Američki nosači aviona: Kako je dominacija na Bliskom istoku ogolila odbranu Pacifika?

SAD trenutno drže dva nuklearna nosača aviona na Bliskom istoku u sklopu pojačanih regionalnih operacija (trenutno aktuelna Epic Fury - (Epski gnev)) i kontrole pomorskih puteva, odnosno blokade iranskih luka.

"Epski gnev" predstavlja masovnu i koordinisanu vojno-pomorsku kampanju SAD i njenih saveznika protiv bezbednosnog aparata Irana, koju je naredio američki predsednik Donald Tramp, a koja je zvanično počela 28. februara ove godine. U nju je uključeno preko 50.000 vojnika, više od 200 borbenih aviona, strateški bombarderi i preko 20 ratnih brodova pod komandom američke Centralne komande.

Sukob je doveo do oštre borbe za kontrolu nad Ormuskim moreuzom, širine svega 33 kilometra u najužoj tački, koji spaja Persijski i Omanski zaliv, kroz koji prolazi oko 20 odsto svetske nafte. Iran je odmah počeo blokadu moreuza, koristeći protivbrodske mine, dronove i rojeve brzih napadačkih čamaca kako bi sprečio prolaz supertankera, što je dovelo do skoka cene nafte iznad 100 dolara po barelu. Američka mornarica sprovodi kontra-blokadu iranskih luka (kako bi Teheran lišila prihoda) i koristi teške sisteme naoružanja za uništavanje iranskih pretnji. Između ostalog, uništeno je više od 150 iranskih plovila, uključujući i dron-nosač Šahid Bageri.

"Linkoln" i "Buš" kao stubovi američke dominacije na Bliskom istoku

U okviru ovih pomorskih snaga, ključnu ulogu imaju dva nuklearna nosača aviona koja predstavljaju glavnu udarnu pesnicu operacije: USS Abraham Linkoln (CVN-72) i USS Džordž H.W. Buš (CVN-77). Ovi ploveći aerodromi nose glavninu vazdušnih udara i obezbeđuju potpunu kontrolu nad nebom i morem u rejonu Bliskog istoka, o čemu govori i podatak da je više od polovine borbenih aviona poletelo upravo sa njihovih paluba.

Abraham Linkoln, CVN-72 se nalazi u Arapskom moru. Ovaj brod je postavio istorijski rekord u modernoj mornarici jer je proveo preko 210 dana neprekidno na moru bez ijednog pristajanja u luku (nakon kratkog zaustavljanja na Guamu u decembru prošle godine). On je peta izgrađena jedinica u čuvenoj klasi Nimic (dobila ime po admiralu flote Česteru V. Nimicu, glavnokomandujućem američkih pacifičkih snaga u Drugom svetskom ratu) koja predstavlja okosnicu američke pomorske moći i najmasovniju klasu nuklearnih supernosača aviona na svetu sa ukupno deset izgrađenih brodova, sposobnih da na otvorenom moru budu mesecima, a čiji je radni vek projektovan na oko 50 godina. Koštao je 4,7 milijardi dolara.

Nosač pokreću dva nuklearna reaktora Vestinghaus A4W koji omogućavaju brodu neprekidnu plovidbu duže od 20 godina bez dopune goriva i maksimalnu brzinu koja prelazi 56 km/h. Može da nosi i do 90 aviona i helikoptera (uključujući napredne lovce F/A-18E/F Super Hornet i F-35C Lightning II). Posadu čini oko 5.000 ljudi, uključujući vazduhoplovno krilo (piloti, tehničari i logistika).

Sa druge strane, drugi nosač u regionu USS Džordž H.W. Buš (CVN-77) koji nosi ime po 41. predsedniku SAD, najmlađem mornaričkom pilotu u Drugom svetskom ratu, takođe operiše u vodama Arapskog mora.

On je deseti i poslednji izgrađeni nosač aviona u klasi Nimic i smatra se tehnološkim prelaznim korakom između starijih brodova svoje klase i najnovije klase Džerald R. Ford. Kada je krajem marta isplovio iz svoje matične baze Norfolk, zbog bezbednosnih rizika od raketnih napada u Crvenom moru, komanda je donela nesvakidašnju odluku da brod ne ide kroz Suecki kanal, već je oplovio ceo afrički kontinent kako bi bezbedno stigao u Arapsko more. Njegovo vazduhoplovno krilo aktivno učestvuje u obezbeđivanju Ormuskog moreuza i izvođenju vazdušnih udara na položaje u regionu.

Pozivni znak broda je "Avenger" (Osvetnik), što je direktna posveta bombarderu TBF Avenger kojim je pilotirao mladi Buš kada su ga Japanci oborili iznad Pacifika 1944. godine. Izgradnja je počela 2003. godine, a brod je svečano uveden u službu 10. januara 2009. godine. Ukupni troškovi izgradnje iznosili su 6,2 milijarde dolara.

Oba nuklearna nosača aviona dostiže astronomsku cifru od preko 26 milijardi dolara. To se odnosi na same brodove, vrednost aviona na palubama i ukupnu vrednost na vodi. Održavanje i rad samo jednog nuklearnog nosača na moru košta oko šest do osam miliona dolara dnevno. Za oba broda, to je između 12 i 16 miliona dolara svakog dana prema Centru za novu američku bezbednost.

Kao najmoderniji brod u svojoj klasi, CVN-77 ima redizajnirano ostrvo (komandni toranj) sa novim radarima, zaobljenu palubu i unapređene sisteme za skladištenje i dopunu avio-goriva. Dužina iznosi 332,8 metara, a površina poletne palube pokriva oko 4,5 hektara, a ovo pravo malo ostrvo takođe radi na pogon dva nuklearna reaktora Vestinghaus A4W koji pokreću četiri turbine sa ukupno 260.000 konjskih snaga (maksimalna brzina iznosi preko 30 čvorova). Može da nosi do 90 aviona i helikoptera, dok se posada sastoji od oko 5.600 ljudi.

Pored nosača, u regionu se nalazi i amfibijski jurišni brod USS Boxer (LHD-4) sa marincima, kao i preko 20 drugih razarača i krstarica moji operišu kao pratnja i podrška ovim nosačima aviona.

Oslabljeni Pacifik

Od ukupno 11 aktivnih supernosača američke mornarice (deset u klasi Nimic i jedan u klasi Džerald R. Ford), većina je u fazi održavanja ili obuke. Najnoviji i najveći nosač na svetu, USS Džerald R. Ford (CVN-78), vratio se u bazu Norfolk na redovno održavanje nakon što je završio istorijsku, dvaput produžavanju borbenu misiju koja je trajala rekordnih 326 dana na moru.

Tokom tog perioda prešao je preko 57.000 nautičkih milja, operisao u Mediteranu, posetio luke poput Splita u Hrvatskoj radi popravki i odmora posade, a potom prošao kroz Suecki kanal u Crveno more kako bi učestvovao u udarima na Bliskom istoku i operacijama u sklopu sukoba oko Irana. Na remontu je i USS Ronald Regan, a zbog nedostatka radne snage u američkim brodogradilištima, ovi remonti traju duže nego što je planirano, pa mornarica ne može brzo da "zameni" umorne posade na Bliskom istoku.

USS Teodor Ruzvelt (CVN-71), trenutno učestvuje u velikoj međunarodnoj pomorskoj vežbi RIMPAC 2026 u blizini Havaja na Centralnom Pacifiku i izvan je operativnog dežurstva.

Prenategnuta imperija

Eskalacija na Bliskom istoku napravila je ozbiljan problem i "rupu" u rasporedu snaga u Zapadnom Pacifiku (Kina, Tajvan, Filipini), što je trenutno jedna od najvećih bezbednosnih briga u Pentagonu, Iako je ovaj deo Pacifika zvanično prioritet broj jedan za SAD zbog odvraćanja Kine, situacija oko Irana je usisala većinu slobodnih američkih kapaciteta.

Standardna doktrina američke vojske nalaže da u Pacifiku u svakom trenutku moraju biti najmanje dva aktivna nosača aviona pod operativnom komandom. Međutim, u proteklih pola godine ta dinamika je ozbiljno narušena, pa je trenutno USS Džordž Vašington (CVN-73) jedini borbeno dostupan nosač aviona u čitavom zapadnom Pacifiku, stacioniran u Filipinskom moru.

Sjedinjene Države su provele mesece sa nula do jednim raspoređenim nosačem u ovom regionu, što je najduži period takvog manjka još od 2021. godine. To direktno stvara prostor Kini da agresivnije demonstrira moć oko Tajvana i u Južnom kineskom moru, što ona i čini.

Najstariji aktivni nosač, USS Nimitz (CVN-68), završio je plovidbu oko Južne Amerike i trenutno je u rejonu istočne obale SAD, a njegovo povlačenje iz službe je planirano za 2027. godinu. Pored njega, na remontu i treninzima u bazama nalaze se i USS Karl Vinson (CVN-70), USS Dvajt D. Ajzenhauer (CVN-69), USS Ronald Regan (CVN-76), USS Hari S. Truman (CVN-75) i USS Džin Stenis (CVN-74).

Trenutni razmeštaj američkih pomorskih snaga ogolio je najveću ranjivost Pentagona, a to je nemogućnost vođenja ratova na više frontova istovremeno.

Vodeći svetski geopolitičar i profesor političkih nauka, Džon Miršajmer, upozorava da je Vašington upao u opasnu stratešku zamku koja direktno ugrožava vitalne interese SAD, za koje je jedini pravi, egzistencijalni izazov uspon Kine u Indo-Pacifiku. Dok Pentagon zvanično proglašava Pacifik za prioritet broj jedan, realnost na terenu ga demantuje.

„SAD su rastegnute do pucanja. Da bi obezbedile Bliski istok, one povlače ključne resurse iz Azije“, objašnjava Miršajmer. On ističe bizarnu i opasnu činjenicu da je Amerika, u pokušaju da odbrani saveznike u Zalivu, bila prinuđena da povuče čak i sisteme protivvazdušne odbrane iz Južne Koreje i Japana, ostavljajući pacifički front oslabljenim.

Praznina koja je time ostavljena u Filipinskom i Južnom kineskom moru pruža Kini istorijsku priliku da preoblikuje mapu Azije, što Pentagon, uprkos svojoj tehnološkoj superiornosti, možda neće moći da spreči.