Poznati britanski istoričar Timoti Garton Eš u autorskom tekstu u britanskom Gardijanu krajem novembra analizirao je reakcije Evropljana na izbeglički talas i uzroke takve reakcije. Tekst prenosimo u celini.

Ponovo se podižu zidovi širom Evrope. U Mađarskoj su poprimili su fizičku formu bodljikave žice i žičane ograde, veoma nalik na staru gvozdenu zavesu. Unutar šengenske zone slobodnog kretanja, u Francuskoj, Nemačkoj, Austriji i Švedskoj privremeno su uvedene granične kontrole.

Takođe, posvuda u Evropi postoje zidovi u duhovima ljudi koji su svakog dana sve viši i viši. Ksenofobični političari i neodgovorni novinari podstiču psihološke mešavine sasvim razumljivih strahova, nakon masakra u Parizu koji su izveli ljudi koji su se slobodno kretali preko granice s Belgijom, zajedno s velikim predrasudama.

Ono što gledamo u Evropi 2015. godine obrnuta je 1989. Prisetite se da je fizičko rušenje gvozdene zavese započelo sečenjem bodljikave žice na granici između Mađarske i Austrije. Sada je Mađarska ta koja predvodi izgradnju novih ograda, a njen premijer, Viktor Orban, predvodi podsticanje predrasuda. Evropa mora izvan svojih granica zadržati muslimanske migrante, kazao je Orban tokom leta, “da bi Evropa ostala hrišćanska”.

Osim njega, tom su se horu pridužili i takvi egzeplarni hrišćani kao francuska Mari Le Pen, političar Nacionalnog fronta, i Kelvin Mekenzi iz novina „San“. Mekenzi je koristio veoma varljivo predstavljanje ispitivanja raspoloženja među britanskim muslimanima, štampano u tom listu, da bi napisao kolumnu pod naslovom: „Ovaj šokantan rezultat istraživanja javnog mnjenja znači da moramo zatvoriti vrata za mlade muslimanske migrante“.

Kao da već 2,7 miliona britanskih muslimana uopšte više neće imati dece. Kao da evropska majušna, ali smrtonosna manjina islamskih terorista nije već ovde, od kojih su mnogi ovde i rođeni, odrasli i radikalizovani na ulicama Britanije, Belgije i Francuske. Mnogi Evropljani sada kažu da njihove zemlje moraju ponovo uspostaviti granične kontrole, čak i unutar zone Šengena. U istraživanjima javnog mnjenja pre masakra u Parizu, oko 70 odsto ispitanika u Holandiji kazali su da zemlja treba da zatvori granice. Sasvim nezavisno od pitanja koliko takav bi potez činio ljude sigurnijim od terorizma, zatvaranjem evropskih unutrašnjih granica rizikuje se rastakanje onog što većina Evropljana najviše cene kod EU.

Da to jeste najviša vrednost za Evropljane nije samo retorička tvrdnja. Na pitanje tokom poslednjeg sveevropskog ispitivanja javnog mnjenja koje je sproveo Evrobarometar, „Šta mislite da je najpozitivniji rezultat Evropske unije“, najzastupljeniji odgovor, 57 procenata, bio je da je to „sloboda kretanja ljudi, dobara i usluga unutar EU“. Već nekoliko godina taj odgovor takmiči se za prvo mesto s odgovorom „mir među državama članicama“.

Tri uzroka povratka zidova

Tri posebna toka događaja vodila su do povratka zidova.

Prvo, u Britaniji, i u manjoj meri u drugim delovima severne Evrope, reč je o razmerama kretanja ljudi unutar EU-a.

Oni iz istočne Evrope došli su uglavnom nakon velikog proširenja iz 2004, predstavljeni simboličkom figurom poljskog vodoinstalatera (sada bi on verovatnije bio postdiplomac ili bankarski menadžer). Njima se pridružio drugi talas iz južne Evrope, otkad je kriza u evrozoni neodoljivo počela da privlači španske, portugalske i grčke doktore nauka poslovima konobara u Londonu ili Berlinu. To nema veze s Šengenom, čiji Britanija nije deo, već je u vezi isključivo sa slobodom kretanja u srcu Unije.

Drugo, tu je izbeglička kriza. Sve više ljudi beži od ratova, terora i ekonomske bede koji su zamenili staromodne diktature (koje su takođe obezbeđivale teror i ekonomsku bedu) širom Bliskog istoka i Afrike. Oni su rizikovali živote u rukama kriminalnih krijumčara da bi stigli do Evrope i obećane zemlje u njihovim srcima – Nemačke. Prema procenama Visokog komersarijata UN-a za izbeglice (UNHCR), do 19. novembra je morem u Evropu stiglo 850.571 „izbeglica i migranata“, a 3.485 je umrlo ili se vode „kao nestali“ na moru. Mediteran je postao horizont nade za beznadne i „plava grobnica“.

Tek nešto više od polovine pristiglih jesu iz Sirije, a 20 procenata iz Avganistana. Mnogi koji su uspeli da stignu stopostotne su izbeglice u strogom smislu reči, s „dobro zasnovanim strahom od progona“ u vlastitoj zemlji. No, kako UNHCR ukazuje, njihov broj neumitno uključuje neke koji beže od nepodnošljivih materijalnih uslova koje su stvorile neuspešne države. Na ovom mestu postaje relevantna tridesetogodišnja šengenska zona koja obuhvata 26 zemalja, zato što, jednom kada izbeglice nađu put u nju, manjak graničnih kontrola čini da im bude lakše da pređu u Nemačku, što su želeli još i pre nego što je kancelarka Angela Merkel ovog leta kazala da će tamo biti dobrodošli.

Treće, tu su islamistički teroristi, koji su pokosili nedužne posetioce koncerta i restorana u Parizu. Najveći broj njih odrastao je u Evropi, iako su neki naučili ubilačke veštine u Siriji ili Avganistanu. Jedan od pariskih ubica, čini se, verovatno se provukao u šengensku Evropu kao „izbeglica“ s (pravim ili lažnim) sirijskim pasošem. U svakom slučaju, zahvaljujući Šengenu oni mogu se slobodno kretati za Brisel ili iz njega, ubice sans frontières.

Papazjanija: Bez samarićana molim, mi smo hrišćani

I tako, svi su izmešani u sadašnjoj papazjaniji evropskog straha, osnaženoj demagozima u politici i medijima: potpuno legalni migranti koji su državljani EU, ilegalni migranti izvana, poluekonomske-polupolitičke izbeglice, izbeglice zbog sukoba u Siriji, klasične političke izbeglice iz Eritreje, muslimani (ili „muslimani“) i teroristi. Postoji nešto kao zamišljeni kontinuum od poljskog vodoinstalatera do sirijskog bombaša samoubice.

U međuvremenu, nova vlada poljskog vodoinstalatera, sastavljena od posebno kvalitetnih hrišćana, pridružila se mađarskoj i slovačkoj vladi izjavom da neće prihvatiti nijednog muslimanskog migranta. Bez samarićana molim, mi smo hrišćani.

Dakle, osim podele po liniji sever-jug koju je otvorila kriza u evrozoni, pojavila se i nova podela po liniji istok-zapad. Istočna Evropa odbija da bude solidarna, iako je, u vezi s drugim stvarima, tako često na solidarnost pozivala svoje evropske partnere. Jugoistočna Evropa uhvaćena je negde između. Tokom vikenda [krajem novembra] makedonska policija sukobila se s migrantima na granici s Grčkom i četrdesetak ljudi bilo je povređeno. To je tek blaga anticipacija onog što bi se moglo dogoditi na Balkanu ukoliko se spoljašnje granice EU ne načine teže prelaznim, posebno za one koji dolaze preko Turske, dok severna Evropa kaže „ne više!“.

Jednom sam čuo Angelu Merkel, koja zna kako je to živeti iza gvozdene zavese, kako se zabavlja idejom da bi možda trebalo zatvoriti nacionalne granice na dan ili dva, ne bi li se mladim ljudima pokazala vrednost slobodne i otvorene Evrope.

Pa, mogli bismo probati kancelarkin eksperiment, ironično, delimično zbog njene savršeno velokodušnje pogrešne procene kada je kazala da će sve izbeglice biti dobrodošle u Nemačkoj, iako prethodno nije bila sigurna da će ostale evropske zemlje krenuti tamo gde ona vodi.

Drugo je pitanje da li bi eksperiment imao željene posledice. U ovom času, sve što s izvesnošću možemo reći jeste da je Evropa poznata kao kontinent na kome zidovi padaju, a sada i kao mesto gde se oni ponovo podižu.

Timoti Garton Eš (Timothy Garton Ash, 1955) britanski je istoričar, autor i komentator. Profesor je evropske istorije na Univerzitetu u Oksfordu. Pisao je o komunističkim režimima i revolucijama u zemljama istočne Evrope, kao i o procesima njihovih potonjih preobražaja.

Oprema teksta je redakcijska.