Britanski diplomata za N1: Slučaj "Epstin" je dokaz kako svet funkcioniše

N1: Videli smo implikacije Epsteinovih dosijea u Velikoj Britaniji. Dva ključna saveznika Kira Starmera podnela su ostavke – njegov šef kabineta i direktor komunikacija. Kako se to doživljava u Ujedinjenom Kraljevstvu i kakve posledice ima po britansku politiku?

Kraford: To su velika pitanja. Mislim da ključno nije toliko to što je šef kabineta podneo ostavku, jer većina nas, poput mene, zapravo nikada nije ni čula za njega. Ne pratim to toliko detaljno. Ali da se gospodin Piter Mendelson povuče, to je velika stvar, jer još od ranih devedesetih, kada su Toni Bler, Mendelson i drugi pokušavali da stvore fenomen „Novog laburizma“ – a to je tada zaista bio fenomen – on je bio u samom središtu tog projekta.

Bila je to zanimljiva nova kombinacija pokušaja da se preuzmu neki od najboljih delova programa Konzervativne stranke, ali i da se ponudi progresivan, energičan i mlađi pristup, što je bilo veoma popularno i donelo tri izborne pobede. Mendelson je bio u samom srcu toga. I zapravo je već 30 godina u središtu laburističkog projekta. Da on bude osramoćen na ovaj način predstavlja snažan udarac za čitav laburistički projekat. Ali, naravno, već su pretrpeli toliko udaraca da je pitanje da li će ovaj napraviti veliku razliku. Teško je reći.

N1: Osim što je primao novac i bio u kontaktu sa Epstinom, čini se da mu je dao i neke veoma važne vladine dokumente.

Kraford: Da, to je zaista zapanjujuće – da bi praktično izlazio sa sastanaka vlade i slao mejlove tim ljudima u drugim zemljama. Ali mislim da je to teško razumeti ako niste blizu takvih krugova – tako svet zapravo funkcioniše. Postoji politika iza kulisa i politika pred kamerama, i postoji način na koji se ljudi međusobno odnose. Mnogi svetski lideri su u veoma bliskom kontaktu.

Verovatno postoje WhatsApp poruke koje se razmenjuju između vaših lidera i ko zna koga još. Ljudi su ljudska bića i ne žele nužno da sve ostane zapisano. Naravno da to izgleda strašno – i uglavnom jeste strašno – ali ono što je zanimljivo jeste da baca snažno svetlo na to kako stvari zaista funkcionišu na najvišim nivoima svetske politike. Ručkovi, zabave, lični odnosi, momci, devojke – to je jednostavno tako. Možda smo voleli da se pretvaramo da nije, ali sada vidimo i tamniju stranu toga.

N1: Vidimo i veliki pritisak na Kira Starmera, čak i unutar Laburističke stranke, posebno iz škotskog ogranka. Kako vidite njegovu budućnost? Hoće li opstati? On kaže da uvek pobeđuje u bitkama.

Kraford: U izdanju magazina Spectator postoji vrlo dobar članak o svemu tome, sa snažnim citatima iz Laburističke stranke. Tekst je veoma ozbiljan i loš po premijera. Navodi se da je mislio da je to što je dosadan njegova supermoć, ali se ispostavilo da je to njegova super slabost. Jedan laburista blizak vrhu kaže da premijer ne može da donese odluku, da se drži odluke, da je sprovede, brani ili objasni. To su ljudi bliski premijeru – to je zaista poražavajuće.

Ali problem nije samo u tome. Problem je ko bi ga zamenio. Nije očigledno da postoji neko bolji. Čini mi se da je nivo intelektualne sposobnosti i sofisticiranosti unutar Laburističke stranke opao. Možete ga smeniti, ali ko dolazi posle njega?

N1: Laburisti su ostvarili veliku pobedu 2024. nad konzervativcima. Da li se menja perspektiva britanske politike?

Kraford: Da, jer mnogi – uključujući i mene – misle da su Laburisti bili loši. Imate ogromno zaduživanje države, ogromne troškove socijalne pomoći, ljudi ne rade, islamofobija, migracija nije pod kontrolom, preterana regulacija svuda. Ljudi imaju utisak da postaju siromašniji – i zaista postaju siromašniji.

To je u redu za Laburiste jer trenutno nema jasne alternative. Faražova stranka je popularna, ali lako je biti popularan napadajući druge. Teže je pronaći 300 poslanika koji su kompetentni i disciplinovani, da nemaju skandale i koji imaju jasnu agendu za poboljšanje stvari. Čini se da su sve stranke uvučene da gledaju na stvari isto kao laburisti. Nema alternative koja će ponuditi bolju politiku, makar i na papiru.

N1: Vratiću se na Faraža kasnije, vi pričate o lošim stvarima koje su uradili Laburisti, ali činjenica je da su konzervativci, i vi ste konzervativac, radili isto prilično loše, posebno pri svom kraju, pre izbora 2024. godine.

Kraford: Problem traje decenijama. Vlada je sve veća. Rast ekonomije se čak pripisuje rastu vlade – što je neodrživo. Zaduživanje je neodrživo. Pozajmljujemo od praunuka da bismo finansirali neefikasne projekte danas. Konzervativci su takođe bili razočaravajući. A pandemija kovida je dovela do eksplozije regulacije i osećaja da država ima pravo da kontroliše život građana pod svim okolnostima. Sve to je stvorilo haos. Skoro severnokorejski način života.

Nije jasno da Laburisti znaju šta da rade. Nije jasno ni da Konzervativci znaju. Liberalne demokrate predlažu povratak u EU, što bi, po mom mišljenju, samo pogoršalo stvari. Faraž je fenomen, ali nema snažan tim oko sebe.

N1: Faraž raste u anketama i ima podršku Donalda Trampa. Ako vidimo američke izbore kad su se ljudi pitali da li je moguće da su Bajden i Tramp najbolje opcije za tu zemlju i kada vidimo sada lidere britanskih stranaka, zapitamo se isto. Šta nam to govori o britanskoj i svetskoj politici?

Kraford: Živimo u svetu u kojem milijarde ljudi imaju pametne telefone i mogu brzo da se organizuju. Informacije se šire ogromnom brzinom. To otežava upravljanje državama, osim ako ne uvedete ekstremnu kontrolu poput Severne Koreje ili Talibana. Zbog toga postoji privlačnost ka „jakim liderima“ – poput Putina ili Trampa – jer deluju snažno. Ali ni oni nisu nužno kompetentni. Jer je njihova politika da unište konkurenciju.

Svet je haotičan. Stare pretpostavke o NATO-u, Ujedinjenim nacijama, međunarodnom pravu i granicama su pod pritiskom. Ne vidim mnogo vlada koje se sa tim uspešno nose. Možda Argentina trenutno pokazuje dobre rezultate, ali ona nema iste migracione pritiske kao evropske zemlje.

N1: Migracija je jedna od tema na kojoj Faraž profitira. Zašto? U zemlji koja je demokratska.

Kraford: Jer nije jasno kakva zemlja želimo da budemo. Ako ljudi dolaze čamcima preko Lamanša, dobijaju socijalnu pomoć i koriste javne usluge, to postaje nepopularno. Postoji osećaj da je situacija van kontrole i da su brojke previsoke. Ako biste pokušali oštre imigracione mere poput onih u SAD, verovatno biste izazvali ogroman otpor na ulicama. Čak je teško potpuno isključiti mogućnost ozbiljnih unutrašnjih sukoba.

N1: A tu su i Epstinovi dosijei. Šta možemo očekivati ako se pojave novi dokumenti koji uključuju političare ili kraljevsku porodicu?

Kraford: Teško je reći. Svakog dana izlaze nove informacije i to stvara utisak da je establišment korumpiran, nesposoban i beznadežan. Loše vesti se bolje prodaju od dobrih. Ako svaka institucija izgleda korumpirano ili nekompetentno – ne samo u Britaniji, već i u Francuskoj i SAD – to je kao kiselina, nagriza poverenje javnosti. A kada nema jasnog rešenja, situacija postaje vrlo pesimistična.