Diktature: Gruzija - kada autoritarno uzme maha polako postaje diktatura

U Gruziji su 28. oktobra 2024. počeli protesti nakon objavljivanja zvaničnih preliminarnih rezultata parlamentarnih izbora dva dana ranije. Vladajuća partija Gruzijski san, koju predvodi Bidžina Ivanišvili, osvojila je prema tim rezultatima većinu mesta u parlamentu, a protivnici režima su tvrdili da su izbori lažirani i zahtevali su ponavljanje izbora.

Gruzija, koja doduše nikada nije bila demokratija koja cveta, ipak je u protekle tri decenije napravila nekoliko koraka napred ka tome da to postane. Veliki cilj, pridruživanje EU, i šire gledano, integracija sa zapadnim političkim i ekonomskim institucijama primorao je zemlju da se usklađuje sa zapadnim standardima ljudskih prava, osnovnih sloboda i odgovornosti vlade.

Plan Ivanišvili bio je drugačiji, i metodično je podrivao demokratske reforme i partnerstvo nacije sa Zapadom. Partija je izbacila iz svojih redova slobodoumce sa demokratskim akreditivima, zamenivši ih tvrdolinijašima sa vidljivom servilnošću prema vladajućoj vrhušci. Stranka je takođe prihvatila izolacionističku i ultrakonzervativnu retoriku, stilizujući sebe kao branioca tradicionalnih vrednosti i prikazujući Evropu kao pretnju tim vrednostima.

Niz protesta i pravnih osporavanja ishoda izbora dogodio se u narednim mesecima i eskalirao je 28. novembra kada je vladajuća stranka objavila da će, suprotno svojim izbornim obećanjima, „obustaviti“ proces pristupanja Evropskoj uniji do kraja 2028. Ova odluka je doneta u momentu visokog nivoa poverenja Gruzijaca u EU.

"Šta narod zna, mi znamo bolje", kao da su rekli gruzijski vlostodršci, ni prvi ni poslednji sa takvom logikom, tetošenom velikom količinom vlasti koju su posedovali.

Prvi talas protesta trajao je od kraja oktobra do kraja novembra, a 28. oktobra u Tbilisiju okupilo se na desetine hiljada ljudi, da bi se 4. novembra demonstranti, predvođeni opozicijom ponovo okupili ispred gruzijskog parlamenta tražeći potpunu delegitimizaciju novoizabranog parlamenta i nove izbore uz međunarodnu superviziju.

Protesti su se nastavili i 12, 14, 15. novembra, a pridružili su im se i studenti Univerziteta Batumi, sa kojim su se solidarisali i brojni drugi univerziteti. Tenzije su eskalirale 19. novembra kada je policija silom razmontirala šatore protestanata, kasnije i upala na tbilijski univerzitet pod palicom rektora. Sa druge strane predsednica države Salome Zurabišvili odbila je da sazove inauguraciono zasedanje parlamenta, neophodno po gruzijskom ustavu, odbacivši izborne rezultate kao nameštene.

"Vuk dlaku menja"..., Tituški, i drugi talas protesta

Iako pod pritiskom novi sastav parlamenta ipak je izglasan, ali je vlada formalno promenila smernice, nazivajući svoj zvanični program vlade na čelu sa Irakli Kobakidze „Ka Evropi sa mirom, dostojanstvom i prosperitetom“, koji je bio gotovo identičan onom iz predizborne (lažne) kampanje. Raspisan je i datum za predsedničke izbore, koji više nisu bili većinski, već je predsednika trebalo da bira elektorat od 300 članova. Naizgled kompromisi i tihovanja, a u stvari...

Protesti su se nastavili i u drugom talasu tokom decembra, a sa njima je krenula i ozbiljna represija i primena sile. Parlament je brzometno usvojio zakon o zabrani nošenja maski i upotrebi vatrometa i laserskih pokazivača tokom protesta, kako bi dodatno ogolio narod pred svojim palicama, i to ne samo policijskim, već i onim nasilnih grupa pridruženih vladajućoj partiji, koje su učestvovale u široko rasprostranjenom nasilju i mučenju demonstranata i novinara. Na društvenim mrežama su kružili dokazi koji ukazuju na nasilje od strane grupacije Tituški, plaćenika u Ukrajini koji su podržavali ukrajinske bezbednosne službe tokom administracije Viktora Janukoviča, često se predstavljajući kao ulični huligani u sportskoj odeći sa svrhom da služe kao provokatori na proevropskim političkim skupovima.

Protesti su postali svakodnevni, a 28. decembra je formiran kilometarski ljudski štit od protestanata koji se drže za ruke, koji je bio poslednji vapaj za članstvom u EU.
Vlast je ipak odlučila da igra još tvrđe, demokratski izabrana predsednica Zurabišvili napustila je taj položaj, koji je preuzeo bivši lojalista stranke i fudbaler Mihail Kavelašvili.
Gruzijci na ulicama se nisu predavali, pa je 15. januara sproveden prvi nacionalni štrajk, da bi odgovor vlasti tri dana kasnije bio u vidu otmice dve mlade devojke od strane maskiranih napadača, koje su tek nekoliko dana kasnije prijavljene da borave u pritvoru. Na 58. dan protesta 24. januara demonstranti su hakovali sisteme plaćanja u javnom prevozu u Tbilisiju, puštajući proevropske pesme, a nekoliko dana kasnije pokušali su da blokiraju važnu saobraćajnicu na ulazu u Tbilisi, na šta je policija odgovorila brutalnom upotrebom sile, pa je 31 protestant bio povređen.

Represija i obrisi diktature

Kako su protesti jenjavali pod pritiskom države, represija je bila sve jača i jača, a država se sve manje plašila koliko će i kako njen imidž biti narušen. Što policija nije mogla da odradi, jesu bande maskiranih nasilnika koji su tukli aktiviste, novinare i opozicione ličnosti. Primera je na pretek, a jedan od takvih je i napad na TV reporterku Maku Čihladze koja je vrisnula od šoka i bola dok su je maskirani muškarci napali usred direktnog prenosa i nasilno bacili na zemlju, a zatim šutirali i gazili kamermana.
Na kraju su se demonstracije koje su počele kao pokušaj da se zaštiti evropska budućnost Gruzije i spreči percepcija klizanja u zagrljaj Rusije, pretvorile u bitku protiv pojave policijske države, koja se u potpunosti ogolila.

Kako to izgleda u praksi i brojkama? Jezivo. Hapšenja opozicionih lidera, napadi na preko 70 novinara, uslovljavanja, kazne, izbacivanja.

Prema Amnesti Internešenelu, od 13. decembra 2024. godine, 300 od 460 pritvorenika je bilo mučeno ili na drugi način zlostavljano od strane snaga bezbednosti.

Osamdeset zatvorenika je hospitalizovano sa teškim povredama uključujući prelome kostiju, potrese mozga i druge povrede glave. Od tog datuma, sudovi su u velikoj meri ignorisali dokaze o mučenju i pravima na pravično suđenje. Amnesti je opisao policijski i pravosudni sistem kao „naoružan da zastraši, uznemirava i razbija demonstrante i ućutka mirno neslaganje, što odražava institucionalizovanu represiju“. Krajem decembra, nakon intervjua sa dvanaest žrtava policijskog nasilja, Human Rights Watch je izjavio da je policijsko nasilje bilo „široko rasprostranjeno protiv većinski mirnih demonstranata“.

Ničija nije gorela do zore

Dana 7. februara, Mihail Kavelašvili, potpisao je drugi zakonski paket koji je Transparensi internešenel opisao kao „diktatorske propise“ čiji je cilj suzbijanje tekućih protesta i ulivanje straha. Sudovi su takođe počeli da izriču velike novčane kazne demonstrantima. Među pojedincima koji su optuženi za blokadu puteva i kažnjeni sa skoro dve hiljade dolara, bio je i bivši ministar za evropske integracije Aleks Petrijašvili.

Državni univerzitet u Tbilisiju otpustio je 10. marta dva predavača iz političkih razloga, dok je deset studenata Pozorišnog univerziteta koji su bili deo protesta koji je trajao 83 dana u zgradi, policija proterala, izrekla im dodatne finansijske kazne.
Represije se nastavljaju i danas, pre samo nekoliko dana, vlast je finansijski targetirala pet javnih fondova koji pružaju finansijsku pomoć ljudima koji su kažnjeni tokom antirežimskih protesta, ili su bili otpušteni sa posla zbog građanskog aktivizma.

Iako su demonstranti, studenti, nastavnici, intelektualci, doktori i glumci bili očigledan izraz većinske Gruzije, na tasu su prevagu odneli skvadroni policije i maskiranih bandi, odnosno državni metodi brutalne upotrebe sile.

Gruzija je i svojevrsni pokazatelj nečega čime se u svojoj političkoj teoriji realizma bavio Džon Miršajmer, američki profesor koji je jednom prilikom posetio i naš FPN, čiju ću rečenicu parafrazirati. "Ukoliko čekićem treba udariti ekser, možete udarite koliko je potrebno ili ga zakucati, šta birate", retoričko pitanje, koje je postavio u kontekstu ponašanja velikih sila, koje se obično okončavaju opcijom broj dva.

I gruzijska vlast je izabrala to.

Postoji ona narodna da "ničija nije gorela do zore", pa tako i ova slavodobitna puzajuća autokratija možda baš doživljava svoj slom u Gruziji kada je na svom vrhuncu jer "sirotinja raja globe plaćati ne može, ni trpeti turskoga zuluma".