Čemu služi golicanje?

SciTech 30. nov 201512:37 > 12:44
Izvor: N1

Ljudska reakcija na golicanje je naizgled besmislena i čudna - smejanje, bez da vam je išta smešno, a istovremeno je tako nelagodno da ga želite zaustaviti što pre. Nema jedinstvenog objašnjenja zašto je to tako, a pitanjem su se bavili brojni naučnici i mislioci - Platon, Frensis Bejkon, Galileo Galilei, Čarls Darvin...

Golicanje je, čak se pretpostavlja, „majka“ smeha, odnosno glasova koje puštamo kada se smejemo. Osim toga, sami se ne možete golicati, što stvar čini čudnijom. Treba naglasiti da postoje dve osnovne grupe osećaja golicanja.

Knismesis, koji izaziva smeh i ježenje kože, a nastaje blagom stimulacijom čitave površine kože, na primer, dodirom pera. Ono je lakše objašnjivo i u nauci postoji svojevrstan konsenzus oko tumačenja da služi kao odbrana od insekata.

Gargalesis je misteriozniji – nastaje grubljim i dubljim pritiskom kože u pojedinim delovima tela poput rebara i tabana.

Anticipiranje užitka

Krenimo od oca evolucije, Čarlsa Darvina. On kaže da ta vrsta golicanja izaziva smeh zato što osoba nad kojom se izvodi gargalesis anticipira uživanje. Da bi uspelo, osoba koja se golica ne sme znati unapred gde će se stimulisati, pa se zbog toga sami ne možemo izvesti tu „čaroliju“.

„Maštu ponekad, kaže se, može zagolicati luda ideja; i ovo tzv. golicanje uma je analogno onome kada je telo u pitanju“, pisao je Darvin.

On je tvrdio da postoji veza između golicanja i društvenog zbližavanja, jer ono nas uspeva nasmejati tek pod određenim uslovima. Na primer, dete se neće početi smejati ako ga stranac krene golicati bez prethodnog iskazivanja namere i ocene da se radi o čoveku od poverenja – golcianje će u tom slučaju izazvati nelagodnost i povlačenje.

Na ovom je tragu i Robert R. Provajn, neurolog sa Univerziteta u Merilendu koji je napravio studiju o smehu. U slučaju golicanja, smehom se reaguje u najranijoj dobi – u prvim mesecima života.

„To je jedan od prvih obllika komunikacije između beba i njihovih staratelja“, piše Provajn. Roditelji rado golicaju dete sve dok se ne počnu meškoljiti u nelagodi. Ovakvo zbližavanje događa se i među decom koja su vršnjaci, ali i prijateljima u zrelijoj dobi pa se uzima u obzir da preduslov za reakciju smehom treba biti poverenje.

Seksualni stimulans i – tortura

Golicanje u zrelijoj dobi čak može poslužiti i kao seksualni stimulans, na izuzetno golicljivim erogenim zonama tela, premda tada neće uzrokovati ni povlačenje niti smeh.

Kako prenosi portal Popular Science, psihijatar Donald Blek navodi da golicanje može imati i ulogu refleksa samoodbrane. Golicanju najpodložniji delovi tijela, argumentuje, poput rebara ili vrata, vrlo su ranjivi u borbi, pa on tumači da deca u „okršajima“ putem golicanja vršnjaka na neki način uče kako zaštititi svoja ranjiva mesta, dok zapravo izvode prilično sigurnu aktivnost.

On smatra i da se uzvik smeha „ha-ha“ razvio iz stenjanja u grubljoj ljudskoj igri, a to zaključuje temeljem sličnih međusobnih kontakata šimpanzi i orangutana.

Međutim, pored svih ovih manifestacija, golicanje može biti i mučenje. Osim što deca nad svojim vršnjacima znaju da praktikuju dominaciju tako da ih beskrajno golicaju i time izazovu njihovu nelagodu, u istoriji postoje slučajevi prave torture izvođene zahvaljujući ovom refleksu.

O tome je pisao Hajnc Heger, zarobljenik konccentracionog logora Flozenburg u vreme Drugog svetskog rata u knjizi „Muškarac s ružičastim trouglom“. Opisao je kako su drugog zatvorenika SS-ovci golicali po tabanima, između nogu i ispod pazuha, sve dok se nije mogao više savladavati i počeo se nekontrolisano smejati. Taj smeh se uskoro pretvorio u nekontrolisani plač.

British Medical Journal objavio je 2001. godine studiju Gevina Jameja „Tortura: Evropski instrumenti mučenja i smrtne kazne od Srednjeg veka do danas“, u kojemu autor navodi da je jedna od metoda mučenja bila golicanje. Izvodila se na način da se žrtvi noge umoče u slanu vodu, a onda se na nju pusti koza koja izliže tabane. I u Japanu je zabeleženo da se ljudi mogu mučiti „nemilosrdnim golicanjem“, o čemu je pisao publicista Mark Šrajber.

PopSci takođe navodi da se reakcija na golicanje troši vremenom i zaustavlja oko 40. godine života, iz nepoznatih razloga.