Sportski vremeplov: Osmeh od milion dolara i umalo "naš"

Skoro celu deceniju 1990-ih, Goldi, kako su ga od milošte zvali, bio je omiljeni sin Austrije. A umalo nije skakao i za Jugoslaviju. Mali Andreas je kao klinac, živeći duboko u divljini austrijskih Alpa, ostao fasciniran skokovima Karla Šnabla i Tonija Inauera. Slučaj je hteo da na samo nekoliko minuta vožnje bude letaonica „Kulm“ u Bad Mitendorfu. Zvezda je bila rođena...

Profesionalnu karijeru je počeo kao 15-godišnjak. Dugo je kucao na vrata, a prva pobeda je došla u Inzbruku 3. januara 1993, na legendarnom Bergizlu, koji će vremenom postati njegova omiljena skakaonica. Simpatični, raspoloženi, nasmejani, rumeni Andreas počeo je da poprima obrise narodnog heroja. Čak i kada je gubio, gubio je sa stilom. Te godine u Falunu, na Svetskom prvenstvu je osvojio srebro na 90-metarskoj skakaonici i bronzu na 120-metarskoj skakaonici i u timskom takmičenju. Na kraju sezone, osvojio je veliki kristalni globus kao najbolji u Svetskom kupu.

Sledeće godine u Lilehameru, na Olimpijskim igrama, osvojio je bronzu na velikoj skakaonici i još jednu u konkurenciji timova sa Austrijom. Espen Bredesen i Jens Vajfslog su bili za trunku bolji. Isto to se dogodilo i u generalnom plasmanu, ali se Goldi nije predavao. Sledeće sezone, na SP u Tander Beju, okitio se srebrom na 120-metarskoj skakaonici. Ispred njega je bio senzacionalni norveški junoša Tomi Ingerbritsen, kome je to bio prvi i poslednji blesak u karijeri. Drugi kristalni globus je usledio na kraju sezone i već tada, makar više ne uradio ništa, Goldi je imao status legende.

Ali, čisto da se osigura, osvojio je zlato na SP u skijaškim letovima januara 1996. Takmičenje održano u Bad Mitendorfu, gde su sve dečačke uspomene ležale zapečaćene. Kažu da je bilo pre i nakon toga nezabeleženih 100.000 gledalaca i da je više od polovine došlo samo zbog njega. Tim trijumfom, nije više bio legendarna, već kultna, mitska ličnost. Zaraznog osmeha, zlatokos, sićušan, niste mogli da ne volite Andreasa Goldbergera. Treći put, svetski kup je bio u njegovim rukama na kraju te sezone

Ipak, ispostaviće se da je dvadeseta pobeda u Svetskom kupu, ostvarena u Harahovu 9. marta 1996. bila i poslednja. Opšte je poznato da ko visoko leti, nisko pada, a tu sudbinu nije uspeo da izbegne ni Goldi. Teret ogromne slave, status nacionalnog heroja, bio je, jednostavno, previše za njega. Odao se alkoholu, lakim, pa ponekad i teškim drogama.  Na skakačkoj mapi ga nije bilo više nigde. Uspeo je da osvoji još jednu bronzu, na SP u Trondhajmu 1996. ali se to ispostavilo kao „Labudova pesma“. Goldi je tonuo sve dublje. Osećao se usamljenim i neshvaćenim. Bolest je počela da bude i na „nervnoj bazi“

Frustracije su se samo nastavile. Pred ZOI u Naganu, nije bio u konkurenciji za tim Austrije, pa umalo nije uzeo jugoslovensko državljanstvo i skakao za nas. Ipak, pasoš nije sređen na vreme, pa je ostao Austrijanac. Činilo se da je to Goldijev tužan kraj i da će se vratiti pravo u austrijsku divljinu i anonimnost, odakle je i došao. Ali, onda Goldi ne bi bio Goldi, koji je skakao i živeo za svoju dušu, na oduševljenje navijača i na užas trenera.

Pravo niotkuda, 2001. osvaja zlato na SP u Lahtiju sa reprezentacijom i još jednu bronzu na velikoj skakaonici. Na Planici, pravi let od 225 metara, koji će dugo stajati kao svetski rekord, a 2004. osvaja i bronzu na SP u ski letovima kao član austrijskog tima. Tada, sa 29 godina,  tri Svetska kup, dve Novogodišnje turneje i bezbroj drugih medalja, stvarno je bio kraj. Sada izlečen, miran, porodičan čovek, naravno, uvek dobro raspoložen i idalje zlatokos, Andreas Goldberger, koji, kako god uzmete, nikada neće biti zaboravljen, radi kao ambasador dobre volje i stručni konsultant pri prenosima takmičenja ski skokova na austrijskom ORF-u.