Kada su se Rodžer Federer i Rafael Nadal plasirali u finale Australian Opena, dobio sam bezbroj poruka sadržine: Vau, super što ćemo poslednji put, samo još jednom, gledati duel ova dva majstora, da zaokruže rivalstvo, kad već Nole nije tu.

Moj cirkularni odgovor svima je bio: Koji put je ovo poslednji put?

Ja sam ubeđen da ćemo gledati još duela Federera i Nadala, jer oni prevazilaze granice ne samo tenisa, nego sporta uopšte i ta paralela nas dovodi do najboljeg kvoterbeka svih vremena, Toma Brejdija. Kada ih vidite, makar i ne znali pravila igre, ono iskonsko, jungovsko u vama zna da ste prisustvovali nečem posebnom.

Zaboravite to što ga kući čeka Žizel. Zaboravite to da je navodno pobedio Koltse uz pomoć izduvanih lopti. Zaboravite to što ima protiv Pejtona Meninga skor 1-3 u finalima AFC-a, a od brata Ilaja je izgubio dva Superboula (verovatno ni sam ne zna kako).

Zaboravite to što je oličenje američkog sna, lepi, visoki, arijevski kvoterbek, koji se diže na pijedestal kada možda i ne zaslužuje. Zaboravite to što su snimali akcije Džetsa. Pogledajte samo brojke i fudbal. Da vam život zavisi od toga, gubite šest razlike sa minut i po do kraja i imate loptu, kome biste je dali u ruke?

Tom Brejdi je najbolji kvoterbek svih vremena i taj status je zacementirao ovim kam-bekom protiv Atlante u 51. Superboulu za koji i dalje ne može da se nađe pravi izraz ni u kojoj porodici jezika.

Petom titulom zatvorio je svaku diskusiju, iako će, kao japanski ili kubanski gerilci iz četrdesetih i pedesetih, iskočiti neko iz obližnje šume i reći “Džo Montana” ili “Pejton Mening”. Ali, posle ovoga, isto tako brzo će se i vratiti u šumu. Sedam učešća u SB? Rekord. Pet titula? Rekli smo već. 466 jardi pasom. 43 kompletirana i 62 pokušana pasa protiv Atlante? Aha, rekordi. Ali, to je najmanje bitno u celoj suštini njegove priče.

Brejdi je izabran kao 199. pik na draftu. Ispred njega su 2000. na poziciji kvoterbeka izabrani redom: Ti Martin, Mark Baldžer, Kris Redmen, Spurdžon Vin, Čed Penington i Đovani Karmaci. Eventualno ste čuli za dvojicu od njih i gledali ih, ali nijedan od “Brejdi siksa” odavno više nije u NFL. On kaže da namerava da bude tu još pet godina.

Brejdi umalo nije dobio otkaz u Pejtriotsima, jedva je ušao među 53 u prvoj sezoni. Nekoliko dana posle drafta, vlasnik kluba Robert Kraft ga je pozdravio sa “Zdravo, Kajle”. Brejdi se nije uznemirio, već je u svom stilu odgovorio. “Gospodine Kraft, dokazaću vam da sam najbolja odluka koju ste ikada doneli”.

Prva zvezda tima u to vreme bio je Dru Bledso. Ali, nakon teške povrede ovog kvoterbeka na meču sa Džetsima, Bil Beličik nije imao izbora nego da ubaci Brejdija u igru. Verovatno ni on nije znao šta da očekuje, jer se Brejdi nije naigrao ni na univerzitetu Mičigen i jednostavno nije moglo da se proceni za šta je sposoban.

Na prvi pogled, bio je spor, trom, pa čak i pomalo smešan za kvoterbeka. Nezvanično, ima najsporiji sprint na 40 jardi ikada zabeležen na “draft combine”. Ali, koga briga kada “read option” nije njegova vrsta napada a mozak mu radi mnogo brže nego noge.

Kada je Nju Ingland šokirao Sent Luis u Superboulu pre 15 godina, kada smo prvi put mogli da ga gledamo na ovim prostorima, verovatno niko nije ni pomišljao da ćemo 15 godina kasnije, takođe uz glas Peđe Juriševića, okrenuti ceo krug i ponovo gledati Toma Brejdija kako klima glavom u neverici sa peharom Vinsa Lombardija u rukama.

Ono što čini Brejdijeve Pejtriotse posebnim je jedna reč: SISTEM. Samo jednom u karijeri, imao je pored sebe vrhunskog hvatača, Rendija Mosa, ali ironično, sa njim nije osvojio titulu. Nisu Ves Velker, Dani Amendola i Džulijan Edelman sami od sebe vrhunski hvatači, SISTEM ih je načinio takvima. Da li su ikada imali superzvezdu na poziciji trkača? Ne.

A tvorac sistema je Bil Beličik, fudbalski vizionar, uvek jedan korak, jednu misao ispred protivnika, čovek čije izjave su toliko dosadne da su zanimljive, čovek koji ne prati trendove, nego ih zajedno sa Brejdijem stvara i zato toliko dugo i traju. Igrači su se menjali kao na traci, jer niko nije važniji od sistema, verovatno ne bi bio ni Brejdi da je imao nešto protiv, ali nije. Primao je i on svoju dozu teških udaraca, ali se nikada nije bunio. Jer, ne zaboravite, bio je 199. pik na draftu i bio je Kajl.

Nema tu mnogo filozofije, nacrtaj akciju, uradi svoj posao i idi kući kod Žizel. Toliko je jednostavno. Ili, nije. Jer, i Brejdi je ipak ljudsko biće. To su dokazali pomenuti skandali, prvo poluvreme Superboula u Hjustonu i činjenica da je ovaj igrao za bolesnu mamu. Da, kao i svi mi muškarčine, i on ima mamu.

Ali, on vas, isto kao i Bil Beličik neće zamarati svojim problemima. Neće se uplitati u priču da li je zaista najveći. Pustiće vas da sami procenite. Iako ga je suspendovao, on će pružiti ruku komesaru Rodžeru Gudelu. Neće baciti “Hail Mary” kao Aron Rodžers, niti će trčati kao Kem Njuton i ostaviti vas bez daha. Ali, opet će naći način da vas pobedi, makar ga tražio tri četvrtine.

Jednom davno, izgovorio je da ga bes gura napred, da pobeđuje više, sada je rekao da ga je do pete titule dovela ljubav. Tanka je linija između ta dva, isto kao što je mnogo teško proceniti kvoterbeka sve dok ne izađe na teren.

Jer tek protiv NFL gromada možete da izmerite srce i onaj deo gde stomak gubi časno ime. Da li su u Nju Inglandu sve vreme znali ili su se molili višoj sili, jer pre Brejdija, nije bilo trofeja, to verovatno nikada nećemo znati.

Ono što znamo je to da je Brejdi definitivno najveći svih vremena. I, iako nisam fan Patriota, isto kao za Federera i Nadala, ja smem da se kladim da ovo nije poslednji put. Sme li neko protiv mene?