Infrastruktura i ekonomija u raspadanju i letenje Konkordom. Moguće i nemoguće u epicentru siromaštva, bivšeg prvog čoveka Zaira, koji je postao sinonim za bahatost, koji je ubijao ljude na stadionima pred 50.000 ljudi, koji je, reklo bi se, bio i inspiracija Velimiru Ilića, u nekom sasvim benignijem kontekstu.
Za generacije milenijalaca koje su tek stasavale devedesetih, a posebno i za generaciju iks, ime Mobutu Sese Seko bilo je jedno od onih koja simbolizuju neku vrstu izopačenosti i zla, bez da su se u temu jasno udubili. Čak i za one koji su letimično pratili dnevnik, kada bi se to ime spomenulo uvek je bilo povezano sa nekim haosom i izvitoprenošću.
Kome nije do sada, sada svakako hoće.
Rođen kao Džozef Mobutu u Lisali, na krajnjem severozapadu tadašnjeg belgijskog Konga, 14. oktobra 1930. godine, u etničkoj grupi Ngbandi, Mobutu je postao glavna figura u postkolonijalnoj istoriji Demokratske Republike Kongo. Poput brojnih afričkih lidera prve generacije, poput njegovog prethodnika u ovom serijalu Roberta Mugabea, Žan-Bedela Bokasa i drugih, Mobutua je napravila vojska.
Pre toga majka Mari, bivša hotelska sobarica, koje je prebegla u Lisalu, kako bi izbegla harem lokalnog seoskog šefa, da bi kasnije upoznala budućeg muža Alberika koji je bio kuvar jednom belgijskom sudiji. Mobutuu je ime nadenuo ujak, koji ga je suštinski i odgajio, u strogom patrijarhalnom društvu, pošto mu je otac preminuo kada je imao samo osam godina.
Šarmantno dete postalo je miljenik žene belgijskog sudije, koja ga je naučila da priča francuski jezik, tada oficijelni, u kolonijalnom periodu.
Obrazovanje je započeo u Leopoldvilu, današnjoj Kinšasi, gde je pohađao hrišćansku školu i gde je postao prva figura lokalno školskog časopisa. Škola kao svaka škola, i njemu je u nekom momentu postala dosadna, pa se 1949. godine Mobutu ukrcao na brod, putujući nizvodno do Leopoldvila, gde je upoznao devojku. Sveštenici su ga pronašli nekoliko nedelja kasnije. Na kraju školske godine, umesto da bude poslat u zatvor, naređeno mu je da služi sedam godina u kolonijalnoj vojsci (FP), što je bila uobičajena kazna za ovaj vid „delinkvencije“.
Ispostavilo se da je upravo vojska odškrinula vrata Raja, uspavanoj ćeliji diktatora u njemu, i obezbedila mu sredstva kojim je mogao kasnije da dominira nad svojim sugrađanima. Mobutu je pored mnogo kontakata koje je u vojsci ostvari, dobio i obuku iz novinarstva (pisao za časopis L’Avenir), u kojoj je radeći razne reportaže upoznao mnoge od vodećih kongoanskih političara kasnih 1950-ih godina, među njima i Patrisa Lumumbu, prvog premijera Konga, kome se i pridružio, postavši njegov pomoćnik kroz njegov Nacionalni kongolanski pokret. One koje nije mogao da upoznao je čitao – Šarla De Gola, Nikola Makijavelija, Vionstona Čerčila. Čvrsta ruka.
Favorit
Tokom razgovora u Briselu 1960. godine o nezavisnosti Konga, američka ambasada je održala prijem za delegaciju ove afričke zemlje. Svakom od zaposlenih u ambasadi dodeljena je lista članova delegacije sa kojima će se sastati, a nakon toga su razmenjivali svoje utiske. Jedno ime se stalno pojavljivalo, a da nije bilo na zvaničnoj listi delegacija – Lumumbin sekretar, kojeg su svi doživeli kao izuzetno inteligentnog čoveka, sa ogromnim potencijalom. Pogađate o kome je reč.
Mobutuov meteorski uspon na vlast došao je tokom krize u Kongu (1960-1964).
Vojska je preuzela važnu ulogu, pošto je imala zadatak da spreči otcepljenje mineralno bogatih provincija Katanga i Kasai. Lumumba je ubijen 1961. godine, a njegovi naslednici su se pokazali nesposobnim da upravljaju Kongom, pa 1965. godine produbila ustavna kriza u kojoj su se premijer Mois Čombe i predsednik Džozef Kasa-Vubu borili za vlast. Usred ovog ćorsokaka, Mobutu je pokrenuo uspešan državni udar. Nije prespavao vojno službovanje.
Ispostavilo se da je dvoumljenje premijera Lumumbe oko vojnog lidera bilo opravdano, i da ga je kasnije koštalo života. Dva imena su figurirala, Moris Mpolo i Mobutu, njihov izbor podelio je kompletnu vladu, da bi na kraju izbor pao na Mobutua koji je dobio čin pukovnika. Vreme u kojem se Kongo nalazio bilo je hladnoratovsko, tako da su unutrašnja pitanja bila poligon velikim silama. Amerika je u Lumumbi videla sovjetskog čoveka, što on i jeste postao u jednom momentu, dobivši ogromnu vojnu pomoć. Stoga su se okrenuli Kasa Vubi, ohrabrivši ga da mu se suprotstavi, što se i dogodilo na jesen 1960. godine.
Iz serijala:
Ljuti protivnici obratili su se za pomoć istoj osobi, Mobutuu, koji je tada prvi put osetio šta zaista znači moć, posebno kada dolazi kroz poluge sile. Mobutu nije poslušao ni jednu ni drugu stranu, ni Ujedinjene Nacije, već sebe. Lumumbu je prebacio u zatvor u Katangu 1961. godine, da bi ga nedugo zatim ubile secesionističke snage Moisa Tsombe, dok Kasa Vubu nije imao izbora ukoliko je želeo da još poživi, stoga ga je proglasio general majorom. To je tada značilo sve, predsednik je bio ikebana. Autoritarna praksa koja se i dan danas primenjuje.
Mobutu je preuzeo vlast u beskrvnom državnom udaru 24. novembra te godine, samo mesec dana nakon što je napunio 35 godina. Nije časio časa, pa je odmah zabranio bavljenje politikom, okrivivši upravo političare za nevolje svoje zemlje. Kao i mnogi afrički lideri u to vreme, poput Fransoa Tombalbaje iz Čada, želeo je da stvori nacionalizam zasnovan na onome što je verovao da je autentična afrička tradicija.
Plavi autobusi
U maju 1967, Mobutu i grupa njegovih sledbenika objavili su N’Sele manifest koji je promovisao kampanju pro-afričke kulturne svesti, nazvanu „autentičnost“, u kojoj je preimenovao gradove koji su odražavali kolonijalnu prošlost: Leopoldvil je postao Kinšasa, Elisabetvil Lubumbaši, Stenlivil Kisangani, da bi oktobra 1971. preimenovao i zemlju u Republiku Zair.
Pročitajte i:
Drugi talas „autentičnosti“ podrazumevao je promenu evropskih imena u afrička, a sveštenicima je zaprećenom kaznom od pet godina zatvora ukoliko ijedno dete bude kršteno pogrešnim imenom. Godine 1972. pokušao je neuspešno da se proglasi i doživotnim predsednikom.
Zapadna odeća i kravate su bile zabranjene, a muškarci su bili primorani da nose tuniku u mao stilu, dok je Božić pomeren sa decembra na jun. Otprilike priča poput Šapićevih plavih autobusa.
Dok je „autentičnost“ jačala, država i ekonomija su propadale. Pad cena bakra osakatio je privredu, dok se Mobutuova politika nacionalizacije industrije i deljenja unosnih ugovora svojim saveznicima, poznata kao „zairijanizacija“, pokazala katastrofalnom.
„Mobutizam“ je postao sinonim za kleptokratsku vladavinu, koja je i do dan danas ostala jedno od najvažnijih Mobutuovih nasleđa. Kao i u mnogim drugim slučajevima, kada niste sposobni da sami vodite državu, okrenete se drugima da to rade umesto vas. Samo dođi sve ću da ti dam. Može ruda, može zlato, šta god imamo, samo uzmi, da ja ostanem na vlasti.
Mobutuovom režimu bilo je neophodno pokroviteljstvo kako bi preživeo, suočen sa ekonomskim kolapsom. Našao ga je u Sjedinjenim Državama, sa čijim je sredstvima mogao da kupi neko vreme, ali samo do kraja Hladnog rata, kada je Amerika okrenula ćurak, pa je umesto da ga podrži, izvršila pritisak na Mobutua da se demokratizuje.
Godine 1990. Mobutu je pristao na višestranačku demokratiju, koja je samo bila paravan za novu državnu pljačku godinu dana kasnije, podrivajući uspešno višestranačje.
Kada se dogodio genocid u Ruandi 1994. godine, poput Slobodana Miloševića iskoristio je momenat da postane „faktor mira“, pa je izbeglice plemena Hutu i Tutsi primao kao mirotvorac i humanitarac. Ipak, Mobutuova strategija se urušila pred ruandskim protivljenjem smeštaju izbeglica Hutu na njegovoj istočnoj granici.
U strahu od invazije Hutua, predsednik Ruande Pol Kagame počeo je da planira invaziju na istočni Kongo, putem Mobutuovog davnašnjeg protivnika Lorena Kabile, koji je predvodio pokret za demokratski Zair („Alliance des Forces Democratiques pour la Liberation du Zaire“), i bilo je samo pitanje vremena kada će Kinšasa pasti. Suočen sa porazom, Mobutu je pobegao i ostavio glavni grad iz bez otpora. Prvo pobegao u svoju palatu u Gbadoliteu, a kasnijeu u Rabat, Maroko, gde je 7. septembra umro od raka prostate. Svi su očekivali viteškiji kraj jednog vojnika, ali kada je postalo gusto, kao i većina diktatora, ostao je potpuno sam.
Njegovu vlast karakterisale su pljačkaške nacionalizacije, kroz koje je omogućavao svojim rođacima i prijateljima da se enormno bogate. Vladao je u potpunom jednoumlju, o čemu svedoče i izbori 1977. i 1984. godine, kada je bio jedini kandidat. Njegovo bogatstvo je 1988. godine procenjeno na 50 miliona dolara, što deluje kao sića za današnje korumpirane političare, ali ne zaboravite da se radilo o mučno siromašnoj Africi.
Inspiracija Velji Iliću?
Izgleda da je inspirisao i Velju Ilića, govorom na stadionu u Kinšasi pred 70.000 ljudi. „Ako želiš da kradeš, ukradi malo na lep način, ali ako ukradeš previše da bi se obogatio preko noći, bićeš uhvaćen”, izjavio je tada, da bi se nakon mitinga smestio u jedan od brojnih mercedesa koje je posedovao, dok se infrastruktura zemlje raspadala. Jahte, palata u džungli nalik na Versaj, letelica Konkord, Mobutuova vladavina stekla postala je najistaknutiji primer kleptokratije i nepotizma u svetu.
Mobutu je bio predmet jednog od najrasprostranjenijih kultova ličnosti dvadesetog veka. Večernje emisije su počinjale scenama njega kako silazi kroz oblake poput boga. Njegovi portreti bili su okačeni na mnogim javnim mestima, a vladini zvaničnici su nosili značke za revere sa njegovim portretom. Imao je titule kao što su „Otac nacije“, „Mesija“, „Vodič revolucije“, „Kormilar“, „Osnivač“. U dokumentarcu iz 1996. o borbi Formen-Ali u Zairu iz 1974. godine, plesači koji primaju borce mogli su da se čuju kako skandiraju „Sese Seko, Sese Seko“. U jednom trenutku, početkom 1975., medijima je bilo zabranjeno da se poimence pozivaju na bilo koga osim na Mobutua. Ko se nije pozivao, zna se kako bi prošao.
Na početku svoje vladavine, Mobutu je konsolidovao vlast javnim pogubljenjem političkih rivala, secesionista, pučista i drugih ljudi koji su bili pretnja njegovoj vladavini. Među takvim žrtvama je bio bivši premijer Evariste Kimba, kome je, sa tri člana kabineta suđeno u maju 1966, da bi bio poslat poslat na vešala pred publikom od 50.000 ljudi. Mobutu je ovako objasnio egzekucije: „Trebalo je udariti kroz spektakularan primer i stvoriti uslove režimske discipline. Kada poglavica donese odluku, on odlučuje – tačka.“
Iako Mobutu više nije živ, Kongo i dalje plaća cenu njegove politike, posebno što se ni njegov naslednik Loran Kabila nije odrekao blagodeti autokratije. Bilo, ne ponovilo se.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare