Srbije i Hrvatske. Oba ova povećanja mi u Srpskom narodnom veću razumemo i razumevaćemo kao razloge za jačanje izraza našeg saosećanja za stradanje i patnje drugih te kao razloge za jačanje naših nastojanja da politike sećanja budu deo politika mira.

U takvom našem opredeljenju neće nas ni pokolebati ni obeshrabriti sve glasnije i sve raširenije ispunjavanje našeg javnog prostora pozdravima, pesmama i porukama mržnje (anonimnim i neanonimnim). Suprotno tome, naša je dužnost da svojim komemorativnim praksama podsećamo na nečastan, zločinački trag koji su pozdravi i poruke iz vremena ustaške kvislinške tvorevine Nezavisne Države Hrvatske ostavili iza sebe. Naša je dužnost da istrajno tražimo da Predsednik, Sabor i Vlada zaštite ustavne vrednosti Republike Hrvatske, omoguće život bez straha i tolerisane mržnje. Takođe nam je dužnost da tražimo da naš obrazovni sistem omogući sticanje znanja o tome šta je bila NDH i za kakve i koje je sve zločine odgovorna prema Srbima, Jevrejima, Romima i Hrvatima antifašistima, a zbog kojih su ustaški pozdrav, ustaške pesme i ustaška znamenja protivni Ustavu.

Bez obzira na to što je u ovakvim okolnostima teže delovati u cilju postizanja javne svesti o ukupnim žrtvama rata, u koje bi bile uključene i priznate i srpske žrtve u Hrvatskoj, naročito civilne, mi ćemo to delovanje nastaviti. U tom ćemo nastojanju učiniti sve da nadležna državna tela i institucije ne ostavljaju taj posao samo nevladinim organizacijama, nego da ga i same obavljaju, a nevladine organizacije prihvate u tome kao svoje partnere. Nastavićemo podsećati i Vladu i pravosudne institucije na zakonsku, međunarodno preuzetu i javno deklarisanu obavezu da će se počinjeni zločini prema srpskim civilima sankcionisati jer, u proteklih trideset godina, podignute su samo tri optužnice, od kojih su dve završile osuđujućim presudama, i to za zločin u Kijanima i za zločin u Prokljanu i Mandićima. Među neprocesuiranim zločinima i zločin je počinjen prema izbegličkoj koloni koja se kretala putem od Gline prema Dvoru i bila napadnuta na području Ravnog Rašća, Donjeg Klasnića i Donjeg Žirovca. Tom prilikom ubijeno je 78 ljudi – 48 civila, 17 vojnika i 13 osoba dosad neidentifikovanog statusa. Najstarija žrtva imala je 99 godina, a najmlađa 23 godine. Žrtve stradale na tim mestima, koje su pokopane na groblju u Dvoru, još uvek nisu identifikovane.

Na tom mestu i na celom prostoru opštine Dvor i Banije naša je dužnost da se setimo zajedničke obaveze da pored dostojnog sećanja i ravnopravnog tretmana žrtava rata i žrtava ratnih zločina osiguramo pretpostavke za život s tekućom vodom i održavanim i uređenim putevima. Pre svega, dužnost nam je da osiguramo zaustavljanje propadanja skromnog, ali proteklih decenija koliko-toliko obnovljenog privrednog života. Znamo da će trebati mnogo vremena da Banija obnovi svoju predratnu razinu stočarstva i voćarstva, ali znamo i to da ako ne počnemo odmah podržavati one koji su sada tu, vreme obnove postati neizvesno, kao što je neizvestan život onih koji čekaju državu da im pomogne u razvijanju njihovog održivog života.

Na kraju, pozivamo sve da se sećaju svih ratnih žrtava, svih ranjenih i svih prognanih, a bez kojih su ostali njihovi najbliži, onih koji su ostali živi, ali bez dela svojih sposobnosti i onih koji su privremeno ili trajno iskorijenjeni iz svojih zavičaja. Ništa od toga nije se moralo, a još manje trebalo dogoditi da se pre 35 ili pre 30 godina više čuvao mir i da su se čuvali ljudski životi te da se ljudima ostavljala mogućnost izbora".