Diktatori: Benito Musolini, policijska država i žudnja za intelektualcima

Musolini je rođen 29. jula 1883. u Dovija di Predapio, gradiću u provinciji Forli u Romanji. Otac Benita Musolinija, Alesandro, bio je kovač i socijalista, dok je njegova majka, Rosa (rođena Maltoni), bila pobožna katolička učiteljica. S obzirom na političke sklonosti njegovog oca, Musolini je dobio ime Benito po liberalnom meksičkom predsedniku Benitu Huaresu.

Musolinije stekao reputaciju onoga koji maltretira i tuče slabije još tokom svog detinjstva. Kada je imao 10 godina, izbačen je iz verskog internata jer je ubo svog druga iz razreda u ruku, a u sledećoj školi dogodio se još jedan incident, i ponovo je bodež bio u prvom planu. Nije birao, momci, devojke, svi su mu bili legitimna meta.

U međuvremenu, pričalo se da je štipao ljude u crkvi kako bi ih rasplakao, predvodio bande dečaka na lokalne farme, a prilično je usavršio i da barata mačevima, o čemu su svedočili i mnogobrojni polujavni dvoboji (kasnije je Njujork tajms pisao o jednom Muslonijevom duelu u maju 1922. protiv rivalskog urednika novina, spominjujućo više od 100 rana zadobijenih u borbi).
Dete socijalističke kuće u kojoj su idealizovani Garibaldi, Macini, Bakunjin pošlo je potpuno drugim putem, a ko bi to pomislio 1902. godine kada je držao javni govor povodom godišnjice smrti Garibaldija.

Musolinija su poslali u internat u Faenci koji su vodili salezijanci. Uprkos tome što je bio stidljiv, često se sukobljavao sa nastavnicima i kolegama. Upravo tada je i ranio svoju drugaricu perorerzom, da bi se kasnije pridružio novoj nereligioznoj školi u Forlimpopoliju, gde je njegov karakter naišao na plodno tlo među profesorima, a nasilnik u nastajanju im se odužio sve boljim ocenama.

Švajcarska

U julu 1902. Musolini je emigrirao u Švajcarsku, kako bi izbegao obaveznu vojnu službu. Kratko je radio kao klesar, ali nije mogao da nađe stalni posao, a mentalno se brusio proučavajući ideje filozofa Fridriha Ničea, sociologa Vilfreda Pareta i sindikaliste Žorža Sorela. Dok je živeo u Švajcarskoj od 1902. do 1904. godine, negovao je intelektualni imidž i pisao za socijalističke časopise ("Budućnost radnika"). Potom je skoro dve godine služio u italijanskoj vojsci pre nego što je nastavio svoju karijeru kao učitelj i novinar. U svojim člancima i govorima, Musolini je propovedao nasilnu revoluciju, hvalio poznatog komunističkog mislioca Karla Marksa i kritikovao patriotizam. Musolini je sam naučio francuski i nemački i prevodio odlomke iz Ničeovih, Šopenhauerovih i Kantovih dela.

Njegovom socijalističkom etabliranju to nije bio kraj, pošto je septembra 1911. Musolini učestvovao u pobuni, koju su predvodili socijalisti, protiv italijanskog rata u Libiji. Godine 1912. postao je član Nacionalne direkcije Italijanske socijalističke partije, i nagrađen je uredništvom lista Socijalističke partije Avanti! Pod njegovim vođstvom, tiraž je porastao sa 20.000 na 100.000 prodatih primeraka.

Kao mladić, Musolini se izjašnjavao kao ateista i rugao se katoličkoj crkvi, govoreći da samo idioti veruju u biblijske priče i da su Isus Hrist i Marija Magdalena bili ljubavnici. Bio je i autor jednog antiklerikalnog romana, da bi kasnije počeo da se "popravlja" kada je došao na vlast, zabranivši masoneriju, oslobađajući sveštenstvo plaćanja poreza, a vodio je i autoritativne kampanje za povećanje nataliteta, kazni za abortuse, ograničavanje noćnog života, homoseksualizma.

Izbacivanje iz socijalističke partije i prvi tamni oblaci fašizma

Od izbacivanja iz partije do formiranja fašističkog pokreta 1919. nije prošlo puno vremena, pogotovo za takvu ideološku akrobaciju. Sve je počelo njegovim zalaganjem za rat, koji je video pre svega kao ličnu šansu. Bio je pod uticajem antiaustrijskih italijanskih nacionalističkih osećanja, verujući da je rat pružio Italijanima u Austrougarskoj šansu da se oslobode vlasti Habzburga. Na kraju je odlučio da izjavi podršku ratu pozivajući se na potrebu socijalista da zbace Hoencolernove i Habzburšku monarhiju u Nemačkoj i Austrougarskoj za koje je rekao da su dosledno potiskivale socijalizam. Musolini je dalje opravdavao svoj stav osuđujući Centralne sile za reakcionarnost, sprovođenje imperijalističkih planova protiv Belgije i Srbije, kao i protiv Danske, Francuske i samih Italijana (stotine hiljada njih su bili pod vlašću Habzburga).

Bio je uveren da bi rat dovršio proces Risorđimenta (politički i društveni pokret 19. veka koji se 1861. završio aneksijom raznih država italijanskog poluostrva) ujedinjavanjem Italijana u Austrougarskoj u Italiju i omogućavanjem običnom narodu Italije da učestvuje u onome što bi bio prvi nacionalni rat Italije.

Nakon odbijanja njegovih ideja i izbacivanja iz partije, Musolini je napravio radikalnu transformaciju, prekinuvši svoju podršku klasnom sukobu, pridruživši se podršci revolucionarnom nacionalizmu. Ovi osnovni politički stavovi i principi činili su osnovu Musolinijevog novoformiranog političkog pokreta, Fasci d'Azione Rivoluzionaria 1914. godine, koji su sebe nazivali fašistima.

Kada je počeo Prvi svetski rat, Musolini se, kao i mnogi italijanski nacionalisti, dobrovoljno prijavio u borbu. Učestvovao je u bitkama za Isonco, a svoje vojno iskustvo opisao je u delu Diario di guerra. Njegovi vojni podvizi okončani su februara 1917. kada je slučajno ranjen od eksplozije minobacačke bombe u svom rovu, nakon koje mu je ostala "uspomena" od 40 komada metala u telu.

Do 1919. radikalno Musolini je osnovao fašistički pokret, koji će kasnije postati Fašistička partija. Tu je poput današnjih catch all partija u program ubacio od svega po malo, često kopirajući tuđa iskustva. Platon, Niče, spazio vitale je preuzeo od nemačkog Lebensrauma. Pravo na kolonizaciju susednih slovenačkih etničkih područja i Sredozemlja, naseljenog navodno manje razvijenim narodima, opravdavano je time što Italija navodno pati od prenaseljenosti.

Fašisti su brzo rasli, pa su se u roku od dve godine transformisali u Nacionalnu fašističku partiju na kongresu u Rimu. Godine 1921. Musolini je prvi put pobedio na izborima za Predstavnički dom. U noći između 27. i 28. oktobra 1922. oko 30.000 fašističkih crnokošuljaša okupilo se u Rimu kako bi zahtevali ostavku liberalnog premijera Luiđija Fakte i imenovanje nove fašističke vlade, što je kasnije aminovao i kralj Vitorio Emanuele III. Suprotno verovanju, Musolini nije preuzeo vlast državnim udarom.

Premijer na putu za diktatora

Musolinijeve prve dve premijerske godine obeležila je desničarska koaliciona vlada fašista, nacionalista, liberala i dva katolička sveštenika iz Narodne stranke. Musolini je smanjio uticaj pravosuđa, ugušio slobodnu štampu, hapsio političke protivnike, nastavio da odobrava nasilje fašističkih odreda, na svaki mogući način se trudio da učvrsti svoju vlast. Ipak, nastavio je da radi u parlamentarnom sistemu bar donekle, sve do januara 1925, kada se proglasio diktatorom Italije.

Posle niza pokušaja atentata 1925. i 1926. godine (Vajolet Gibson i Anteo Zamboni), Musolini je još više stegnuo svoj stisak, zabranivši opozicione stranke, izbacivši preko 100 članova parlamenta, ponovo uvevši smrtnu kaznu za političke zločine, uz pojačane aktivnosti tajne policije. Poslednji na red su došli i lokalni izbori, koje je takođe ukinuo. Između 1925. i 1927. Musolini je postepeno uklonio praktično sva ustavna i konvencionalna ograničenja svoje moći, izgradivši policijsku državu, koju će, svedoci smo, mnogi drugi političari kopirati i do današnjih dana.

Na papiru, Veliko veće je imalo moć da preporuči Musolinijevu smenu sa funkcije, i stoga je teoretski ono bila jedina kontrola njegove vlasti, međutim, samo Musolini je mogao da sazove Veliko veće i odredi mu dnevni red. Kadija te tuži, kadija ti sudi.

Što nije mogao on, mogao je onaj koga je on postavio, posebno oni negadljivi na krvave ruke. Tako je kontrolu juga, posebno Sicilije obezbedio kroz Ćezara Morija, obnovitelja italijanske mafije, koji nije oklevao da započinje opsade gradova, mučeći ljude, držeći žene i decu kao taoce, a ove oštre metode donele su mu nadimak „Gvozdeni prefekt“.

Kult

Musolinijev najvažniji prioritet bio je pokoravanje umova italijanskog naroda upotrebom propagande. Režim je promovisao raskošan kult ličnosti usredsređen na njegov lik, praćen estetikom ogorčenog mačizma koji mu je pripisivao kvazi-božanske sposobnosti.

Svi nastavnici u školama i na univerzitetima morali su da polože zakletvu da će braniti fašistički režim, dok je sve urednike novina lično birao on, pa su novinarstvom mogli da se bave samo oni koji su posedovali sertifikat o odobrenju Fašističke partije.

Musolini je očajnički želeo da se na njega gleda kao na intelektualca, i da od strane intelektualaca bude prihvaćen. Po pročitanim knjigama i širini verovatno je i on to bio, ai ne i po svom biću i dubini.

Prema Musoliniju "fašističko obrazovanje je moralno, fizičko, socijalno i vojno, i ima za cilj stvaranje celovitog i harmonično razvijenog čoveka, fašističkog prema našim pogledima. Obrazovna vrednost postavljena kroz akciju i primer“ trebalo je da zameni ustaljene pristupe".

Dok je na unutrašnjem planu bio despot, na spoljnjem je bio često pragmata, spreman na kompromise. Ironije je da se više zalagao za prava i slobode u Libiji, koju je Italija zauzela, nego u sopstvenoj državi. Umeo je da bude i trezven i umeren. Iako je bio u iskušenju, Musolini je znao da je Italija nespremna za globalni sukob, pred Drugi svetski rat, posebno imajući u vidu zahtev kralja Viktora Emanuela III za neutralnošću, a kada je on počeo nemačkom invazijom na Poljsku 1. septembra 1939, Italija je ostala neutralna. Kada su Nemci u novembru 1939. uhapsili 183 profesora sa Jagelonskog univerziteta u Krakovu, Musolini je lično intervenisao da se oni oslobode.

Epilog rata svima je poznat, kao i njegova sudbina, hapšenje, na kraju i smrt. Dana 29. aprila 1945, tela Musolinija, Petačija i ostalih streljanih fašista utovarena su u kombi i prebačena na jug u Milano. U 3:00 sata ujutru leševi su bačeni na zemlju na starom trgu Pjacale Loreto, koji je kasnije preimenovan u Trg petnaest mučenika, u čast petnaest italijanskih partizana koji su tamo pogubljeni.

Diktatori jedni od drugih vole da uče, ali epiloge kao da nikada ne pročitaju, u tome nije bio izuzetak ni Benito "Duće" Musolini.