Američki profesor: Trampovi argumenti za uzimanje Grenlanda besmisleni, Putin mu je favorit

Skandalozna poruka premijeru Norveške, da pošto nije dobio Nobelovu nagradu za mir, Tramp onda više nikom ništa nije dužan, postavila je i neka šira pitanja budućnosti sveta kakav je do sada bio.

Počnimo od sledećeg – zašto predsednik Tramp insistira na posedovanju Grenlanda kada prema postojećim dogovorima Amerika može da ima koliko god želi vojnika na ovom ostrvu i bila bi, u okviru NATO, zadužena upravo za bezbednost ostrva. Grenland je takođe otvoren za investicije u eksploataciji njihove nafte i rezerve ruda. Dakle, Zašto uzimati?

- To jeste najbolje pitanje, Aleksandra. I upravo kako ste ga postavili pokazuje da postoji nešto lično, nešto možda iracionalno što je nemoguće objasniti strateškom logikom, već samo ličnom ambicijom. Tramp je dao dosta naznaka, kada govori o Monroovoj doktrini, kada govori o predsednicima Džefersonu i Mekinliju od pre nekoliko vekova koji su proširili teritoriju SAD-a, onda je jasno da ima neke grandiozne namere da uradi isto. Da ostavi nasleđe - teritorijalno dosta proširenu SAD sa njegovim imenom preko svega.

Ali da li je to vredno uništavanja savezništava sa državama koje nisu bile ništa do verne svim američkim ciljevima i na koje se moglo računati. Govorim o NATO, o Danskoj koja je učestvovala u svim uspešnim i neuspešnim avanturama koje su smišljane u Beloj kući.

- To je racioanlno pitanje zasnovano na strateškoj logici i očigledno da to nije osnova za Trampova dela u ovom trenutku. Jer odbacivanje, uništavanje nečega što je bilo od velike vrednosti za SAD nema nikavog smisla. Nisu u pitanju samo istorijske veze, ni tradicija lojalnosti i podržavanja SAD. NATO, čak i kada SAD plaća više, čak i kada se žalimo da saveznici ne podnose teret u meri u kojoj bi trebalo, i dalje je u službi američkim interesa na mnogo načina, zato što tako SAD dominira u Evropi, prikazuje moć širom sveta. SAD može da angažuje sve te vojne baze širom Evrope da dopre do Rusije, Bliskog istoka, Arktika, Severne Afrike. I pogodnosti toga se ne mogu izmeriti. Pa ipak, Tramp svime time rizikuje zbog nečega što je lično, što je psihološko, nečega što ne možemo u potpunosti da razumemo i što nema strateškog smisla.

Da li zaista Sjedinjenim državama treba Grenland za nacionalnu bezbednost kao što on tvrdi?

- Ne. Ja lično čak ne verujem da su kineska pretnja i ruska pretnja na Arktiku ni blizu onoga što se tvrdi i što Tramp navodi kao razlog. Tramp pretnju predstavlja kao rusko preuzimanje ili kinesko zadiranje na kanadsku teritoriju ili mnogo drugih kritičnih scenarija i to na, da budem iskren - besmislen način. NATO na dalekom severu vojno dominira. Baze koje je prethodnih godina izgradila Rusija su postavljene na odbrambenim pozicijama i na ruskoj su terotoriji. Kineska i ruska saradnja zapravo ima smisla, jer je, od kada je počeo rat u Ukrajini, ogroman deo ruske trgovine preorjentisan iz Evrope ka Kini. Ogoroman deo energenata, transporta gasa i nafte ide preko ruskog Arktika prema Kini. Potpuno je logično da će povećati brodski transport, aktivnost ledolomaca, navigaciju potrage i spasavanja. To objašnjava mnogo vezano za pitanje šta Rusija i Kina rade na Arktiku. Ali pretiti da će preko Barencovog mora da napadnu Grenland, i da se spuste i dominiraju Skandinavijom?! Nema nikakog dokaza za to.

Kombinovona moć NATO u Arktiku je mnogo puta veća od one koju imaju Rusija i Kina. To je veoma mala i veoma daleka pretnja koja ništa od ovoga ne objašnjava.

A, ako je on zaista tako zabrinut zbog ruske pretnje, ne bi li bilo bolje da obrati pažnju na Ukrajinu i centralu Evropu. Umesto toga Putin mu je favorit, Putina on poziva da se priduži njegovom novom Odboru za mir, a ima i druge čudne inicijative koje uopšte nisu u skladu sa strahom od ruske pretnje na Arktiku. Ne verujem da mu je to glavna motivacija.

Šta mislite o tom Odboru za mir?

- Svi smo u čudu. Mi smo sada na nekoj čudnoj novoj terirotiji gde stvari nemaju strateškog smisla. To izgleda kao neka lična inicijativa, nešto što bi zamenilo ili bilo paralelna struktura Ujedinjenim nacijama, što bi rešavalo stvari poput regulisanja Pojasa Gaze na Bliskom istoku, možda bi potencijalno moglo da pomogne da se obnovi i izgradi neko naselje u Ukrajini uz pomoć Rusije... Ne izgleda kao nešto što bi nešto radilo zapravo. To je 'plati pa se klati' klub. Milijardu dolara za ulazak, obnavljanje članstva godišnje. Nešto bizarno, zapravo monstruozno kada je reč o međunarodnom odnosima, o međunarodnoj saradnji. To jedino može da se objasni ambicijama i egom američkog predsednika u ovom trenutku. Nema nikakvog smisla osim kao neki Mar-a-Lago koji dominira svetom, okupljanje bogataša da jedu i piju i odlučuju o velikom pitanjima sve pod kontrolom Sjedinjenih Država. Ako pročitate strukturu koja se predlaže – uopšte se ne radi o demokratskoj strukturi niti o nekom savetu jednakih. Sve je pod kontrolom američkog predsednika Donalda Trampa.

Ako je sve to lično, šta se dešava sa tim da je sve to stavljeno u novu DONRO doktrinu, novu Strategiju bezbednosti SAD-a i ono što tamo čitamo da ima nekog konflikta sa Evropom. Evropa se u izjavama stalno naziva slabom, glupom i dekadentnom. Dakle, gde nas to vodi? I šta bi evropski lderi zapravo trebalo da rade? Jer pokušali su da mu povlađuju, da ga daruju, da se klanjanju i da igraju igru „o veliki Donalde Trampu“ ali to ne radi?

- Ne, ne radi. I makar neke velike evropske države to sada shvataju. Vidimo da su odlučne da se suprotstave Donaldu Trampu, da odgovore sopstvenim carinama i drugim trgovinskim sankcijama, sve do toga da potegnu takozvani trgovinsku bazuku koja bi omogućila EU da uvede sankcije SAD kakve su uvedene Rusiji. Ali da li to mogu da urade? Makron čvrsto stoji na tom putu. Merc je oprezniji. I vidimo da će biti potrebna kvalifikovana većina, ne jednoglasnost, ali ipak velika većina evropskih sila da se pokrene takva akcija. A podele unutar Evrope su već očigledne. Ne okleva samo Nemačka. Italija se drži po strani, premijerka Meloni ima poseban odnos sa Trampom koji ne želi da ugrozi. Tek treba da vidimo da se ta solidarnost pretvara u delo. Ako se udruže i nađu hrabrost da se suprotstve i uđu u trgovinski rat, onda Evropa ima ogromnu moć da nanese štetu SAD i mogla bi da natera Donalda Trampa da se povuče. Ali smo za sada videli reči ali ne i dela koja bi pokazivala odlučnost da se ne igra više Trampova igra, da se više ne povlači već da se na silu silom odgovori.

DA li u SAD-u postoji sila koja bi obuzdala ovu stalni i sveprisutni tip trapovog ponašanaj u diplomatiji?

- Postoji, ali kao i u Evropi razne sile u SAD bi morale da se organizuju. Dve koje se ističu su republikanci u Kongresu koji postaju sve nervozniji zbog štete, dugotrajne štete koji Tramp nanosi američkim odnosima širom sveta, sa saveznicima, američkom uticaju. Druga sila je Vrhovni sud. U bliskoj budućnost Vrhovni sud treba da odluči u slučaju koji dovodi u pitanje da li Tramp uopšte ima ovlašćenje da neprekidno uvodi carine i trgovinske kazne na način na koji to radi. Tramp je to opravdavao nacionalnom bebzednošću, nacionalnim vanrednim stanjem i on je Kongresu oduzeo moć da određuje uslove trgovine i carinjenja. Sada Vrhovni sud treba da odluči i može da se desi da Vrhovni sud odluči da on nema tu moć. U tom slučaju Tramp gubi svoje osnovno oružje kojem mlati Evropu i druge zemlje u svetu. Delimično bi onda bio razoružan. Način na koji se on sada ponaša povećava šanse da će Vrhovni sud za mesec ili dva, ne znamo tačno kada, da će odgraničiti njegove moći jer se ponaša neodgovorno.

Za mesec ili dva možda bude kasno, pa je moje poslednje pitanje kako vi vidite budućnost NATO, američko-evropskih odnosa? Da li smo u stanju razrešenja koje više ne može da se popravi ili ima prostora za optimizam.

- Ima malo prostora za optimizam. Tramp nanosi užasnu i dugotrajnu štetu. Čak i ako se nađe kompromis i obe strane se povuku sa ivice ambisa i naprave neki dogovor oko Grenlanda, trgovine - ovo uništava poverenje. U svakom sledećem događaju, američki saveznici će imati manje poverenja, biće oprezniji, tražiće podršku na drugim stranama, praviti druge trgovinske sporazume, bezbednosne dogovore koliko je to moguće, bilo između sebe ili sa drugim partnerima. I to već vidimo - premijer Kanade sa Kinom. Vidimo da je Kanada odlučna da smanji svoj trgovinski obrt sa SAD za 50% u roku od narednih deset godina. To je samo mali primer onga što je počelo da se dešava širom sveta, a posebno na Zapadu. Tako da Amerika, čak i sa novim predsednikom za deset godina će neke od ovih struktura opstati ali će biti slabije, uživaće manje poverenje. Sve strane težiće da ojačaju svoje bezbednosne, političe i ekonomske veze sa drugima. Dakle, biće to oslabljena Alijansa čak i ako opstane, što ja očekujem da će se desiti, ali u ovoj oslabljenoj fromi.