Hoće li američko-saudijski nuklearni sporazum uspeti?

Američki ministar energetike Kris Rajt i saudijski ministar energetike, princ Abdulaziz bin Salman, potpisali su takozvani „sporazum 123“, zajedno sa pratećim sporazumom o bezbednosnim garancijama.

Reč je o tridesetogodišnjem aranžmanu prema kojem bi američke kompanije Saudijskoj Arabiji isporučivale nuklearnu tehnologiju, a dogovor mora da potvrdi Kongres.

No, pre toga, samo dan nakon potpisivanja, Tramp je objavio da sporazum ima novi uslov – Saudijska Arabija moraće da pristupi Abrahamovim sporazumima, inicijativi iz njegovog prvog predsedničkog mandata koja je dovela do normalizacije diplomatskih odnosa nekoliko arapskih država sa Izraelom.

Saudijci do obogaćivanja uranijuma?

Vašington je o ovakvom sporazumu pregovarao gotovo deceniju; za vreme Bajdenove administracije smatralo se da je deo šireg pakta o saudijsko-izraelskoj normalizaciji, no ti napori su zastali nakon napada Hamasa 7. oktobra 2023, a Trampova administracija ih je ponovo pokrenula prošle godine.

Prema američkim zvaničnicima, dogovor bi Saudijskoj Arabiji mogao da omogući samostalno obogaćivanje goriva bez pristajanja na Dodatni protokol Međunarodne agencije za atomsku energiju, koji nalaže stroži nadzor.

Kritičari upozoravaju da to stvara presedan po kojem bi i druge sile mogle da zaobiđu međunarodna ograničenja.

Kelsi Devenport iz Udruženja za kontrolu naoružanja ocenila je sporazum nepromišljenim, upozorivši da bi se njegove posledice mogle osećati godinama, dok je njen kolega Džon Erat istakao kako bi izostanak standardnih protokola IAEA, koji su, poređenja radi, uključeni u sporazum sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, mogao da bude veoma veliki problem.

Rijad tvrdi da neće težiti nuklearnom oružju osim ako to ne učini Iran, no analitičari upozoravaju na mogući domino-efekat prema Egiptu ili Turskoj, koji bi mogli da traže isto.

Vremenski okvir dodatno je nezgodan jer se poklapa sa eskalacijom rata koji SAD vode protiv Irana, opravdavanog upravo sprečavanjem Teherana da dođe do nuklearnog oružja.

Analitičari su saglasni – ako se saveznicima priznaje pravo na obogaćivanje uranijuma, dok se ono protivnicima uskraćuje, to bi moglo da podstakne Iran da traži jednaka prava, što bi već otežane pregovore sa Teheranom dodatno zakomplikovalo.

Upravo na tom mestu nuklearni sporazum i pitanje Abrahamovih sporazuma postaju deo istog obrasca.

Maksimalni dobici

Kada je Tramp pozvao čelnike Saudijske Arabije, Katara, Pakistana, Turske, Egipta i Jordana da se „obavezno“ priključe sporazumima o normalizaciji sa Izraelom, odgovor je gotovo svuda bio ćutanje.

Pakistan je odmah odbio, ostali su ćutali, a analitičari predlog smatraju nerealnim zbog rata u Gazi.

Saudijska Arabija nikada nije potpisala sporazume: prestolonaslednik Mohamed bin Salman ponovio je i 2024. i 2025. godine da se kraljevstvo neće odreći zahteva za palestinskom državom sa Istočnim Jerusalimom kao glavnim gradom, dok je bivši šef saudijske obaveštajne službe, princ Turki bin Fejsal, u decembru 2025. poručio da Rijad ne razmatra normalizaciju dok Izrael ne počne da se ponaša u skladu sa međunarodnim pravom.

Princ je u novembru 2025. posetio Belu kuću prvi put nakon sedam godina i rekao Trampu da bi pristupio sporazumima uz jasan put ka rešenju o dve države, ali da saudijsko javno mnjenje to trenutno ne dopušta.

Nije pristao na normalizaciju, ali je kući odneo konkretne dobitke: strateški odbrambeni sporazum, status „glavnog saveznika izvan NATO-a“, povećanje saudijskih ulaganja u SAD na bilion dolara, a sada i nuklearni sporazum.

Analitičari to vide kao doslednu strategiju: maksimizirati dobitke od Vašingtona bez obavezivanja na normalizaciju, koju Rijad čuva kao kartu za povoljniji trenutak.

Više želja nego stvarnost

Izraelci su podeljeni. Ministar finansija Bezalel Smotrič izjavio je da Izrael neće pristati na normalizaciju sa Saudijskom Arabijom ako njena cena bude palestinska država, dodavši da Saudijci u tom slučaju mogu da „nastave da jašu kamile po pustinji“ – izjava koja je izazvala oštre osude u Zalivu, nakon čega se izvinio zbog „neprimerenog“ poređenja, ali je ostao čvrst u samom stavu.

Analitičari to tumače prvenstveno unutrašnjim odnosima: izbori za Kneset zakazani su za 27. oktobar 2026, a ankete pokazuju da bi Smotričeva stranka jedva prešla izborni prag, pa mu oštro odbijanje normalizacije služi za mobilizaciju biračke baze.

Lider opozicione stranke Demokrati Jair Golan suprotstavio mu se tvrdnjom da bi normalizacija sa Saudijskom Arabijom donela diplomatsku, vojnu i ekonomsku korist.

Dugoročni rizik cele slagalice leži u nepredvidivosti regiona i protivrečnim signalima koje aktuelna američka administracija istovremeno šalje Rijadu i Jerusalimu.

Demokratski senatori, pak, upozoravaju da današnji američki partner ne mora to da bude i sutra, pa Sjedinjene Države možda neće moći da kontrolišu jednom prenetu nuklearnu tehnologiju.

Dok se izraelska unutrašnja protivrečnost – između dela vlade koji želi normalizaciju i dela koji je uslovljava odbijanjem palestinske državnosti – ne razreši, saudijsko-izraelska normalizacija verovatno će ostati više američka želja nego stvarnost, dok Rijad nastavlja da prikuplja konkretne dobitke poput moćnog oružja, a sada i nuklearne tehnologije.