Aleksandar Lukašenko predsednik Belorusije, do skoro je nazivan "poslednjim diktatorom Evrope“, ali kakve su tendencije danas, postoji još pretendenata najstarijeg kontinenta na taj epitet.
Međunarodni posmatrači ne smatraju beloruske izbore slobodnim i poštenim, osim onih prvih. Vlast je potiskivala protivnike i ograničavala slobodu medija, što je kulminiralo 2020. godine drastičnom represijom i ukidanjem slobode građanima.
Tako su reči – referendum, opozicioni ološ, najave borbe protiv korupcije, zatvaranje političkih protivnika obeležile njegovu vladavinu.
Kopis u beloruskom regionu Vitebsk, tadašnjem delu Sovjetskog Saveza rodno je mesto Aleksandra Lukašenka.
Mada je u jednom intervjuu 2009. godine kazao da je, kao i njegov sin, rođen 31. avgusta, do tada je zvanični datum njegovog rođenja bio 30. avgust 1954. Odrastao je bez oca, sa majkom Ekaterinom Trofimovnom i njenim roditeljima.
Aleksandar je završio školu u Aleksandriji, a diplomirao pedagogiju na Institutu Mogilev (kasnije je dobio diplomu Beloruske poljoprivredne akademije u Horkiju 1985.).
Služio je u Sovjetskim graničnim trupama od 1975. do 1977. godine, gde je bio instruktor političkog odeljenja vojne jedinice. Dok je bio u Sovjetskoj armiji, Lukašenko je imao čin zamenika političkog oficira 120. gardijske motorno-streljačke divizije, koja je bila stacionirana u Minsku. Godine 1979. stupio je u redove Komunističke partije Sovjetskog Saveza i Komunističke partije Belorusije, da bi nakon napredovanja i raznih nameštenja izabran 1990. za poslanika u Vrhovnom sovjetu SSR, stekavši reputaciju elokventnog protivnika korupcije.
Da bi stigao do korupcije prvo moraš da budeš borac protiv nje
Lojalnost je bila ključna reč za Lukašenka od 1994. godine, kada je ambiciozni 39-godišnji poslanik Vrhovnog saveta pobedio na prvim i jedinim slobodnim izborima u kratkoj istoriji nezavisne Belorusije, nacije od devet miliona ljudi koja se nalazi između Rusije, Ukrajine, Poljske, Litvanije i Letonije.
U vreme Lukašenkovog uspona, Belorusija se suočila sa krizom obeleženom slomom njenog ekonomskog, društvenog i političkkog sistema, koju su pratile visoka inflacija, zatvaranje fabrika. Narod je tražio snažnog vođu za borbu protiv korupcije i odbranu svojih interesa, i našao ga je u Lukašenku, harizmatičnom bivšem šefu kolektivne farme koji je osudio nesposobnost vlade, hrabro obećavši da će obnoviti stabilnost iz sovjetskog doba. U intervjuu za The New York Times tada izjavio je: „Nisam ni sa levičarima ni desničarima, već sa narodom protiv onih koji ih pljačkaju i obmanjuju.“
Referendumi i lojalisti
Krenuli su i referendumi, koji očigledno karakterišu sve autoritarce, po principu – dajte da vas nešto pitam, ali da ja biram pitanje, i ishod glasanja. Prvi referendum bio je onaj u februaru 1995, a ticao se rusifikacije Belorusije. U leto 1996. poslanici beloruskog parlamenta, njih 199, potpisali su peticiju za opoziv Lukašenka zbog optužbi za kršenje Ustava.
Ubrzo nakon toga, 24. novembra 1996. ipak je održan referendum na kojem je četiri pitanja ponudio Lukašenko, a tri grupa poslanika, koja su bila njegov ustupak.
SAD i EU su odbile da prihvate legitimitet referenduma, da bi tenzije sa EU dodatno eksalirale tri godine kasnije, kada je Lukašenko okrivio strane vlade za zaveru protiv njega i u aprilu 1998. proterao ambasadore iz kompleksa Drazdi kod Minska. Taj sukob izazvao je šire međunarodno negodovanje i rezultirao je zabranom putovanja Lukašenku iz EU i SAD, koja su se kasnije samo potvrđivala.
Nakon referenduma, Lukašenko je sazvao novu skupštinu od onih poslanika koji su mu bili lojalni.
U to vreme mase ljudi su ispunjavale stadione da bi ga čuli kako im se samouvereno i vešto obraća. Govorio je jasno i razumljivo, koristeći isti jezik kao i obični ljudi. Olakšavajuća činjenica za njegov meteorski rast bila je ta da su ga predstavnici opozicije potcenili, i ubrzo je počeo da ih potiskuje, pretvarajući Belorusiju u autoritarni režim, a kako su disidenti i rivali nestajali, okružio se lojalnim sledbenicima.
Mandata, ne zna im se broj
Drugi mandat od 2000-2006. bio je u senci ruske podrške i cene koju je za nju morao da plati, predavši kontrolu gasovoda Jamal-Evropa Rusima. Prvu čestitku dobio je od Vladimira Putina. Belorusija je ekonomski rasla za vreme Lukašenka, ali veliki deo ovog rasta je bio posledica ruske sirove nafte koja se uvozila po cenama ispod tržišnih, rafinisala i prodavala drugim evropskim zemljama uz profit.
Treći mandat koji je trajao do 2010. godine prošao je u njegovom naglašenom strahu od potencijalnih revolucija (poput ukrajinske). Beloruske vlasti su obećale da će sprečiti bilo kakve demonstracije velikih razmera. Uprkos njihovim naporima, opozicija je tada imala najveći broj demonstranata u nekoliko godina, a noćni protesti u Minsku nastavljeni su nekoliko dana nakon izbora. Najveći protest dogodio se u izbornoj noći, gde je, prema nekim informacijama, bilo prisutno između 10.000 i 60.000 ljudi. Aprila 2009. Lukašenko je razgovarao sa papom Benediktom u Vatikanu, što je bila prva Lukašenkova poseta Zapadnoj Evropi nakon zabrane putovanja deceniju pre.
Borbu za njegov četvrti mandat 2015. godine obeležili su napadati na druga dva predsednička kandidata, dok su mnogobrojni opozicioni političari uhapšeni. Procenti glasova skoro da nisu varirali – oko 80% za Lukašenka. Četvrti predsednčki mandat osvojio je 2015, a od retkih međunardonih diplomatskih poseta izdvaja se ona Viktora Orbana u Minsku.
Gušenje protesta – šta se dešava kada diktatori misle da su nedodirljivi i pobednici
Zanimljivo je da se pred njegov peti mandat dogodila zanimliva poseta, prva takva nakon 18 godina, i to od Džona Boltona, tadašnjeg savetnika za nacionalnu bezbednost SAD. Osvajanje narednog mandata 9. avgusta 2020. izazvao je do tada najmasovnije proteste, uzrokovane široko rasprostranjenoj izbornoj prevari. Tada je opoziciona predsednička kandidatkinja Svetlana Tihanovskaja izjavila da je dobila između 60 i 70 odsto glasova. Nakon protesta, došlo je do masovnih zatvaranja i unutrašnjih čistki, dok su etablirani opozicionari strpani u ztvor, među njima i Sergej Tihanovski, suprug liderke demokratske opozicije Svetlane. Nakon njegovog hapšenja, ona se kandidovala za mesto predsednika umesto njega, da bi potom bila primorana da ode u egzil nakon što je Lukašenko odneo pobedu.
Takođe je priveden i Viktor Babarika, glavni Lukašenkov protivnik, i njegov sin Eduard, kao i Marija Kalesnikava, muzičarka koja je pocepala svoj pasoš na granici kako bi izbegla prisilnu deportaciju.
Njegova pobeda bila je u senci vazalnog odnosa. Za gušenje protesta dobio je rusku pomoć, koju je ponovo platio, dozvolivši da teritorija njegove nacije služi kao lansirna platforma za napade snaga Kremlja na Ukrajinu u februaru 2022. godine.
Kancelarija visokog komesara Ujedinjenih nacija za ljudska prava (OHCHR) je 1. septembra 2020. godine saopštila da su njeni stručnjaci primili izveštaje o 450 dokumentovanih slučajeva mučenja i zlostavljanja ljudi koji su uhapšeni tokom protesta posle predsedničkih izbora. Stručnjaci su takođe primili izveštaje o nasilju nad ženama i decom, uključujući seksualno zlostavljanje i silovanje gumenim palicama.
Neograničena vlasti i „opozicioni ološ“
Kada je odradio posao čistke mogao je ponovo da se fokusira na apsolutnu vlast, pa je reizabran na beloruskim predsedničkim izborima 26. januara 2025. godine, a zvanični rezultati govorili su da je osvojio oko 88% glasova. Prošle godine proslavio je jubilej – 30 godina na vlasti.
Bilans njegove vlasti je više od 1.400 političkih protivnika u zatvoru, dok je nekoliko visokih zvaničnika faktički dovedeno do samoubistva ili je umrlo u nerazjašnjenim okolnostima. Taj trend otpočeo je 1999. godine kada su nestali opozicioni lideri Jurij Začaranka i Viktor Hančar, zajedno sa njegovim poslovnim saradnikom Anatolom Krasouskim. Hančar i Krasovski nestali su istog dana kada je na državnoj televiziji predsednik Aleksandar Lukašenko naredio šefovima svojih bezbednosnih službi da se obračunaju sa „ološom iz opozicije“.
Milje
Politički sistem Lukašenka postao je kolokvijalno poznat kao „lukašizam“ ili „lukašenkoizam“. Britanski novinar Džon Svini sažeo ga je kao „mutantsku verziju dogovora Sovjetskog Saveza sa svojim narodom: oni se pretvaraju da nas plaćaju, a mi se pretvaramo da radimo; mi se pretvaramo da glasamo za njega; on se pretvara da je glasanje pošteno“. Lukašenko se deklariše kao „čovek iz naroda“, i „pravoslavni ateista“, koji narodu deluje nedostižan kao brzine svetlosti.
U ranijim godinama svog mandata često je igrao fudbal, ali ga je zamenio hokejom, pošto su njegova dva starija sina trenirala taj sport. Lukašenko je kao dete počeo da trenira kros-kantri trčanje, a 2000-ih se još uvek takmičio na nacionalnom nivou.
Njegovo predsednikovanje obeležile su brojne kontroverzne izjave koje su smatrane antisemitskim, homofobičnim i mizoginističkim.
Lukašenko je 1995. dao primedbu u kojoj je Adolfa Hitlera nazvao „uzorom za svoj predsednički sistem u Belorusiji“. Nezavisno novinarsvo i istraživanja strogo su zabranjena u Belorusiji.
U filmu koji je producirala Neksta, beloruski medijski servis sa sedištem u Poljskoj, Lukašenko se optužuje da je zloupotrebio sredstva EU za stambene objekte i automobile.
Film je postavljen na mreže Telegram i Jutjub, gde je imao ogroman broj pregleda. Lukašenko nije direktno komentarisao film, ali je prilikom posete fabrici u martu 2021. tvrdio da protivnici stvaraju lažnu sliku kako bi destabilizovali zemlju.
Danas njegovih protivnika gotovo i da nema, spekulisalo se da kopni njegov uticaj u policiji, ali se ta tvrdnja nije pokazala utemeljenom. Sada deluje da ga od apsolutne vlasti i diktature samo prirodna smrt može odvojiti.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare