Pravnica i nekadašnja francuska poslanica Žizel Halimi koja je ceo svoj život posvetila ženskom pitanju i pravu na abortus, umrla je dan nakon 93. rođendana, saopštila je njena porodica.
„Umrla je danas, spokojno u Parizu“, rekao je agenciji Frans pres jedan od njena tri sina Emanuel Foks, navodeći da je njegova majka imala „jedan lep život“.
Rođena 27. jula 1927. godine u Tunisu, Žizel Halimi se ceo život borila za prava žena, a 1972. godine je branila jednu maloletnicu koja je abortirala nakon silovanja, na suđenju koje je utrlo put legalizaciji abortusa u Francuskoj.
Pariski Mond je opisuje kao borkinju i buntovnicu. Sa 10 godina je štrajkovala glađu, kako bi imala pravo da čita knjige.
Osporavala je verska osećanja svoje jevrejske porodice, a sa 16 godina odbila ugovoreni brak, studirala prava u Francuskoj, vratila se u Tunis i 1949. se učlanila u advokatsku komoru.
Oduvek je bila borac. Najpre, borac za nezavisnost Tunisa, iako je bila Francuskinja, volela je Tunis, redovno mu se vraćala.
U Francuskoj se nastanjuje 1956. godine, udaje za Pola Halimija, a nakon razvoda zadržava to prezime po kojem je bila poznata i udaje se za Kloda Foksa, sekretara Žan-Pol Sartra.
Kada je počeo rat u Alžiru, Žizel Halimi staje na stranu Sartra i ostalih potpisnika Manifesta 121 u septembru 1960. A iste godine odlučuje da brani 22-godišnju Alžirku Džamilu Bupašu koju su mučili i silovali francuski vojnici nakon hapšenja, pod optužbom da je postavila bombu.
Tada počinje duga borba. Džamila je osuđena na smrtnu kaznu, ali je pomilovana i oslobođena 1962. godine, nakon okončanja rata u Alžiru.
Žizel Halimi i Simon de Bovoar iste godine objavljuju knjigu svedočanstava sa suđenja, a korice uređuje Pablo Pikaso.
Priča o Džamili Bupaša i Žizel Halimi ovekovečena je filmom „Za Džamilu“ Karolin Iper, koji je prvi put prikazan 20. marta 2012. na Frans 3.
Borba Žizel Halimi za ženska prava i odbranu silovanih žena utrla je put da Francuska 1980. godine usvoji zakon kojim je silovanje postalo krivično delo.
Ona je podržala kandidaturu Fransoa Miterana za predsednika Francuske 1981, a potom postala i poslanica socijalista, da bi kasnije bila francuska ambasadorka pri UNESCO od 1985. do 1986. godine.
Nakon svega, vraća se svom advokatskom poslu i odlučuje da više vremena posveti drugoj strasti – pisanju.
Između 1988. i 2011. godine objavila je oko 15 knjiga, a poslednju, „Priču o strasti“, objavila je u 84. godini.
Mond podseća da je Žizel Halimi u jednom intervjuu za taj pariski dnevnik rekla da joj je „jedini strah od intelektualne slabosti“.
Citirajući Margerit Jursenar, kojoj se divila, rekla je da bi želela da umre kao što je i živela – „Širom otvorenih očiju“, misleći na delo ove autorke.
