Agromafija, „kaporalato“ i sistem koji porobljava migranate u Italiji: „Ako ne uradite ono što traže, prete da će vas zapaliti“

Kada je Tazib Tazib stigao u Italiju 2021. godine nakon što je pobegao iz Pakistana - gde mu je prećeno zbog njegovog rada kao novinara - i prešao balkansku rutu peške, pomislio je da je ostavio svoje probleme iza sebe, piše El Pais.

Našao je posao na poljima regiona Veneto, zajedno sa drugim Pakistancima, i prihvatio ugovor koji jedva da je razumeo.

„Ovde piše da morate da radite ono što vam kažem“, stalno je ponavljao nadzornik koji je delovao kao posrednik da bi mu obezbedio posao.

To je bio prvi znak upozorenja.

Mesecima je ovaj 29-godišnji muškarac ustajao u četiri ujutru da bi radio na berbi grožđa i drugim poljoprivrednim poslovima.

Ponekad je radio po 12 sati dnevno nedeljama.

„Nisi mogao da se razboliš, nisi mogao da se odmaraš. Jedino pravilo je bilo da radiš i da budeš tih. Uvek nas je neko posmatrao“, seća se on.

Delio je kuću koju mu je obezbedio nadzornik, sa dušecima razbacanim po podu:

„Bila je to kuća za četiri osobe, a nas 20 je živelo tamo.“

Grožđe su brali golim rukama.

„Nisu nam dali rukavice, zaštitne naočare ili čizme. Svaki radnik je morao da kupi svoje makaze za orezivanje i zaštitnu opremu“, nastavlja on.

Takođe su morali da plaćaju pet evra dnevno za prevoz do polja.

Obećana plata nikada nije stigla. Posrednik im je dao hranu i podsetio ih da im plaća smeštaj.

„U početku su nam plaćali tri ili četiri evra po satu. Onda nam osam meseci nisu ništa plaćali. Otkrili smo da je poslodavac već dao našu platu posredniku, ali mi još uvek nismo bili plaćeni“, objašnjava nadničar.

Pretnje su bile deo rutine.

„Ako niste bez pogovora uradili ono što su tražili, pretili su da će vas zapaliti“, kaže Tazib za El Pais.

Tek kada su on i druge kolege otišli ​​u sindikat, otkrili su obmanu: u ugovoru je navedeno samo 10 sati rada nedeljno.

Tazib je postao jedna od mnogih žrtava takozvanog "kaporalata" u Italiji, ilegalnog sistema posredovanja u radnoj snazi u kojem poslovođe ili regruteri snabdevaju poljoprivredne kompanije eksploatisanim radnicima.

U ovom sistemu, poslovođa organizuje regrutovanje, prevoz, smeštaj, pa čak i isplate, često zadržavajući deo plate za sebe, što mu omogućava ogromnu moć nad radnicima.

Strane žrtve

Iako je istorijski gledano ovaj fenomen pogađao i mnoge italijanske radnike, godinama su većina žrtava bili stranci, posebno iz Afrike, Azije i Istočne Evrope.

Oni su često u podređenim uslovima zbog jezičkih barijera, nesigurnog imigracionog statusa i nedostatka mreža podrške.

„Uvek ciljaju one koji ne govore dobro italijanski i ne znaju svoja prava. Iskorišćavaju ljude kojima je potreban posao. Oni koji su tek stigli u Italiju skoro uvek završe u poljoprivredi jer, bez papira, nemaju drugu opciju“, sumira Tazib.

"Više od 240.000 ljudi u sistemu modernog ropstva"

Prema najnovijem izveštaju Opservatorije Placido Rizzotto, povezane sa sindikatom FLAI-CGIL, oko 240.000 ljudi je izloženo nadzorničkom i drugim oblicima radne eksploatacije u italijanskoj poljoprivredi, što predstavlja skoro četvrtinu radne snage u sektoru.

Više od 70 odsto su radnici van EU, a oko 50.000 su žene.

Žan-Rene Bilongo, predsednik Opservatorije, naglašava:

„Poslovođa pretvara ljude u predmete i odbacuje ih kada više nisu korisni. To je oblik modernog ropstva i predstavlja veoma ozbiljnu ranu kulturi rada.“

Tazib je bio jedan od prvih stranih sezonskih radnika koji je prijavio zlostavljanje koje je pretrpeo, pre skoro četiri godine, piše El Pais.

Iako su sudovi presudili u njegovu korist i sada ima dozvolu boravka, proces je bio dug i naporan.

On nastavlja da radi na poljima, ali takođe vodi malu poljoprivrednu zadrugu, koju je osnovao sa nekoliko kolega: preko nje je zamenio posrednika ili predradnika i pokušava da obezbedi drugim poljoprivrednim radnicima uslove koje nikada nije imao.

Međutim, on kaže da ga sistem i dalje proganja.

Cene koje su mnogi poslodavci spremni da plate jedva pokrivaju plate, poreze i doprinose za socijalno osiguranje.

„Ako prihvatim te uslove, ne mogu legalno da radim“, navodi on.

Nakon godina provedenih na italijanskim poljima, oseća da još uvek nije pobegao iz mreže nesigurnosti i eksploatacije koja pokreće sistem poljoprivrednog rada:

„Mnogi poslodavci mi kažu da su drugi Pakistanci ili Indijci spremni da rade za manje. Našao sam samo jednu ili dve osobe koje pošteno plaćaju. Jedva sam jednom uspeo da pošaljem novac svojoj porodici“, žali se on.

"Živi spaljeni"

Kada su 1. juna četvorica migrantskih poljoprivrednih radnika brutalno ubijena u Kalabriji, živi spaljeni u automobilu, mnogi su se ponovo zapitali kako je moguće da je 2026. godine eksploatacija radne snage još uvek bila toliko rasprostranjena u italijanskom selu.

Međutim, oni koji godinama istražuju ovaj fenomen tvrde da ova tragedija nije bila izuzetak, već najekstremnija manifestacija sistema koji i dalje pogađa desetine hiljada ljudi.

Za Marka Omikola, sociologa na Univerzitetu La Sapienca, istraživača u Eurispesu i jednog od vodećih italijanskih stručnjaka za ovu temu, glavni razlog zašto sistem prisilnog rada opstaje je jednostavan koliko i ubedljiv:

„Zato što je zgodan. Ekonomski je profitabilan.“

Dodaje da je ovo pogoršano široko rasprostranjenim osećajem nekažnjivosti.

„Mnogi poslodavci koji eksploatišu migrantsku radnu snagu uvereni su da nikada neće biti inspekcija ili da će kontrole biti minimalne“, žali se istraživač.

Omikolo poznaje ovu stvarnost iznutra. Nakon više od dve decenije istraživanja ovog fenomena, živeo je skoro dve godine sa indijskim poljoprivrednim radnicima, pa čak se i infiltrirao u sistem kao poljoprivredni radnik kako bi ga dokumentovao iznutra.

„Radili smo između 14 i 16 sati dnevno za plate koje su u nekim slučajevima jedva dostizale 300 ili 350 evra mesečno“, seća se on.

Dok je pre jedne decenije praksa eksploatacije predradnika bila vidljivija, danas je poprimila daleko sofisticiranije oblike.

„Nije isto kao 2011. godine, ali je pokazalo izvanredan kapacitet za prilagođavanje“, objašnjava Ivan Sanje, osnivač organizacije No Cap i bivši poljoprivredni radnik.

Sanje je te godine predvodio istorijski štrajk u Nardu, prvi veliki protest poljoprivrednih radnika migranata u Italiji, značajan događaj koji je ovaj fenomen stavio u centar nacionalne debate i otvorio put prvim zakonskim reformama.

"Lažne zadruge, podizvođači"

„Danas se eksploatacija krije iza lažnih zadruga, podizvođaštva ili naizgled legalnih mehanizama. Društvena tolerancija je smanjena, a kontrole povećane, ali je i dalje tu“, kaže on.

U Kalabriji, hiljade radnika i dalje žive u kasarnama, napuštenim zgradama ili improvizovanim kampovima. Lekari za ljudska prava (MEDU), jedna od organizacija koje pomažu migrantskim poljoprivrednim radnicima u južnoj Italiji, redovno dokumentuje postojanje stambenih objekata bez tekuće vode, struje ili odgovarajućih sanitarnih uslova.

U nekim slučajevima, otpad se spaljuje na otvorenom, a sezonski radnici putuju nekoliko kilometara biciklima da bi stigli do polja neosvetljenim putevima.

Medicinski timovi se rutinski susreću sa respiratornim bolestima, dermatološkim problemima, mišićnim poremećajima i povredama na radu koje ponekad zahtevaju hospitalizaciju.

„Neophodno je prestati tretirati kaporalato (oblik nadzora) kao stalnu vanrednu situaciju i prepoznati da je to strukturni problem unutar italijanskog poljoprivrednog sistema, koji napreduje zahvaljujući ranjivosti hiljada radnika. Moramo garantovati prava, zaštitu i pristojne uslove života za one koji održavaju jedan od glavnih proizvodnih sektora zemlje“, kaže Martina Kasteli, nacionalna koordinatorka MEDU-a.

"Drogiranje radnika da bi izdržali naporan rad"

Omikolo je takođe dokumentovao još ekstremniju stvarnost. Od 2014. godine istražuje poljoprivredne radnike primorane da konzumiraju opijum, metamfetamine i druge stimulanse kako bi izdržali naporne radne dane.

Jedan od njih mu je objasnio svoju situaciju na sledeći način:

„Bez ovih supstanci, ne mogu da radim. Ako ne mogu da radim, ne mogu da jedem. Ako ne mogu da jedem, ne mogu da izdržavam porodicu. Primoran sam da uzimam droge da bih preživeo.“

Omikolo na to kaže:

„Društvo se definiše kao demokratsko i ustavno, ali proizvodi savremenog roba.“

Italija je 2016. godine usvojila poseban zakon protiv eksploatacije nadzornika, proširujući pravne alate dostupne za borbu protiv eksploatacije radne snage. Iako je ovo bio značajan korak napred, i dalje je nedovoljan da iskoreni ovu pojavu. „Kontrole su previše sporadične“, tvrdi Ivan Sanje.

„Agromafije“

Mafije su pronašle unosan posao u poljoprivrednoj radnoj snazi.

Godinama su istražitelji i sindikati osuđivali koordinisane napore lokalnih klanova i stranih kriminalnih posrednika.

Jedini preživeli masakra u Kalabriji, koji je trenutno pod policijskom zaštitom, prijavio je istražiteljima postojanje velike pakistanske mafijaške mreže koja kontroliše poljoprivrednu radnu snagu.

Tazib deli ovu percepciju i kaže da je čuo posrednike kako se hvale svojim vezama sa lokalnim klanovima i tvrde da ih žalbe sezonskih radnika nisu zabrinule.

„Italijanska mafija i neki strani posrednici rade zajedno. A kada rade zajedno, uvek su radnici ti koji pate“, naglašava on.

Prema najnovijem izveštaju Eurispesa, jednog od vodećih italijanskih instituta za socio-ekonomska istraživanja, mafije infiltrirane u poljoprivredno-prehrambeni sektor - poznate kao „agromafije“ - već pokreću više od 25 milijardi evra godišnje kroz aktivnosti kao što su zapošljavanje i zloupotreba radne snage, prevare sa hranom, kontrola logistike i preusmeravanje javnih sredstava.

Omikolo objašnjava da je u određenim poljoprivrednim oblastima „teritorija bolje kontrolisana od strane mafije nego od strane države“.

U tom kontekstu, tvrdi on, za neke vlasnike preduzeća je korisnije „da održavaju odnos naklonosti sa mafijom nego pravni odnos sa državom“ kako bi eksploatisali radnike sa potpunom nekažnjenošću.

Bilongo insistira da velika većina italijanskih poljoprivrednika poštuje zakon, ali upozorava da postoji osnovna grupa biznismena i posrednika koji koriste rupe u sistemu i ranjivost poljoprivrednih radnika kako bi održali ovu zloupotrebu u životu.

Ubistvo četvorice poljoprivrednih radnika u Kalabriji ponovo je stavilo ovo pitanje u centar političke i društvene debate u Italiji.

Koldireti, glavna poljoprivredna organizacija zemlje, pozvala je na strožu kontrolu, garantovala pristojne uslove rada i života za sezonske radnike i zaštitila veliku većinu poljoprivrednika koji poštuju zakon.

Sa svoje strane, ministar poljoprivrede Frančesko Lolobriđida obećao je „nultu toleranciju“ za one koji eksploatišu radnike.

„Oni nisu vlasnici preduzeća, oni su kriminalci“, izjavio je on, dodajući da praksa nadzora predstavlja oblik nelojalne konkurencije za proizvođače koji se pridržavaju propisa.

Vlada je najavila povećane inspekcije kako bi se borila protiv zloupotrebe radne snage.