Diktatori: Kim Džong Un - misterije, stil, kult i poneka raketa

Devetnaesti decembar 2011. godine. Voditelj Ri Čun na nacionalnoj televiziji saopštava da je preminuo 17. decembra u 8:30 ujutro vrhovni vođa Severne Koreje koji je vladao od 1994. godine, Kim Džong Il, dok je putovao vozom u oblast izvan Pjongjanga. Kao grom iz vedra neba ozvaničeno je da je za naslednika izabran Kim Džong Un, čija je majka nekadašnja Ilova ljubavnica Ko Jong Hui, "majka Pjongjanga" kako su je zvali, rođena u Osaki, u Japanu.

Ogromna odgovornost za neiskusno faktički za bavljenje politikom dete, koje je treće u nizu moćne familiji, koja je svoju vladavinu otpočela osnivanjem moderne Severne Koreje, što je zasluga njegovog dede Kima II Sunga, koji je vladao od 1948. godine do 1994.

Misterija i Toni Kukoč

Kada je Kim u pitanju sve je delom misterija, pa čak i godina rođenja. Zvanično 8. januar 1984, ali se barata i drugim datumima i godinama, a sve iz razloga što se verovalo da je Kim želeo, tada kao ubedljivo najmlađi svetski lider, da izgleda starije.

Postoji vrlo malo javnih podataka o njegovom odrastanju, a kao redak primerak reminiscencije na mladost, postoji njegova slika sa jednog javnog skupa iz 2014. godine, emitovana na velikom ekranu, prilikom njegovog govora.

Kim Džong Un je većinu svog života proveo van očiju javnosti. Navodno se školovao u Gumligenu, Švajcarska, na veoma prestižnoj međunarodnoj školi u blizini Berna, gde je bio student od 1998. do 2000. godine. Bio je registrovan kao član ambasade i nikada nije otkrio svoje pravo ime. Postoji jedna fotografija iz tog vremena, ali je teško proceniti da li je na njoj zaista današnji lider Severne Koreje. Sa druge strane, mnogi učenici koji su proveli vreme sa njim, tvrdili su da su potpuno sigurni da je to on.

Jedno od takvih svedočanstava je i ono nekada četrnaestogodišnjeg dečaka Žoao Mikaela, sina portugalskih imigranata, koji se u nekoliko intervjua jasno sećao azijskog dečaka u trenerci i Najk patikama kako ulazi u 6A, odeljenje koje je brojalo 22 učenika. I on, kao i mnogi drugi đaci, ga se sećaju kao duhovitog mladića, koji je više naginjao ka sportu nego politici (deo oko sporta će se naknadno i potvrditi). Gde se zadenulo njegovo obrazovanje, koje se nije toliko razlikovalo od tipičnog zapadnjačkog veliko je pitanje, kao i nastavni plan i program koji je zahtevao od njega da uči o Martinu Luteru Kingu, mlađem, i Nelsonu Mandeli, demokratiji. To je bilo vreme flopi diskova, MS DOS-a, "Trejnspotinga" i "Nemoguće misije".

Kasnije se nagađalo da je Kim pohađao državnu školu u blizini grada Konica pod imenom Pak Un, ali ni taj podatak nije zvanično potvrđen (iako je antropološka laboratorija iz Liona zaključila da je Kimova navodna fotografija iz 1999. godine 95% slična sa njegovim kasnijim javno dostupnim fotografijama), pa deluje da je iz detinjstva jedini validan podatak da je obožavao Tonija Kukoča, Kobija Brajanta i Majkla Džordana.

Njegovoj porodici Evropa nije bila strana, pa su porodični foto-albumi navodno bili ispunjeni slikama budućeg lidera Severne Koreje kako pliva u Mediteranu, na francuskoj rivijeri, večera na otvorenom u Italiji, uživa u Diznilendu u Parizu i skijanju u švajcarskim Alpima sa svojom majkom, luksuznom hotelu u Interlakenu, otmenom letovalištu izvan Berna.

Ipak, u Severnoj Koreji ništa se ne potvrđuje, nekada i ne negira, sve je ostavljeno na slobodno tumačenje, bez prava na diskusiju.

Vojna škola ili raskalašni život?

Kada se vratio u domovinu, nastavio je da studira na nacionalnom ratnom koledžu Kim Il-Sung u Pjongjangu od 2002. do 2007. godine, koji podrazumeva ozbiljno odricanje i dril. Sa druge strane,  postoji svedočanstvo njegovog bivšeg ličnog kuvara Kendžija Fudžimota, koji je opisao Kimovo odrastanje upotpunjeno "Iv Sen Loran cigaretama, vožnjama u skupom "mercedes sedanu", ispijanju viskija, igranjem košarke i jahanjem konja". Šta je od ovoga istina, pogađate, ostalo je misterija.

Već 2009. godine tajnim diplomatskim kanalima najavljeno je da će upravo on biti novi lider, dok se od službenika očekivala lojalnost, za koju njegov otac nije morao mnogo da ubeđuje, u već postojećoj diktaturi. Godinu dana kasnije postaje "daejang", čin ekvivalentan generalu sa četiri zvezde u Sjedinjenim Državama.

Kada mu je otac umro 2011. godine, preuzeo je komandu nad severnokorejskom vojskom bez praktičnog iskustva u oružanim snagama, dok se svet tresao od spoznaje ko tačno ima kontrolu nad vojskom sa ozbiljnom arsenalom.

Sa pozicijom, stigle su i druge brojne titule i "epolete" - titule generalnog sekretara Radničke partije Koreje i predsednika državnih poslova, člana predsedništva Politbiroa VPK, najvišeg organa odlučivanja u zemlji. U julu 2012, Kim je unapređen u najviši čin maršala u Korejskoj narodnoj armiji, učvrstivši svoje pozicije glavnog komandanta Oružanih snaga i predsednika Centralne vojne komisije. Severnokorejski državni mediji ga oslovljavaju sa „uvaženi druže Kim Džong Un“, a ponekad je prosto samo „maršal“.

U martu 2014. godine Kim Džong Un biva izabran za mesto u Vrhovnoj narodnoj skupštini, jednodomnom zakonodavnom telu zemlje.

U prvih par godina svoje vladavine pojačao je moć političkog pola nauštrb vojnog, a bilo je tu i samokritike, neuobičajene za Severnu Koreju, pa je tokom svog devetočasovnog govora na osmom kongresu partije 2021. godine naveo da su "postojali određeni nedostaci u ekonomskom planu".

Na spoljnom planu biseri njegove karijere svakako su sastanci sa predsednikom SAD Donaldom Trampom 2019. godine u demilitarizovanoj zoni između Južne i Severne Koreje kao i u Hanoju, koji osim trenutnih političkih poena Trampu nisu preterano poboljšali kontekst odnosa dve zemlje. Na gorepomenutom kongresu Un je pohvalio nuklearnu sposobnost zemlje i obratio se Sjedinjenim Državama kao glavnom neprijatelju DNRK.

Znatno su, u vreme njegove vladavine, poboljšani odnosi sa NR Kinom, 2018. godine je Kim prvi put posetio Peking, gde se sastao sa generalnim sekretarom KPK Si Đinpingom što je ujedno bilo i njegovo prvo inostrano putovanje od preuzimanja vlasti. Nakon toga dogodio se niz susreta na najvišem nivou, da bi i Si juna 2019. otputovao u Pjongjang, što je bila prva poseta jednog kineskog lidera Severnoj Koreji od posete generalnog sekretara KPK Hu Đintaoa 2005. godine.

Održava i bliske odnose sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom, koji mu je u dva navrata poklonio svoje predsedničko vozilo, koje je Kim slabodobitno "provozao" Pjongjangom.

Odnosi sa Južnom Koreju su počeli da otopljavaju paradoksalno u zimskom ambijentu, pa su dve zemlje zajedno marširale na olimpijskoj ceremoniji 2018. godine, formirajući i jedinstven hokejaški ženski tim, a održavan je iste godine i sve "Korejski samit", koji je predstavljao ram za formalno okončanje davnašnjeg rata.

Idila nije dugo trajala, pošto je na kongresu Radničke partije 2023. Kim nazvao Južnu Koreju neprijateljem, zauzevši tvrdokoran stav vezan za razgraničenja i teritorijalne pretenzije na Korejsko poluostrvo. U anketi sprovedenoj među Južnokorejcima nakon međukorejskog samita u maju 2018. godine, 78% ispitanika se izjasnilo da veruje Kimu, što je bio astronomski rast u procentima u odnosu na 10% odobravanja nekoliko meseci ranije. Uzalud.

Kult i "poneka" raketa

Odstupanja od kulturne politike oca pripisuju se drugačijem odrastanju, sada na red dolaze oni američki filmovi, i Rodmanovi dresovi. Elementi sklonosti ka pop kulturi dogodili su se već na koncertu benda Moranong, koji je imao primese Zapada. Paralelno sa Zapadom davao je omaž svom dedi i ocu kreirajući s druge strane sopstveni kult ličnosti. Njegovi javni govori su za par nota bili otvoreniji od njegovih prethodnika. Njegov prvi javni govor iz 2012. godine postao je baza za himnu posvećenu njemu „Napred ka konačnoj pobedi“, iako pobeda nije definisana.

Kao i kod svih izveštavanja o Severnoj Koreji, i oni o čistkama i pogubljenjima su samo nagađanja, i ne nužno istina u medijskim ratovima zapadne i severnokorejske kulture. Navodi o hapšenju njegove bivše devojke zbog povezivanja sa kršenjem zakona o pornografiji pokazali su se kao netačni, kao i njeno navodno pogubljenje, i brojne spekulacije o pokušajima atentata na njega.

Njegova totalitarnost doduše nikada nije bila sporna, i pritiskana je mnogobrojnim sankcijama i izveštajima, od Ujedinjenih nacija, do unilateralnih odluka, poput one SAD iz 2016, koje su se odnosile na lične sankcije prema Kimu.

Njegova želja za razvojem nuklearnog naoružanja ostala je najveći kamen spoticanja prema Zapadu, i susedima, ali i kec iz rukava koji Severna Koreja neretko koristi, sredstvo odvraćanja ali i pretnje. Od 2021. godine, Severna Koreja je testirala skoro 120 projektila, četiri puta više nego u vreme njegovog oca i dede. Do 2023. ovaj broj se popeo na ukupno 226. Prema istraživanju RAND korporacije, Kim Džong Un veruje da je upravo nuklearno oružje garancija opstanka režima. Godine 2022. procenjeno je da Severna Koreja poseduje oko 45-55 funkcionalnih komada nuklearnog oružja.

Magazin Forbsje Kima rangirao kao 36. najmoćniju osobu na svetu u 2018. godini, dok je magazin International Business Times objavio da Kim poseduje 17 luksuznih palata širom Severne Koreje, flotu od 100 (uglavnom evropskih) luksuznih automobila, privatni avion i jahtu od 30 metara.

Sliku njegove rigidnosti na Zapadu u mnogome je razblažio njegov susret sa Rodmanom 2013. godine, koji ga sliku o njemu kao rigidnom diktatoru koji za opasačem drži rakete delom pacifikovao. Rodman je tada opisao svoje putovanje na privatno ostrvo u vlasništvu Kim Džong Una: „To je kao Havaji, Ibica ili Aruba, ali on je jedini koji tamo živi".

Usamljenost kao glavna pratilja svakog diktatora.