Da li je kraj globalizaciji kakvu znamo?

Ta rečenica, po analitičarima, nije bila samo retorička figura. Ona je bila priznanje strateške greške Zapada i simptom dublje promene globalnog poretka koja se početkom ove godine vidi više nego ranije.

Po prvi put od završetka Hladnog rata, vodeći politički lideri otvoreno priznaju da globalizacija – kakva je oblikovala svet poslednjih trideset godina – više ne funkcioniše kao stabilan i neutralan sistem, već je izvor ranjivosti.

„Globalizacija je možda završila svoj put u sadašnjem obliku“, rekao je ser Mark Taker, predsednik HSBC-a, jedne od najvećih globalnih bankarskih i finansijskih grupacija.

Slične ocene iznele su Svetska trgovinska organizacija, Svetska banka i niz drugih međunarodnih institucija.

Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) upozorila je da će svetska privreda u 2026. godini verovatno usporiti zbog rasta trgovinskih prepreka i geopolitičke neizvesnosti.

Iako se očekuje da usporavanje bude blago zahvaljujući podsticajnim makroekonomskim politikama i povoljnijim finansijskim uslovima, trend je jasan: globalna ekonomija ulazi u fazu političke fragmentacije.

U periodu posle 1990-ih preovladavala je pretpostavka da će globalna trgovina, integracija tržišta i međusobna zavisnost država automatski proizvoditi stabilnost, mir i prosperitet. Globalizam je bio više od ekonomskog modela – bio je ideologija sveta bez granica.

Međutim, poslednja decenija pokazala je suprotno. Pandemija kovida, rat u Ukrajini, rivalstvo SAD-a i Kine, energetske i tehnološke krize razotkrile su temeljnu slabost globalnog sistema: prekomernu međuzavisnost bez političke kontrole.

Nova paradigma

Američki predsednik Donald Tramp jasno je formulisao novu paradigmu: „Nikada više naša zemlja ne sme biti u situaciji da ne može da proizvodi ključne proizvode koji su nam potrebni jer zavisimo od stranih lanaca snabdevanja.“

Ta izjava nije bila samo politička poruka, već najava radikalnog zaokreta američke politike. Američki Zakon o čipovima i nauci (CHIPS Act), industrijske subvencije i trgovinska ograničenja prema Kini označili su kraj ere slobodne globalne trgovine.

Američki ministar finansija Skot Besent dodatno je naglasio:

„Ne možemo dozvoliti da zemlje koriste svoju tržišnu moć u ključnim sektorima kao geopolitičko oružje.“

Drugim rečima, ekonomija je ponovo postala instrument geopolitike.

Savremeni svet sve više liči na sistem suprotstavljenih blokova.

Sjedinjene Države nastoje da konsoliduju zapadni tehnološki i bezbednosni blok. Kina gradi paralelni globalni ekonomski i tehnološki sistem kroz inicijativu Pojas i put, digitalni juan i sopstvene lance snabdevanja.

Rusija koristi energiju i vojnu moć kao geopolitičko oružje. Evropska unija pokušava da izgradi sopstveni model „strateške autonomije“.

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen otvoreno je priznala novu realnost: „Moramo smanjiti naše strateške zavisnosti i izgraditi sopstvene kapacitete u ključnim sektorima.“

Socijalna kriza

U tom kontekstu globalizacija se transformiše u proces selektivne integracije: države više ne traže maksimalnu efikasnost, već maksimalnu kontrolu.

Svetska trgovinska organizacija taj proces opisuje kao „reglobalizaciju“, a ne deglobalizaciju – diversifikaciju i regionalizaciju lanaca snabdevanja.

Nobelovac Džozef Stiglic govori o kraju postojećeg modela: „Slobodna globalizacija nije učinila svet pravednijim. Bez mehanizama redistribucije, globalni sistem favorizuje bogate države i korporacije na račun radnika i siromašnijih zemalja. Mnogi više ne žele ili ne mogu da učestvuju u tome na dosadašnji način.“

Kriza globalizacije nije samo geopolitička, već i socijalna.

Iako je globalizacija povećala globalno bogatstvo, njene koristi bile su nejednako raspodeljene. U mnogim zapadnim društvima srednja klasa stagnira, industrijska radna mesta nestaju, a osećaj gubitka kontrole nad ekonomijom pretvara se u političku pobunu.

Deni Rodrik, profesor sa Harvarda, to opisuje poznatom političkom trilemom: „Nemoguće je istovremeno imati demokratiju, nacionalni suverenitet i potpunu globalnu ekonomsku integraciju.“

Novi model

Novi model globalizacije ne zasniva se na slobodnoj trgovini, već na strategiji.

Države štite ključne industrije, ograničavaju tehnologije, kontrolišu investicije i grade regionalne ekonomske zone.

Rodrik dodaje da „globalizam nije bio samo ekonomski projekat, već i ideološki okvir, obećanje o svetskoj zajednici, prosperitetu i međusobnoj povezanosti. Međutim, za brojne birače i političke aktere postao je simbol nepravde.“

Neprofitna Zaklada za informacionu tehnologiju i inovacije (ITIF) u svom izveštaju piše da je stara globalizacija „propala“ i da je neophodan novi model sa zaštitom domaćih industrija, tehnološkim suverenitetom, strateškom kontrolom i selektivnom integracijom. Bez toga neće biti nikakvog globalizma.

Ekonomski istraživački centar McKinsey Global Institute (MGI) piše da „kompanije ne napuštaju globalne lance snabdevanja; one ih redizajniraju. Umesto maksimalne efikasnosti, prioritet postaju otpornost, diversifikacija i kontrola nad ključnim komponentama.“

Dodaju da ne postoji jedinstveni „kraj globalizacije“, ali transformacija je očigledna. Novo poglavlje koje raste jeste digitalna globalizacija.

Iz ovog instituta zaključuju: ako je početak 21. veka bio doba globalizacije, onda današnja decenija označava početak nove faze – doba geopolitičke ekonomije.