Srećan rođendan: Pola veka fudbalskog Genija

Savićević je počeo svoju fudbalsku karijeru u mlađim kategorijama OFK Titograd, odakle odlazi 1981.godine kao 15-godišnjak u Mladost. Tri godine posle toga je prešao u Budućnost, gde je debitovao za prvi tim kod trenera Milana Živadinovića.

U letnjem prelaznom roku 1988. godine iz podgoričkog kluba odlazi u Crvenu zvezdu, uprkos interesovanju brojnih klubova iz Jugoslavije.

Posle toga je dobio poziv za služenje redovnog vojnog roka, pa je propustio celu sezonu 1988/1989. U JNA je igrao u sportskoj četi da bi ostao u formi. Ipak, državne vlasti su dozvolile da igra važne utakmice kao što je susret protiv Milana u Kupu evropskih šampiona. Savićević je imao važan udeo u remiju na San Siru kada je Dragan Stojković postigao važan gol u gostima za 1:1. U revanšu u BeograduSavićević je postigao gol, ali je nemački sudija Diter Pauli prekinuo utakmicu zbog magle koja je prekrila ceo grad. Druga utakmica je igrana sutradan, rezultat je opet bio 1:1, pa su izvođeni jedanaesterci koje su Italijani dobili 4:2, nakon promašaja Savićevića i Mitra Mrkele.

Popularni Dejo je sa Crvenom zvezdom osvojio tri uzastopne šampionske titule (1989/1990, 1990/1991 i 1991/1992), dva nacionalna kupa 1990. i 1992. i Kup evropskih šampiona i Interkontinentalni kup 1991.

Kako je dobrim igrama u crveno-belom dresu skrenuo pažnju na sebe, 1992. godine je usledio transfer u Milan.

U svojoj prvoj sezoni na San Siru je bio u nemilosti Fabija Kapela, tada trenera u ekspanziji, pa je tako odigrao samo 10 utakmica i postigao 4 gola.

Već sledeće godine se stvari menjaju u korist Savićevića, koji postaje standardan prvotimac i predvodi svoj tim do nacionalne titule i finala tada tek osnovane Lige šampiona, gde su izgubili od Olimpika iz Marselja.

Te godine vlasnik MIlana Silvio Berluskoni mu je dodelio nadimak Genije.

U maju 1994.godine na Olimpijskom stadionu Spiridom Luis u Atini Savićević je sa MIlanom ponovo postao evropski prvak.

Italijanski klub je u finalu Lige šampiona je savladao favorizovanu Barselonu 4:0, a Genije je postigao prelep gol.

Uprkos lošoj formi Milana sledeće sezone, Savićević je predvodio klub do finala Lige šampiona protiv Ajaksa, koji je Ajaks dobio 1:0.

Kapelo ga je izostavio u finalu zbog navodne povrede, iako je Savićević insistirao da je bio spreman.

On je za roso-nere igrao sve do 1998.godine, a sa njima je osvojio 7 trofeja, uključujući tri skudeta (1992/93, 1993/94 i 1995/96), kup Italije, Ligu šampiona i Superkup Evrope.

Posle odlaska iz Milana na kraju sezone 1997/1998. Savićević nije imao klub, pa se u januaru 1999.godine vratio u Crvenu zvezdu.

Odigrao je tri utakmice za crveno-bele, uključujući i večiti derbi sa Partizanom, bez postignutog pogotka, u prvenstvu koje je prekinuto zbog NATO bombardovanja SRJ.

Zvezda je prvenstvo završila na trećem mestu, iza Partizana i Obilića, ali je osvojila kup, koji je odigran nakon završetka rata. Savićević je karijeru tog leta nastavio u Rapidu iz Beča.

U austrijskom klubu je proveo dve sezone posle kojih je okončao svoju fudbalski karijeru.

2002. godine je postao selektor fudbalske reprezentacije Srbije i Crne Gore.

Savićević je sa reprezentacijom SCG, od februara 2002. do juna 2003. ostvario četiri pobede, zabeležio tri nerešena rezultata i doživeo deset poraza. Bilans u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Portugalu, 2004. bio je jedna pobeda, dva remija, dva poraza.

Danas obavlja funkciju predsednika Fudbalskog saveza Crne Gore i ističe da slobodno vreme najviše voli da provodi u društvu sina Vladimira i ćerke Tamare.