Profesorka iz SAD o otpuštanjima novinara: Ako izgubimo ljude, ko će reći svetu šta se dešava?

U intervjuu za N1 En Oldenburg je komentarisala trenutna dešavanja u svojoj bivšoj firmi. Podsetimo, Vašington post (u vlasništvu Džefa Bezosa) sproveo je široku rundu otpuštanja koja je desetkovala sportsku redakciju, lokalne vesti i međunarodno izveštavanje.

Otpušteno je oko 30 odsto zaposlenih, a to uključuje ljude iz poslovnog sektora i više od 300 od oko 800 novinara u redakciji.

N1: "Kao što sam rekao, jedno vreme ste radili i za Vašington Post. Kako ova otpuštanja utiču na čitavu redakciju Washington Posta? I šta to znači za svakodnevni novinarski rad u tom listu?"

Oldenburg: "Bila je to izuzetno tužna sreda kada smo čuli za otpuštanja. Sećam se kada sam pre mnogo godina počela da radim u Postu – bio je cenjen i poštovan kao jedne od najvećih novina u našoj zemlji. Istraživačko novinarstvo tamo bilo je legendarno i istorijski važno. Zato je to bilo posebno bolno. Čula sam se sa mnogim kolegama koji tamo i dalje rade i rekli su da je osećaj bio isti – i kod onih koji ostaju i kod onih koji su dobili otkaz.

Bilo je neverovatno tužno i poražavajuće za sve."

N1: "Vašington Post je, naravno, u vlasništvu Džefa Bezosa, biznismena i multimilionera. Kako vi vidite njegovu ulogu u svemu ovome i njegove veze sa aktuelnom administracijom?"

Oldenburg: "Kada je Bezos preuzeo list 2013. godine, ljudi su bili zadovoljni. Svi smo mislili da će to biti sjajno za Vašington Post. Evo čoveka sa mnogo novca, delovalo je da je posvećen i da želi da ovo bude njegovo životno nasleđe. Postoji i njegova izjava da će, kada bude imao 90 godina, gledati unazad i biti ponosan na to. I neko vreme je zaista bilo dobro, stvari su išle uzlaznom putanjom.

Ali kada je Tramp izabran 2016. godine, i čak malo pre toga, stvari su počele da se menjaju. Kroz niz odluka koje je donosio, postalo je jasno da mu više nisu u prvom planu interesi novina. Više ga nije zanimalo šta je najbolje za list, već šta je najbolje za njegov profit."

N1: "A njegove veze sa Donaldom Trampom – kako one utiču na rad i uređivačku politiku Vašington Posta?"

Oldenburg: "Jedan od ključnih trenutaka poslednjih godina bio je kada je promenio uređivačku politiku tako da Post ne može da podrži Kamalu Haris. To je dugogodišnja tradicija tog lista – da podrži nekog kandidata za predsednika. Kada je rekao da se ta kolumna praktično ukida, odnosno da se ne objavi podrška Kamali Haris, to je bio veoma snažan signal.

Od tada, on provodi više vremena sa Trampom i u aktivnostima povezanim sa Trampom, a manje ulaže u sopstvenu redakciju. To je zaista užasno tužno i mislim da je on odgovoran za ovo. Ne vidim neki drugi razlog. Da, novinarstvo generalno prolazi kroz težak period.

Ali ako pogledate Njujork TGajms i način na koji je u ovom periodu napredovao i rastao, Post je mogao isto. Imao je izuzetno talentovane ljude u redakciji – nisu svi su otišli, ali mnogi jesu. I nije bilo razloga da se ovo dogodi. Zaista je strašno tužno.

Njegov moto, Bezosov moto, bio je 'Demokratija umire u mraku'. Upravo to sada gledamo – demokratija umire u mraku."

N1: "Stalno vidimo napade gospodina Trampa na novinare iz svih delova medija. Kako se novinarstvo u SAD bori protiv toga? Pre nekoliko dana smo videli napad na novinarku CNN-a u Beloj kući. To je nešto što mi u Srbiji viđamo stalno, ali nikada nismo mislili da ćemo isto gledati i u SAD."

Oldenburg: "Ni mi to nismo očekivali. Zanimljivo je – 2016. godine, kada je Tramp prvi put izabran, novinarstvo je bilo energično i mobilisano. Industrija u celini bila je spremna da mu se suprotstavi i izveštavalo se o svemu što je radio. Ovog puta je drugačije. On, na neki način, pobeđuje. Tuži ljude za koje smatra da su mu naneli nepravdu.

Targetira novinare poput Kejtlin Kolins sa CNN-a, koja radi fantastičan posao stalno ga suočavajući sa stvarima za koje mora da snosi odgovornost. To je taktika kojom on postepeno podriva poverenje u medije – i za sada je efikasna.

To je izuzetno zastrašujuće. I, nažalost, ponovo moram da kažem – veoma tužno. Moramo da se borimo protiv toga i da ga pozivamo na odgovornost."

N1: "Da li je to možda neka vrsta osvete?"

Oldenburg: "Znam da se često govori da je to jedna od njegovih glavnih motivacija.

Da, pročitala sam mnogo analiza koje govore da je to deo njegove motivacije. Takođe voli da bude obožavan i da bude u medijima. Ako pokušate da mu se suprotstavite, mislim da ćete snositi posledice."

N1: "Vi ste profesorka na Univerzitetu Džordžtaun. Kako studentima objašnjavate šta se trenutno dešava sa novinarstvom u SAD?"

Oldenburg: "To je odlično pitanje i nešto o čemu mnogo razmišljamo. Iskreno, osnovna poruka studentima je da moramo da pozivamo na odgovornost sve koji su na javnim funkcijama. To je suština novinarstva. Ako to izgubimo, izgubićemo kontrolu i svoja prava.

Vidite šta se dešava širom zemlje, na mnogo načina. Ako ne dokumentujete šta se dešava – Minesota je jedan primer, sa agentima ICE-a – onda ljudi neće znati. Moramo da beležimo i pokazujemo šta se događa i šta će se desiti ako samo stojimo po strani i ne radimo ništa.

Ako izgubimo novinarstvo, ako izgubimo ljude koji izveštavaju o događajima i govore svetu šta se dešava, bićemo u mnogo gorem položaju. Ovo je veoma opasna i zastrašujuća situacija."

N1: "Vidimo delove sveta koji u potpunosti tonu u mrak kada je reč o medijima. Možemo li reći da SAD brzo gasi svetlo?"

Oldenburg: "Tužno mi je da to kažem, ali postoji ta opasnost. Moramo da se borimo. Nadam se da će Washington Post nekako biti spašen. Mislim da New York Times dobro radi posao pozivanja Trampa na odgovornost, kao i drugi mediji koji prate šta radi i pokušavaju da pokažu ljudima da ovako ne bi smelo da bude i da ne smemo to da prihvatimo.

Zato je važno da svi mi, novinari – i u vašoj zemlji i u našoj – nastavimo da pokazujemo šta se dešava, kako bi građani mogli da reaguju i odgovaraju na pravi način."