Najveći broj izbeglica, koje su, bežeći od rata, krenuli na dugo i neizvesno putovanje, ušli su u Evropu preko grčkih ostrva. Mnogo pre političara i humanitarnih organizacija ovim ljudima pomogli su grčki ostrvljani, mnogi među njima i sami potomci izbeglica iz Male Azije. Sada se pojavio predlog da ti ljudi budu nagrađeni Nobelovom nagradom za mir

Stanovnici Lezbosa osamdesetjednogodišnja Despina Zurzuvilis i njen muž koji je nedavno preminuo primetili su u aprilu prošle godine, iz svoje kuće na litici, prve čamce:

„Prisetila sam kako je moja majka došla kao izbeglica iz Turske. Videla sam ljude kako hodaju, potpuno mokri. Strašno je to, srce mi je slomio taj prizor“.

Despiona je učinila sve što je mogla – iznosila im je vodu, sendviče, primala ljude u dom da se rashlade od letnjih vrućina..

Raštrkani grobovi svuda po ostrvskom groblju. većinom obeleženi samo brojem i datumom. Grobnice najmlađih žrtava, prepoznaju se po malim igračkama ostavljenim na njima.

Ostrvljani bili su prvi koji su pomagali izbeglicama, mesecima pre nego što je obalska straža Fronteks i nevladine organizacije konačno stigli.

Zbog njihovih dobrih dela, samilosti i velikodušnosti, pojavile su se peticije za nominovanje stanovnika grčkih ostrva za Nobelovu nagradu.

Prevoz izbeglica se smtatrlo krijumčarenjem, ali Marija Andrulaki nije marila za to. U svoj mali automobil natrpavala je onoliko ljudi koliko u njega može da stane: „Ovde sam prikupljala ljude koji sumogli da hodaju, morali su da pešače 75 kilometara do grada Mitilini da bi se registrovali. Kada sam videla tu decu uzrasta mog sina kako pešače, nisam mogla samo da ih zaobiđem i nastavim da vozim“.

U svetu u kojem je ljudskosti sve manje, upravo humanost je razlog zbog kog su stanovnici grčkih ostrva zaslužili priznanje.