Teško je u samo jednoj rečenici i na samo jedan način odrediti ono što Kevin Garnet za sobom ostavlja objavivši povlačenje iz NBA.

Ono što sa sigurnošću možemo da konstatujemo je to da napušta magičnu igru pod obručima kao jedan od najboljih krilnih centara svih vremena. Promenio je igru iz korena došavši direktno iz srednje škole u NBA i bukvalno izmislivši moderni prototip krilnog centra, koji mora da bude pokretan, skočan i brz. Prototip igrača koji je mogao da se „izvuče“ i pogodi sa poludistance, a onda u odbrani da bude u mogućnosti da čuva tri ili četiri pozicije i to sa velikim uspehom.

Garnet je bio borben na granici fanatičnosti. Dovodio je i sebe i protivnika do ludila. Verovatno je zato toliko i trajao, imao je najdužu NBA karijeru svih vremena uz Karima Abdula Džabara. Čisto da imate u vidu, on je draftovan 1995. a u NBA nema više nijednog igrača sa drafta 1996. niti 1997.

Draftovan je kao žgoljav dečkić iz „Faragut“ akademije u Čikagu. Odlučio se na nešto što niko posle Derila Dokinsa nije uradio dve decenije. Utabao je put Kobiju Brajantu, Trejsiju Mekgrejdiju i Lebronu Džejmsu i on će vam prvi reći da je taj put bio sve osim posut ružama.

Pored toga što mu porodična situacija nije bila najbolja, on nije imao ni akademske kvalifikacije za koledž, pa je jedini put bio preko NBA drafta. „Kocka je bačena“, rekla je uprava Minesota Timbervulfsa i uzela ga sa petim pikom. Imao je „210 bez patika“ i jedno „70 kila sa sve patikama“.

Iako je već imao pantentiran šut iz okreta i neverovatan skok, svi su mislili da je „sve to OK, ali kako će kad ga bude odneo neko kao Karl Meloun“? Pa, uspeo je. Ta frenetična borbenost, ponekad i opsesivno-kompulsivna želja da dođe prvi do lopte dovela ga je do proseka od 10.4 poena, 6.3 skoka i 1.6 blokova u ruki sezoni. To ne bi trebalo da budu brojke jednog 18-godišnjaka.

Ali, nije se radilo samo o brojkama. On je nosio tim na svojim leđima i od ekipe koja je u prvih pet godina svoje egzistencije svaki put imala manje od 30 pobeda, napravio finalistu zapadne konferencije za manje od 10 godina. A onda se sam suprotstavio Lejkersima, pokazao im zube i propisno ih oznojio.

Naravno, ne sme se prenebregnuti ni njegov finansijski uticaj na NBA. On je 1997. potpisao ugovor vredan tada nečuvenih 126 miliona dolara i to je bio jedan od glavnih razloga lok – auta koji je nešto kasnije usledio. Ni na terenu, ni van njega, nije bilo izazova kojem nije smeo da se suprotstavi, čak je i sa Šekom razmenjivao krošee. Samo, uz redovnih 20-10 po meču, nedostajalo mu je jedno, taj prsten…

U očima je nosio taj sjaj, za koji ste teško mogli da procenite da li je krajnje prijateljski ili zastrašujuć. Zvali su ga „šampionom za kojeg nikog nije briga“, ali opet je uvek bio negde u vestima, pa makar u zaleđu. On je bio ono pitanje „ako drvo padne u šumama Aljaske a niko nije čuo, da li je zaista palo“? Kevin bi igrao porveđen i ustajao bi, kao onaj ranjeni ratnik iz špageti Vesterna, bez neke preterane nade za pobedu, ali ustao bi.

U toj već pomenutoj sezoni 2003-2004 imao je prosek od 24.2 poena, 13.9 skokova, 2.2 bloka i 1.5 ukradene lopte po meču. To su MVP brojke i upravo tu nagradu je prigrlio. Lejkersi sa Kobijem, Šekom, Melounom i Pejtonom su bili bolji u finalu zapada. A onda je krenuo mračan period.

Polako se raspadao tim Minesote, Latrel Sprivel je odbio 21 milion dolara rekavši da „ima porodicu koju treba da prehrani“, drugu stranu knjige je okrenuo i Sem „E.T“ Kasel, pa Vulfsi tri sezone za redom nisu ušli ni u plej of. Kevin više nije mogao sve sam i opet je promenio istoriju. I opet, ne zato što je tako hteo, nego zato što je morao.

Trejd u kojem je Boston 2007. poslao pet igrača i dva pika na draftu za njega je i dalje najveća (ili, bolje reći, najbrojnija) nadoknada za jednog igrača u istoriji NBA. Uz njega je stigao Rej Alen a tim je već imao Pola Pirsa i taj istorijski izlizan i klizav parket koji je nosio „sreću Iraca“.

Osvojio je 2008. nagradu za defanzivnog igrača godine, ali još važnije, osvojio je tu toliko željenu titulu. Imao je prosek od 18.8 poena, 9.2 skoka, 1.3 bloka i 1.4 ukradene lopte za 33 minuta po meču. Njegov intervju kada je prigrlio trofej Lerija O‘Brajena je i dalje jedan od najemotivnijih u istoriji sporta. Sve što je bilo bes i agresija, sada je bilo olakšanje. Sada je bio ljudina koja nije mogla da zaustavi suze deteta koje nikad nije stigao da bude.

Nakon šest sezona i pomenute titule u Bostonu, trejdovan je u Nju Džersi, gde se ni na jedan način nije uklopio. Zato je nekako prirodno došao povratak u Minesotu februara 2015. Kej Dži je obrnuo ceo krug. Sada je bio tu da pruži mladim igračima ono što njemu niko nikada nije pružio – pomoć i prijateljsku ruku, rame za plakanje.

Ako pitate Endrjua Viginsa i Karla Entonija Taunsa, zaboravite njegov prosek od 3.2 poena i 3.9 skokova po meču u Vulfsima. On ih je učio životnim lekcijama, pa tek onda košarkaškim. Već su počeli da stižu trenerski pozivi, ali nakon ovoliko duge igračke karijere, teško da će Garnet bilo gde žuriti.

Isto kao i za uvod, i za zaključak je teško naći prave reči i stranu odakle da se krene. Odlaskom Garneta, Dankana i Brajanta, sišla je jedna cela generacija sa NBA scene i liga ide u nekom novom, stefkarijefskom pravcu. Ali, kako god okrenete, sa koje god pozicije da gledate, kada se ubuduće budu pisale košarkaške enciklopedije, moraće da se pomene Kevin Garnet…