Šta nam Platon može reći o Trampu: Dve vrste neznanja

Kako se približava sudu, Sokrat se sreće s prijateljem Eutifronom, mladim čovekom koji takođe ide na sud da bi gonio svog oca za ubistvo drugog čoveka. Eutifron kaže Sokratu da veruje da radi pravu stvar, zato što, bez obzira na to što ubica pripada njegovoj porodici ili na to da li je žrtva srodnik ili je stranac, prestupnici jesu krivi i zločin mora biti kažnjen. Eutifron insistira da će bogovi odobriti njegovo delo, zato što čini ono što zahteva pobožnost.

No, Sokrat kao Sokrat, preokreće Eutifronovo objašnjenje u širu raspravu o prirodi same pobožnosti. Sokrat je uveren da Eutifron neće goniti vlastitog oca ako nije apsolutno siguran da je to pobožno delo, a ipak, prema Sokratovom mišljenju, Eutifron ne može imati takvu izvesnost osim ako zasigurno ne zna šta pobožnost jeste.

Eutifronovi napori da definiše pobožnost na kraju ne uspevaju da izdrže Sokratovo minuciozno ispitivanje; na kraju krajeva, on ne zna uistinu šta je pobožnost. Dijalog „Eutifron“ završava se naglim i kukavičkim povlačenjem Eutifrona nakon iznenadne tvrdnje da ima prečeg posla.

Naravno, Platonov cilj u dijalogu nije da definiše pobožnost: ako Sokrat i zna za bolju definiciju od one neprihvatljive koju je ponudio Eutifron, ne otkriva je. Umesto toga, Platonova je poenta da pokaže da je Eutifron nesvestan vlastitog neznanja o pobožnosti, te da ne može uistinu znati da je sudski progon vlastitog oca zapravo prava stvar.

Znanje o tome šta je rezultat ovakve vrste samoispitivanja ključna je stvar pri svakom donošenju odluka. Treba znati kakav je moralni karakter svake radnje koja se razmatra, a da bi se to znalo mora se biti svestan onog što se ne zna, kao i onog što se zna. U suprotnom, nemoguće je biti uveren u sud o ispravnosti ili pogrešnosti nijedne radnje.

Otud, glavna lekcija dijaloga „Eutifron“ jeste da postoje dve vrste neznanja: neznanje o tome da li je neka radnja ispravna ili je pogrešna i neznanje o tome šta neko zna ili ne zna o dobrom i pogrešnom.

Druga forma nesvesnosti, neznanje vlastitog neznanja, Trampova je karakteristika koja najviše brine. Mnogi Trampovi predlozi već po sebi dovoljno brinu, ali još i više u svetlu onog što je izrekao (uživo ili preko tvitera) o mnogim domaćim i međunarodnim pitanjima.

Tramp je pokazao duboko nerazumevanje stvari vezanih za kreiranje i vođenje politike: nacionalna bezbednost, spoljni poslovi, imigracija, porezi, ekonomska nejednakost, zdravstvo, obrazovanje, zaštita okoline, trgovina, abortus, religijske slobode, sloboda izražavanja i mnogo drugih. Ne iznenađuje to što je pristup njegove administracije ovim problemima do sada bio očito pogrešan, pa čak opak.

Kao ni Eutifron, ni Tramp ne misli tek da zna ono što zna i da je to što zna dovoljno za smisleno donošenje odluka; on je u to apsolutno uveren. Ova samouverenost ukazuje na to da je retko kad znao da stane i da razmotri ono što ne zna, ukoliko je to ikad uradio. Čini se nije u stanju da se angažuje na introspektivnom promišljanju koje bi otkrilo propuste i praznine u njegovom vlastitom razumevanju, a to je prvi korak ka proširenju znanja o nekom predmetu.

Kako odmiče Trampov haotičan mandat, jedna stvar oko koje možemo biti sigurni jeste da će se svaka politika koju uvede i svaka akcija koju preduzme pojaviti na zaleđu dubokog neznanja, pa čak i metaneznanja. Nažalost, ništa ne može biti opasnije za SAD i druge zemlje ili za planetu.

(Stiven Nadler (Stephen Nadler) profesor je filozofije i jevrejskih studija na Univerztietu Viskonsin-Medison. Autor je mnogobrojnih knjiga i članaka o modernoj filozofiji.)