„Svi mi kažu da dobro izgledam, ali ne mogu pobeći od činjenice da imam najgoru bolest na svetu i pet metastaza. Nemam dilemu da se nešto krupno valja u mom organizmu, ali ja se ne dam. Zasad imam sreću da me još nisu uhvatili oni uobičajeni bolovi, a kad imaš rak na kostima kažu da je to najgore. Ali ne živim u iluziji da će to samo tako proći, spreman sam na odlazak bez velike pompe“, prve su reči legendarnog fudbalskog trenera Miroslava Ćire Blaževića u razgovoru za portal N1.
„Bio sam na svim mogućim terapijama, ali se rezultati nisu pokazali afirmativnim. Lekari su uz pomoć radiohirurgije uspeli da uguše tri žarišta, ali se onda pojavilo pet novih“, priča smireno, svestan ozbiljnosti svog zdravstvenog stanja, ali se u njegovom glasu ne oseća zabrinutost. „Moja porodica kao da se pretvara da se meni ne može ništa dogoditi, ali to nažalost nije tako, iako se u podsvesti i dalje nadam da bih mogao još malo da poživim“, kaže popularni Ćiro, koji je u februaru proslavio 87. rođendan.
„Jesi li spremio pitanja?“, pokušava da me zbuni, ali njegov smeh čini moj odgovor suvišnim.
Povezane vesti:
Bašta kafića u centru Zagreba ne deluje kao idealno mesto za intervju, ali je to takoreći Ćirina druga kuća, pa nisam ni probao da utičem na izbor lokacije. Intervju je prvobitno bio dogovoren za kraj prošlog leta, kada je trebalo da se nađemo u morskom ambijentu njegove kuće u Kraljevici nadomak Rijeke, ali do njega nije došlo jer je baš tih dana saznao da boluje od raka. Ipak, Ćiro je rođeni borac i pobednik, pa sam bio siguran da ćemo se kad-tad videti.
Još je pod utiskom Dinamove pobede nad londonskim Čelzijem u premijernom meču Lige šampiona, ne pokušava da sakrije euforiju, ali priznaje da je rezultat utakmice i njega iznenadio.
„Slučaj je hteo da na poluvremenu sretnem predsednika Čelzija, koji je bio zabrinut. Rekao sam mu da ne brine i da će oni pobediti jer sam bio uveren da će tako i biti. Bio sam siguran da ćemo primiti tri-četiri komada, a on mi je poverovao (smeh). U fudbalu je najvažniji rezultat, kako si došao do njega nije bitno, važno je samo da je pošteno, a ne lopovski. Protiv Čelzija smo pošteno došli do pobede, a fenomen fudbala se manifestovao u činjenici da ne pobedi uvek bolji. Dinamo je zaslužio tu pobedu jer su igrači dali poslednji atom energije, igrali su sa 120 odsto mogućnosti, a Englezi sa osamdeset. A u svom sastavu Dinamo je imao čoveka koji je mogao pobeći protivničkoj odbrani i zabiti gol…“
I taman što je zaustio da izgovori ime heroja Dinamove pobede, našem stolu prilazi žena koja kaže da je iz jedne humanitarne organizacije. Moli Ćiru da podrži akciju tako što će izgovoriti nekoliko rečenica u kameru mobilnog telefona. Pristaje bez pogovora. Improvizuje u svom stilu, reči se nižu, a on to radi s neopisivom lakoćom, kao da je već imao pripremljen govor. Odlično se snašao u ulozi promotera koristeći svoj dobro poznati šarm, uz neizbežne duhovite opaske. Nijednom nije opsovao.
„Gde smo ono stali? Da, kod (Mislava) Oršića. Pedeset godina sam trener i znam šta znači biti kompletan fudbaler, a on to jeste. Postoje igrači i postoje fudbaleri. Fudbaler, to je jedan božji dar koji mi nazivamo talentom. Čestitam treneru Čačiću na svemu što je napravio. Imao je i sreću koja je sastavni deo uspeha, ali mu zameram što je izvadio Oršića iz igre (psovka), jer je u drugom poluvremenu Čelzi ostavio veliki prostor da tako brz igrač ponovo istrči i zabije gol.“
U čemu je tajna uspeha hrvatskog fudbala, šta to oni imaju što mi nemamo? Reprezentacija im je bila najpre treća, zatim i druga na svetu, a Dinamo ima dvostruko više učešća u Ligi šampiona nego Zvezda i Partizan zajedno. Ako neko zna odgovore na ta pitanja, zna Ćiro.
Nemate predsednika, ali ste konačno pogodili selektora
„Nikad nisam delio beogradski, crnogorski, makedonski fudbal od hrvatskog, jer je to isto podneblje. Nijedno podneblje u svetu, pa čak i brazilsko, ne daje toliko nadarenih fudbalera kao ovo naše. Bilo bi vrlo nespretno i nepravedno reći da Hrvatska ima bolje igrače nego Srbija, ali vi nemate rezultate jer vam je organizacija za ku*ac. Nemate ni pravog predsednika, a ni trenera“, postavlja dijagnozu srpskom fudbalu.
„Ne mogu se oteti utisku da su neki primitivni i permanentni konflikti u srpskom fudbalu razlog što ne možete da ostvarite rezultat koji je adekvatan talentu koji posedujete. Nikako da pogodite pravog selektora.“
N1: A Dragan Stojković Piksi?
Ćiro: On je pravi. Tu nema dileme. Hvala bogu da ste se setili nekoga ko je profesor za fudbal. Selektor mora biti lider, da povede i galvanizuje ekipu, ali ne poznajem Stojkovića dovoljno dobro i ne znam da li on to ima.
N1: Da li vam se čini da ima?
Ćiro: Pa, morao bi imati, po svemu onome kakav je bio. E, sad, da li ima tu moć komunikacije sa igračima… To je jako složena formula. Kao prvo, ne smeš nikad s njima da se smeješ, da imaš dijalog. Ja sam taj koji naređuje, a vi ćete samo to izvršavati. Ako se pojavi takva infekcija da može neki igrač da prigovori selektoru, to je onda grudva snega koja počinje da se valja i pretvara u lavinu. Iskreno želim Piksiju da napravi rezultat adekvatan talentu srpskih fudbalera.
„Najvažniji čovek je trener. Ako nemaš trenera, možeš imati koncentraciju ne znam kakvog talenata ti ćeš to razje*ati. Bolje je imati manje talenata, ali nadarenog trenera koji će izvući maksimum iz svakog igrača koji mu je na raspolaganju. Kad dođu očevi, stričevi i kažu ‘Ćiro, ovo je dobar igrač‘, ja im odgovaram ‘on će biti dobar kad ja dođem po njega, a ne kad mi ga ti guraš‘.“
Trenirao sam Bobana, Šukera, Bokšića, ali jedan je Pape
„Najbolji je Safet Sušić“, odgovara kao iz topa na pitanje ko je najbolji fudbaler kojeg je trenirao.
„Sedim jednom sa (Dragoslavom) Šekularcem u Parizu i gledamo Sušića koji je tad igrao za Pari Sen Žermen, a Šeki meni kaže: ‘Bata Ćiro, pa ovaj je bolji od mene, mamicu mu njegovu‘. Trenirao sam velike fudbalere, a Alen Bokšić je jedan od najvećih. Tu su i (Zvonimir) Boban, Šuker, (Aljoša) Asanović… Ali je sav njihov učinak bio podređen interesu ekipe, nije bilo nekih individualnih iskakanja. Znali smo da ćemo svi poginuti za istu stvar.“
I onda – hladan tuš. Na pitanje šta očekuje od reprezentacije Hrvatske, a šta od Srbije na Svetskom prvenstvu u Kataru, dobijam odgovor kakav nisam očekivao.
„Nikad stručnjaka ne pitaj za prognozu. Prognoza pripada laicima u fudbalu“, poklapa me u svom stilu, terajući me da maltene zažalim što sam ga to uopšte i pitao. Primećuje da mi je pomalo neprijatno, pa pokušava da relaksira situaciju pominjući utakmicu između Dinama i Čelzija kao dokaz koliko je loš prognozer.
Jedan od događaja koji će zauvek obeležiti njegovu trenersku karijeru odigrao se 1998. u četvrtfinalu Svetskog prvenstva u Francuskoj.
„Pred utakmicu sa Nemačkom krećem na sastanak s igračima, pogledam se u ogledalo i pomislim ‘šta je ovo, mrtvac?‘. Zove me tad (predsednik Hrvatske Franjo) Tuđman, kaže mi ‘Ćiro, došao je (nemački kancelar) Helmut Kol, onako korpulentan, mene su bacili u drugi plan. Morate pobediti‘. A ja ne znam šta ću, ne mogu mu reći ‘pobedićemo‘, pa mu odgovaram ‘predsedniče, sve ćemo učiniti‘. Sad ja više nisam bled, sad sam zelen. Ulazim u svlačionicu, tu je sve nacrtano, teorija traje devet minuta, a ja stojim kao ukopan, prepao sam se da umirem. Igrači me čekaju, kažu ‘počni, šefe‘, a šef kao mumija. Prođoše četiri minute…“
„Ćiro, pardon na smetnji, mi se znamo iz viđenja, ne znam da li me prepoznajete“, učtivo prekida naš razgovor žena srednjih godina i izgovarajući svoje ime pruža ruku trenerskoj legendi. Pita ga za zdravlje i poručuje: „Držite se, ne damo mi vas“.
„Ajme, kako ste zgodni, dobar dan. Nina, slikaj me“, dovikuje njena prijateljica i pita Ćiru: “Imate šta protiv?“
„Ma, dođi da te zagrlim, tol‘ko godina te čekam“, šeretski odgovara Ćiro. Razdragana gospođa uzvraća poljupcima, a fotografisanje se završava uz Ćirino „hvala vam“.
„Četiri minute, sine moj“, nastavlja Ćiro svoju prekinutu misao, „ja gledam u igrače, oni gledaju u mene. Sad bih se rasplakao… Svi dobijaju boju mog lica, a ja im kažem: Je*o teoriju, oni su kamikaze. Jedan za sve, svi za jednog! Svi napolje!“
Imao je tada toliku koncentraciju talenata oko sebe da je, kako kaže, žudeo za nekim igračem, a ne fudbalerom.
„Sve su to bili manje-više profesori fudbala, a imali smo i genijalnog golgetera, to je bio Davor Šuker. Ne možeš napraviti veliki rezultat ako nemaš izuzetnog golmana i rođenog golgetera, koji se mora roditi s tom takozvanom instinktivnom fudbalskom inteligencijom. Da ide tamo gde ni on ne zna zašto ide, ali tamo uvek dođe lopta. Šukera nikako ne bismo mogli da napravimo bez jednog fantastičnog (golmana Dražena) Ladića.“
Mijatović i Savićević su bili fudbalski vanzemaljci
Ne propušta priliku da pohvali i tadašnje reprezentativce države koja se u to vreme zvala Savezna Republika Jugoslavija.
„Sine moj, Peđa Mijatović i Dejan Savićević su bili vanzemaljci, nema ko ih ne bi poželeo u svom timu. Ali, ponavljam, najvažniji čovek je selektor, on može da učini da igrač nadmaši svoje kapacitete. Napravio sam formulu uspeha i nakon trideset-četrdeset godina trenerske karijere shvatio sam šta je navažnije. To su talenat, motiv, karakter, inteligencija, spremnost za mukotrpan rad, a šesti faktor je ambijent.“
Epilog je poznat – pobeda nad Nemačkom sa ubedljivih 3:0 i plasman u polufinale. Usledio je zatim poraz od Francuske, ali je planetarna smotra fudbala za reprezentaciju Hrvatske završena trijumfom nad Holandijom u meču za treće mesto. Ipak, najdraži momenat u Ćirinoj trenerskoj karijeri nije se odigrao u Francuskoj 1998, već šesnaest godina ranije.
„Nemoguće je porediti bilo koju godinu moje karijere sa 1982. i osvajanjem titule prvaka Jugoslavije, koju je Dinamo čekao pune 24 godine. Nijedan uspeh nije ni približan tom, a bio sam peti u Evropi, treći u svetu, mogao sam biti i prvi. Poslednju utakmicu igramo protiv Budućnosti u Zagrebu, nema nikakvog takmičarskog značaja, došlo je 50.000 navijača na Maksimir. Sećam se i kad smo gostovali Crvenoj zvezdi koju je tad trenirao Gojko Zec, izlazim na teren Marakane, a ceo stadion se diže i skandira ‘Ćiro, majstore!‘. To se ne zaboravlja“, kaže ponosno sagovornik portala N1, koji je zaljubljenicima u fudbal širom bivše Jugoslavije ostao u sećanju i po čuvenom belom šalu koji je nosio na svakoj utakmici.
„Sad se malo hvalim, ali moja karijera je bila mukotrpna. Počeo sam od čiste nule. Išao sam od kluba do kluba u četvrtoj ligi Švajcarske i niko me nije hteo za trenera. Dobijem angažman u klubu Veve Sport i za četiri godine dovedem ih do prve lige. E, tad su počeli svi da me traže.“
Prijateljstvo sa visokim funkcionerom iz vremena SFRJ Ivanom Stambolićem osamdesetih godina moglo je Ćiru da dovede i do klupe Crvene zvezde.
„Kaže Stambolić meni ‘Ćiro, ti treba da budeš trener Zvezde‘. I to se pročulo, pa je došlo i do (Dragana Džajića) Džaje i (Vladimira Cvetkovića) Cveleta, koji su rekli da ne može Hrvat da bude Zvezdin trener. To je bilo tako primitivno. Džaja i Cvele su to stopirali, ali ne znam ni da li bih ja tada uopšte prihvatio da vodim Zvezdu.“
Zvezdu nikad nije trenirao, ali je pre tri godine zbog podrške Srbima prilično uzburkao hrvatsku javnost. Prihvatio je poziv Milorada Pupovca da se priključi njegovoj kampanji u sklopu izbora za Evropski parlament, pa je snimio predizborni spot za Samostalnu demokratsku srpsku stranku.
Reakcije su bile podeljene – mnogi su podržali njegov gest, ali nije bilo malo i onih koji su ga zbog toga osuđivali, pretili mu, a na društvenim mrežama osvanula je čak i Ćirina lažna umrlica. On je to šmekerski prihvatio, našalivši se da je privilegovan jer je „živ, a čita svoju umrlicu“.
„Nosim u sebi to da smo mi prijatelji, da smo braća i da ne smemo praviti razliku među sobom. I ja je ne pravim. A ustaše mi umrlicu napraviše, nazivali me izdajnikom… Ubiće nas taj primitivizam.“
I dok pripaljuje ko zna koju po redu cigaretu, odnekud se pojavljuje mladić sa rancem na leđima. Nenametljivo nam prilazi i obraća se Ćiri na hrvatskom jeziku, ali sa upadljivim američkim akcentom.
„Dobar dan, gospodine Blaževiću. Iz Njujorka sam, bi li mi mogli ispuniti jednu veliku želju?“, pita bojažljivo, a Ćiro širi ruke i gotovo da viče na njega: „Ma, dolazi ovamo da se zagrlimo ja i ti!“.
Mladić odlazi sa foto-uspomenom na susret sa „trenerom svih trenera“, a Ćiro mu poručuje da prenese „pozdrave“ (Donaldu) Trampu, začinivši ih prikladnom psovkom.
Regionalne lige u kojima učestvuju srpski i hrvatski klubovi već dugo postoje u košarci, rukometu, vaterpolu, ali ne i u fudbalu. Ćiro odmahuje glavom i na sam pomen takve mogućnosti.
“Klima apsolutno još nije povoljna za formiranje te lige. Ni najveći optimisti ne bi mogli da spreče budalaše da naprave sra*e. Samo iz tog razloga sam protiv regionalne lige i žao mi je što je tako, jer bi to bila jedna promocija fudbala. Ali nemoguće je sad. Ne mislim da sam loše upućen, imam svaki dan probleme sa budalama, a njih ima ih koliko hoćeš.“
„Navijači su najvažniji, mi smo svi tu radi njih. Ako o njima ne vodiš računa, ti si utopista“, konstatuje.
„Pogledajte Francuze, pa oni bi trebalo da ubijaju Nemce čim ih vide na ulici koliko su ih oni pobili u ratu. A ono, kao da ništa nije bilo, jebote. Bilo, pa prošlo. A mi smo… ne smem ni reći šta smo. Primitivizam je naša karakteristika. Zato tako mislim o regionalnoj ligi, ali nažalost imam puno pokazatelja koji mi daju za pravo da budem negativan prema toj mogućnosti. Zasad.“
Pitanje je onda da li će se ikada i steći uslovi, primećujem.
„Hoće, hoće. Ti ćeš to doživeti. Ja, nažalost, neću. I žao mi je što neću. To je budućnost i rešenje svih finansijskih problema, sine moj“, uveren je.
Doći ću uskoro u Beograd, ljudi me tamo vole
Obećava da će uskoro doći u Beograd, u kojem se, ne propušta to da kaže, odlično oseća. „Ljudi me tamo vole“, dodaje.
„Zadovoljstvo mi je što se mogu družiti s tim ljudima koji imaju jednu bogatiju sociološku notu od Hrvata“, ističe Ćiro, a jedna od želja mu je i da ponovo ode u čuvenu skadarlijsku kafanu „Tri šešira“.
„Sine moj, moram doći u Beograd i po rakiju koji si mi obećao”, na brzinu je smislio još jedan razlog za posetu srpskoj prestonici.
Na beogradskoj Marakani poslednji put je bio u avgustu 1999. godine, kao selektor reprezentacije Hrvatske.
„Usred utakmice nestaje struja na stadionu. Mrkli mrak. Ja se nisam prepao, ali sam doživeo nešto da bih se i sad rasplakao. Svaki srpski igrač grli mog igrača i čuva ga“, priseća se Ćiro antologijskog meča između Srbije i Hrvatske u kvalifikacijama za EURO 2000, dok mu se oči pune suzama koje jedva nekako uspeva da zadrži.
Sportisti su ti koji prave mostove, kaže. Oni imaju „drugu percepciju života“.
„A budala, mater im je*em, ima kol‘ko ti bog ‘oće. Što je najgore, oni vladaju. Niko ne može toliko uticati na nacije kao lideri koje smo izabrali. Oni koji vladaju treba da usmere narod na to da moramo zajednički živeti. Ali oni to ne rade. Da sam predsednik, ja bih to sve izmirio za čas. Treba da prođe još dosta vremena i da dođe generacija koja nije opterećena prošlošću. Trajaće to malo duže, ne znam da li ćeš i ti to doživeti.“
Pitam ga šta će biti kad se jednog dana budu sastali Zvezda i Dinamo, što će se desiti pre ili kasnije.
“To može samo da pokvari postojeće stanje. Ne bi bila dovoljna samo policija, već bi i vojsku morali da angažuju“, šali se Ćiro, ali to možda i nije daleko od realnosti.
