Nove studije otkrivaju više o tome koliko potencijlano topljenje leda na Antarktiku može da doprinese porastu nivoa mora. Nakon pesimističnih prognoza iz 2016. sada stižu bolje vesti, ali samo ukoliko se ispune obaveze iz Pariskog sporazuma.

Ljudske emisije gasova sa efektom staklene bašte dovode do zagrevanja planete i posledično topljenja leda, što povećava nivo mora i okeana.

Poslednji put kada je koncentracija gasova staklene bašte u atmosferi bila visoka kao danas nivo mora je bio za 10-30 metara viši, a procene su da bi, ukoliko se sav led na planeti otopi, nivo mora porastao za oko 70 metara. Ovo potencijalno ugrožava brojne obalne gradove i male ostrvske zemlje, te naučnici ulažu mnogo truda i vremena kako bi bolje razumeli procese koji doprinose topljenju leda i brzinu kojom bi naša planeta u budućnosti mogla da gubi ledeni pokrivač.

U poslednjoj deceniji je u ovoj oblasti zabeležen veliki napredak, praćen zanimljivim naučnim debatama među timovima koji su u svojim istraživanjima dolazili do drugačijih rezultata. Krajnji ciljevi ovih studija su osmišljavanje što boljeg odgovora na nove uslove sa kojima će se ljudi suočiti usled promene klime, kao i postizanje međunarodnih dogovora o znatnom smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte i ograničenju rasta prosečne svetske temperature (npr. Pariski sporazum).

Upozorenje iz 2016.

Klimatske projekcije iz 2016. koje upozoravaju da možda potcenjujemo opasnost od topljenja leda sa Antarktika uzdrmale su ne samo naučnu zajednicu, već i širu javnost. Radi se o studiji američkih naučnika Dekonta i Polarda, koji su procenili da bi otapanje leda na Antarktiku moglo da doda čitav metar prosečnom nivou svetskog mora do 2100, što je naravno odjeknulo u mnogim medijima.

Ovaj rad se pre svega bavio prethodno nerazmatranim fenomenima nestabilnosti ledenih ploča i litica koje se zbog različitih faktora mogu odlomiti od kopna i završiti u moru. Naučnici su jedino uz dodavanje ovih fenomena u postojeće modele uspeli da rekonstruišu izuzetno visok nivo mora u pliocenu (pre tri miliona godina) i poslednjem interglacijalu (razdoblju između dva velika ledena doba pre 130.000–115.000 godina). Da bi se razumelo koliko bi otapanje antarktičkog leda moglo da doprinese porastu nivoa svetskog mora u današnjoj klimi, poređenja se prave upravo sa pliocenskim periodom. Tada je koncentracija ugljen dioksida u atmosferi iznosila 400 ppm, što je približno današnjem nivou (419 ppm), dok se procenjuje da je nivo mora bio 10–30 metara viši no danas.

Rezultati ove studije dovedeni su u pitanje 2019. od strane tima britanske naučnice Tamsin Edvards sa Kings koledža u Londonu, koji je pomoću svog statističkog modela znatno povećao broj simulacija klimatskog modela razvijenog od strane Dekonta i Polarda, kako bi istražili širi dijapazon mogućih ishoda otapanja antarktičkog leda. Ovom metodom došli su do zaključka da bi čak i po scenariju visokih emisija (RCP8.5), u kom se malo preduzima povodom klimatskih promena, doprinos Antarktika svetskom nivou mora iznosio 45 cm do 2100 – dakle, znatno manje nego što je primarno objavljeno u studiji 2016.

Pet godina nakon objavljivanja pesimističnih projekcija Dekonta i Polarda, 5.5.2021, u časopisu Nature objavljeno je njihovo poslednje istraživanje, gotovo istovremeno kada i novi rezultati Tamsin Edvards i njenog tima od 84 istraživača iz 62 različite institucije. Iako se razlikuju u pristupu neizvesnosti i kalibraciji klimatskih modela, projekcije oba rada su daleko optimističnije nego 2016.

Šta sve utiče na porast nivoa mora?

Topljenje glečera i lednih pokrivača trenutno je odgovorno za polovinu porasta nivoa svetskog mora. Jedan od glavnih uzročnika je i zagrevanje okeana, što dovodi do njegovog širenja, pa ista masa vode zauzima veću zapreminu (jer topla voda ima manju gustinu). Razlog zašto se ove studije bave samo kopnenim ledom je jednostavan – morski led ne doprinosi podizanju nivoa mora jer se već nalazi u njemu.

Obe grupe naučnika su u svoje studije uključile različite scenarije zagrevanja, među kojima su i scenario koji se odnosi na trenutni nivo svetskih emisija, zatim cilj Pariskog sporazuma od 2 stepena, kao i ambiciozniji cilj od 1.5 stepeni, na čijoj važnosti oba rada insistiraju.

Edvards i saradnici (2021): Optimizmu ima mesta ukoliko se teži dostizanju najambicioznijeg cilja Pariskog sporazuma

Prednost statističkog modela, tzv. ’emulatora’ koji su koristili Edvards i njeni saradnici je što objedinjuje neizmerno veći broj simulacija iz različitih prethodnih modela. Zaključak daje nadu: ukoliko države ispune svoje trenutno postavljene ciljeve smanjenja emisija, topljenje kopnenog leda dovešće do podizanja nivoa svetskog mora za još 25 cm do kraja veka; međutim, ukoliko međunarodna zajednica ispoštuje Pariski sporazum i ograniči porast srednje godišnje temperature na 1,5 stepeni u poređenju sa predindustrijskim nivoom, Edvards i njen tim predviđaju duplo manje povećanje nivoa mora – 13 cm.

Studija takođe zaključuje da bi doprinos grenlandskog lednog pokrivača bio 70 odsto manji ukoliko se postigne cilj od 1,5 stepeni, dok bi doprinos kopnenih glečera bio duplo manji. Treba imati u vidu da studija uključuje i podatke o topljenju preko 220.000 glečera, koji doprinose čak 20 odsto podizanju nivoa mora, a predstavljaju samo 1 odsto svetskog leda.

Sa druge strane, procene doprinosa otapanja na Antarktiku znatno variraju i predstavljaju najveću nepoznanicu u jednačini nivoa mora. Različiti faktori poput količine novog snega koji napada i brzine topljenja ivica ledenih ploča u velikoj meri utiču na neizvestnost u istraživanju ovog fenomena.

Deo rada posvećen je i pesimističnim, ali fizički mogućim projekcijama. Na osnovu ovih proračuna doprinos kopnenog leda (uključujući antarktički) porastu nivoa mora bi iznosio oko 42 cm na osnovu sadašnjih politika smanjenja emisija, odnosno 30 cm ukoliko se u potpunosti ispoštuje Pariski sporazum (tzv. scenario SSP1-19).

Dekonto i saradnici (2021): Uz trenutne nivoe emisija, do 2060. biće nemoguće preokrenuti intenzitet otopljavanja

Suprotno prethodnom, model ovog rada kalibrisan je u odnosu na promene nivoa mora u prošlosti, ali ne ispituje toliko širok dijapazon neizvesnosti.

Zaključak je da ograničavanje porasta srednje godišnje kopnene temperature od dva stepena u odnosu na preindustrijski nivo verovatno ne bi mnogo promenilo stopu otapanja antarktičkog leda u odnosu na sadašnju. Budemo li nastavili da emitujemo gasove staklene bašte u trenutnom obimu, tim Roberta Dekonta predviđa da ćemo do 2060. dostići tačku preokreta – odnosno, da će nakon ovog perioda biti nemoguće preokrenuti intenzitet zagrevanja i stopu topljenja leda, pa čak i ako svetska zajednica odluči da sprovede masovne geoinženjerske projekte.

Sudeći po trenutno važećim politikama i zakonima različitih država koje analizira Climate Action Tracker, do kraja veka srednja godišnja temperatura na planeti bi mogla da poraste za oko 2,9 °C, međutim ukoliko bi se do kraja sproveli ciljevi na koje su se države obavezale Pariskim sporazumom, do 2100. temperatura bi u proseku bila 2,4 °C viša. Poslednji izveštaj Climate Action Tracker-a u obzir uzima i optimistični scenario prema kojem države uspešno ispunjavaju nedavno najavljene ambicije za dostizanje neto-nultih emisija do 2050. U tom slučaju planeta bi se do kraja veka zagrejala za 2 °C.

Zato rezultati Dekontovog istraživanja pozivaju na još ambiciozniju akciju sada, kako bi se ograničilo topljenje leda na Antarktiku.

Kakav je značaj ovih studija na regionalnom nivou?

Ukratko, ogroman – one nam govore raspon mogućih vrednosti budućeg nivoa mora, kao i verovatnoću dešavanja brojnih scenarija, što znači da trenutne adaptacije moraju ostati veoma fleksibilne, dok se i dalje insistira na intenzivnom smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte (mitigaciji).

Sa jedne strane, ukoliko se donosioci odluka oslone na optimističnije scenarije, sa manjim porastom nivoa svetskog mora, istovremeno neispunjavajući svoje obaveze pod Pariskim sporazumom, može se desiti da mere adaptacije ne budu dovoljne, što posledično podrazumeva materijalne štete i gubitak života. Ako se, pak, opredele da se pripreme za pesimističnije scenarije, može se desiti da se veoma visoke sume novca ulažu bez potrebe, što takođe može imati značajne ekonomske posledice.

Poplave koje će zasigurno zahvatiti velike priobalne površine ne zavise samo od topljenja leda – faktori kao što su lokalno sleganje tla i pomeranja tektonskih ploča su takođe bitni, jer mogu dovesti do tonjenja čitavih gradova (kao što je to slučaj Džakarte, prestonice Indonezije). Da bi se predstavilo šta na regionalnom nivou znači srednji porast nivoa mora određene visine, američka Nacionalna uprava za okeane i atmosferu razvila je Sea Level Rise Viewer, instrument koji nam vizuelno približava naučne podatke.

Edvards vs. Dekonto: koji model je bolji?

Ne postoji jedan zbirni klimatski model koji bi sa sigurnošću mogao da predvidi budući porast nivoa svetskog mora. Budući da je doprinos većine faktora veoma neizvestan i da se informacije dobijaju iz mnogobrojnih izvora, odnosno od članova naučne zajednice sa različitim fokusom i pristupima, može se reći da su procene porasta nivoa mora sinteza svih ovih modela i informacija (kao što je to urađeno u poslednjem Specijalnom izveštaju IPCC-a o okeanima i kriosferi).

Kako je to rekao statističar Džordž Boks: „Svi modeli su pogrešni, ali neki su korisni“. Zbog toga je veoma važno istaći da, i pored neslaganja naučnika u nekim pitanjima dizajna modela, njihovi doprinosi kako daljim istraživanjima, tako i donošenju odluka, ostaju nemerljivi. Bitno je imati u vidu da se ambiciozni ciljevi Pariskog sporazuma mogu postići samo uz saradnju nauke i pametnih politika.

Kao što se može videti iz pomenutih radova, naučna zajednica uveliko bazira klimatske projekcije na međunarodno postignutim ciljevima. Da li donosioci odluka u istoj meri uzimaju u obzir naučna istraživanja – ostaje da vidimo na sledećem Klimatskom samitu Ujedinjenih Nacija (COP26), koji će se održati u novembru u Škotskoj.