(VIDEO) Tragičan kraj onih u potrazi za boljim životom: Čeka se da Drina izbaci još tela, porodice mole za pomoć

Zahra traga za bratom Azizom

Nepredvidiva Drina, koja gotovo svakodnevno menja svoje korito, često iznenadi i domaće, iskusne plivače. Kako onda ne bi izbeglice sa Bliskog istoka, mahom neplivače. Od 2016. godine na granici između Srbije i BiH, pronađena su tela 42 migranta. Daleko je veći broj onih koji su se utopili, ali njihova tela reka još uvijek nije izbacila na obalu.

Djevojka Zahra Alimi iz Avganistana strahuje da je istu sudbinu imao i njen brat.

“Aziz je stigao je u Srbiju, ali nažalost kada je pokušao da pređe reku Drinu i uđe u Bosnu i Hercegovinu, utopio se. To se desilo 23. avgusta 2023. godine. Mi od tog dana nemamo vesti o njemu. Aziz je želeo da radi u nekoj od evropskih zemalja i izgradi dobar život kako bi nam pomogao. Molim vas da nam pomognete, nemamo nikog drugog osim vas”, reči su Zahre Alimi.

Potresne ispovesti i molbe porodica utopljenih izbeglica stižu na adresu aktiviste iz Tuzle, Nihada Suljića.

“Moj prvi kontakt sa jednom porodicom koja je tražila svog nestalog, jeste da mi se javio jedan dečko iz Avganistana koji je u Tuzli boravio kao izbeglica pre četiri godine i rekao mi da je njegov komšija, iz njegovog sela iz Avganistana nestao na granici između Srbije i BiH. Tad je spojio mene i porodicu nestalog, telo smo pronašli u Zvorniku, i to telo je vraćeno nazad u Avganistan”, objašnjava Nihad.

San o obećanoj Evropi

Dodaje da je reč o muškarcima koji su krenuli u Evropu kako bi izdržavali porodice, ali da i dalje postoje predrasude o njima:

“Neko iz Ukrajine je izbeglica, a neko iz Sirije ili Avganistana je migrant. Ta dehumanizacija počinje u samom nazivu. Što se tiče te strukture, zašto su to sve muškarci, treba uzeti niz kulturoloških i drugih aspekata. Svaki taj muškarac iz Avganistana na svojim leđima ima čitavu porodicu koja ga čeka. Čeka da on u obećanoj Evropi ostvari neki bolji život. Ali zbog prirode putovanja, neretko su to najstariji sinovi u porodici, koji su krenuli na taj teški put, kako bi svojoj porodici koja je ostala negde tamo učinili život koliko-toliko boljim”, navodi Suljić.

Grobovi migranata u Bijeljini

One, čije se porodice još uviek nisu javile, Nihad je želeo dostojno da sahrani. Nekoliko njih nalazi se na jednom semberskom groblju. Umesto imena i prezimena na spomenicima su ispisana dva slova i godina smrti.

Čak 17 neidentifikovanih osoba sahranjeno je na groblju u Bijeljini, 16 muškaraca, a nedavno i jedna žena. Umesto prvobitnih drvenih spomenika, odlučeno je da se postavljaju mermerni spomenici, kako bi zauvek sačuvali uspomenu na nesrećno ugašene živote.

“Ja ne mogu promeniti šta se desilo i spasiti njihove živote, ali ovo možemo, velika je satisfakcija ako nečija majka, sestra, brat, rođak zna bar gde je telo”, kaže mladi aktivista iz Tuzle.

Pronalazak porodice otežavajuća okolnost

Patolog iz Bijeljine, Vidak Simić, iz tela, koja su uglavnom u različitim fazama truljenja, uzima koštani uzorak tkiva za eventualnu DNA analizu. Četrdeset uzoraka, koliko ih ima trenutno, trebalo bi da se čuvaju do 6 meseci. Simić je odlučio da ih sačuva i duže, sve dok se porodice preminulih ne jave. I u tom kontekstu, pokušava se pronaći rešenje.

“Ideja je bila da se sačine svi ti DNA profili i da se stave na neki portal, pa recimo u Alžiru, Avganistanu Pakistanu nije bitno gde jer bi familija čula, načula, i ima saznanja da se neko njihov utopio u Drini, i nda ode tamo. Jer jako je skupo da putuje, gubitak je vremena i ne poznaju ljudi ni običaje, ni zakone, mnogo je problema, to je strašno mukotrpan posao”, kaže bijeljinski patolog i dodaje:

“Ovako, otišli bi tamo u neku instituciju otac, majka, brat, sestra bilo ko bi dao svoj uzorak, i onda bi s tog profila taj doktor iz Alžira, Avganistana, Pakistana uporedio i rekao jeste, da, vaš sin, brat je obdukovan tad i tad, nađen je tad i tad, sahranjen je tu i tu.”

Dva spomen obeležja i drvored sećanja

Nažalost, prema rečima Nenada Jovanovića koji je samo tokom prošle godine pronašao deset tela na obalama Drine, kaže da je uglavnom reč o mladim ljudima. Otprilike, od 20 do 30 godina starosti. Svaki put, kad izvuče novo telo, razmišlja o sudbini tih ljudi.

“Pakistan, Maroko, Sirija, gdje god se otvori neko novo ratište tako se oseti taj nagli priliv baš iz tih područja. Šta da vam kažem, to je jedna nesreća da ljudi završavaju svoj život ovde kod nas, samo zbog toga što nemaju dobar pasoš. Verovatno da imaju neki bolji, ne bi završili tu gde su završili”, navodi Jovanović.

Na mestu gde su završili, na njihovoj poslednjoj stanici, osim nadgrobnih spomenika, postavljena su dva spomen obeležja i zasađen je drvored sećanja.