Francuski profesor: Ako Evropa ne ojača, postaće ovca u svetu vukova

Sukobi na Bliskom istoku eskalirali su napadom Sjedinjenih Država i Izraela na Iran početkom ovog meseca.

N1: Rat u Iranu i u regionu traje već deset meseci. Da li ste iznenađeni i možete li već sada da procenite koliko bi mogao da traje?

Đaiz: Nisam uopšte bio iznenađen izbijanjem ovog rata, jer se od strašnih napada 7. oktobra 2023. otvorila nova stranica u istoriji Bliskog istoka. Izraelska država je ovog puta odlučila da ide do kraja u svom projektu ponovne raspodele karata na Bliskom istoku i precrtavanja mape regiona.

U izraelskoj viziji Bliskog istoka Iran je glavni neprijatelj koji finansira šiitske milicije i posredničke snage koje vode ratove protiv Izraela preko posrednika. To je bio slučaj sa Hezbolahom, sa Hamasom, sa šiitskim milicijama u Jemenu i mnogim drugima. Znate, Benjamin Netanjahu je citirao jednu izreku. Rekao je, da bi opravdao rat protiv Irana: „Kada neko dođe da te ubije, ustani i ubij prvi".

To je upravo izraelska vizija sukoba sa Iranom. Ono što me je, međutim, mnogo više iznenadilo jeste to što su se Amerikanci tako snažno uključili u ovaj sukob, na način koji deluje potpuno nepromišljeno. Izraelci su spremni na dug rat jer smatraju da su u pitanju njihova bezbednost i vitalni interesi. Amerikanci su, s druge strane, mislili, a Donald Tramp prvi, da će sve trajati nekoliko dana, slično onome što se desilo u Venecueli, gde bi se ubio šef države, a zatim bi usledila tranzicija sa liderom naklonjenim Amerikancima.

To je neverovatna naivnost. Donald Tramp, koji je kritikovao neokonzervativizam, koji je kritikovao Džordža Buša i beskrajne ratove u Iraku u koje su se Amerikanci zaglibili, možda sada ponavlja istu grešku sa ratom u Iranu.

N1: Sjedinjene Države i Izrael tvrde da su u prvom napadu eliminisali vrhovnog vođu Irana. Njegov naslednik je navodno ranjen. Ipak, iranske vlasti i dalje funkcionišu i odgovaraju na napade. Da li vas to iznenađuje?

Đaiz: To me uopšte ne iznenađuje. Mislim da je američka administracija potpuno potcenila dubinu i odlučnost ovog iranskog islamističkog režima. Očigledno je da su zadali težak udarac njihovim vojnim kapacitetima. Vidimo da je mnogo brodova potopljeno, da je uništen određen broj vojnih infrastruktura, aviona, raketnih sistema i kapaciteta za razvoj projektila.

Ali možda smo sada u najgoroj mogućoj situaciji: režim čiji su vojni kapaciteti oštećeni i koji je pod pritiskom. Videli ste ogromne proteste pre nekoliko meseci koji su krvavo ugušeni, sa hiljadama mrtvih.

Dakle, to je možda najgori scenario: paranoičan režim pod pritiskom, sa oštećenim kapacitetima, ali koji i dalje opstaje jer se oslanja na snažan državni aparat. To znači da će, kao što vidimo i po izboru novog vrhovnog vođe - sina Hamneija - birati tvrde ličnosti i postajati još radikalniji u svom suprotstavljanju Sjedinjenim Državama i Izraelu.

To predstavlja rizik za stabilnost regiona, pa čak i za stabilnost sveta. Videli smo uticaj blokade Ormuskog moreuza na cenu nafte, sirovina i međunarodnu trgovinu. Takođe vidimo da to izaziva nestabilnost u celom regionu, jer Iranci imaju kapacitet da aktiviraju šiitske milicije koje mogu organizovati napade i destabilizaciju. Jedan francuski vojnik danas je ubijen u Iraku, u iračkom Kurdistanu. Možda smo stavili prst u mehanizam koji podseća na onaj u koji su se Amerikanci zaglibili tokom rata u Iraku.

N1: Ni Sjedinjene Države ni Izrael nisu priznali napad na školu, iako neki elementi ukazuju da je to bio američki napad. Zašto, po vašem mišljenju, niko ne priznaje taj napad?

Đaiz: Iz očiglednih razloga. Bombardovati školu i ubiti desetine dece predstavlja izuzetno ozbiljnu grešku. Ono što mene zapravo iznenađuje jeste to što vidimo da je demokratija u Sjedinjenim Državama donekle narušena, jer Kongres nema sredstva da u potpunosti kontroliše delovanje američke vojske i vlasti. Zanimljivo je videti da danas šačica ljudi oko Donalda Trampa odlučuje o vojnim operacijama, dok Kongres uopšte nije uključen. To je raskid sa američkom demokratskom tradicijom, gde bi trebalo da postoji stalni dijalog između izvršne vlasti i parlamenta o vojnim operacijama u inostranstvu.

N1: Ali ovo nije prvi put da Sjedinjene Države intervenišu bez dozvole Ujedinjenih nacija.

Đaiz: Naravno. Ali ja sam više govorio o američkom Kongresu. Istina je da nije prvi put da SAD intervenišu bez mandata UN. Ipak, ja savršeno razumem izraelsku agendu. Ono što mi je teže da razumem jeste američka agenda u ovom ratu. Mislim da Donald Tramp to sada počinje da shvata da je ušao u spiralu koja bi ga mogla skupo koštati.

N1: Od kada je Donald Tramp predsednik, SAD intervenišu u Venecueli, Ekvadoru, Meksiku, Kubi. Da li se ravnoteža snaga u svetu promenila?

Đaiz: Ne mislim da se suštinski promenila. SAD su oduvek intervenisale u Južnoj Americi, koju smatraju svojim dvorištem. Razlika između Trampove administracije i praksi iz vremena Kisindžera i Niksona jeste u tome što se Tramp ne bavi tajnim operacijama niti posrednicima. On deluje otvoreno. Ova administracija govori šta radi i radi ono što govori.

Oni potpuno otvoreno prihvataju ulogu vojne sile koja koristi svoju moć gde god želi i gde god smatra da je to korisno. Živimo u svetu u kojem međunarodno pravo praktično više nema vrednost. To je svet vukova, gde postoje imperijalne sile: Sjedinjene Države, Rusija i Kina. Paradoks je da se Kina danas predstavlja kao garant stabilnosti i multilateralizma. Pitanje za Evropu je kakvu ulogu želi da igra u tom svetu vukova. Cilj Evrope nije da postane još jedan vuk, već da ne bude ovca koju svi vukovi žele da rastrgnu. Evropa mora potpuno da preispita svoju strategiju i da počne da govori jezikom moći.

N1: Kako vidite ulogu Francuske u Evropskoj uniji, s obzirom na to da predsednik Tramp često kritikuje predsednika Makrona?

Đaiz: Tramp je sklon verbalnim ispadima i pokušava da ponizi svakoga ko mu se suprotstavi. Francuska ima istorijsku ličnost, generala Šarla de Gola, koji je razvio doktrinu nezavisnosti. On je govorio da ne možemo staviti sva jaja u istu korpu i postati zavisni, pa čak i kolonija Sjedinjenih Država. De Gol je stvorio francusku nuklearnu odvraćajuću moć i time omogućio Francuskoj da razgovara ravnopravno sa velikim silama. Danas se ta nuklearna zaštita otvara i evropskim saveznicima.

To je jedan konkretan način izgradnje Evrope: da svaka zemlja doprinese zajedničkoj snazi. Ako ne izgradimo snažnu Evropu, postaćemo ovce u svetu vukova. Već sada smo digitalna kolonija SAD, 265 milijardi evra godišnje odlazi iz evropskih kompanija američkim tehnološkim gigantima. Energetski zavisimo od SAD i zemalja Zaliva, a industrijski od Kine. Jedini način da se tome odupremo jeste da izgradimo evropsku autonomiju.

N1: Šta mislite o novoj francuskoj nuklearnoj doktrini?

Đaiz: Mislim da ide u dobrom pravcu. Predstavlja stratešku prednost za Francusku, ali i njene saveznike u Evropi. To je garancija naše nezavisnosti. Nemačka i Poljska spadaju u naše vitalne interese. Zato moramo biti u stanju da se zaštitimo u svetu gde odnos sa SAD nije više tako jasan kao ranije, gde Rusija vodi rad u Ukrajini i gde postoji rat na Bliskom istoku.

N1: Srbija kupuje francuske avione Rafal. Neki tvrde da zbog toga pitanja demokratije i vladavine prava u Srbiji postaju manje važna za Pariz.

Đaiz: Zaista, srpskoj odbrani su bili potrebni Rafali, jer ne možete kupovati ruske ili američke avione. Ako kupujete ruske ili američke avione, onda zavisite od tehnoloških sistema stranih država. U tom slučaju postajete neka vrsta kolonije. Kupovina aviona Rafal je isto što su učinile Indija ili Ujedinjeni Arapski Emirati.

To tim zemljama, pa i Srbiji, omogućava nezavisnost u sopstvenom sistemu odbrane. Dakle, to je bila veoma dobra ideja. Uz to, to su odlični avioni.

Ali suštinski, pitanje koje postavljate jeste pitanje vladavine prava. Srbija danas pregovara i razgovara sa Evropskom unijom o ulasku u EU. Pravo pitanje za građane Srbije danas, za većinu njih, jeste: šta mi želimo? Kakav politički model želimo?

Postoji evropski model koji je daleko od savršenog, ali počiva na demokratiji, podeli vlasti, nezavisnosti pravosuđa i vladavini prava. To nije model kojim držimo lekcije drugima. To je model koji smo isprobali i koji funkcioniše, koji omogućava prosperitet najvećem broju ljudi.

Da li Srbija želi da se pridruži tom modelu? Ja verujem da želi, jer postoji istorijska povezanost i duboka veza između Srbije i Francuske, ali i između Srbije i Evrope. Srbija pripada tom prostoru i tom sistemu vrednosti.

Danas živimo u svetu u kojem postoji konkurencija političkih modela. Postoje i drugi modeli. Postoji ruski model koji ja nazivam autokratskim modelom, koji u mnogo čemu liči na istočnjački despotizam i koji je, na neki način, više azijatski po svom funkcionisanju.

Pitanje koje bi građani Srbije trebalo da postave sebi jeste: koji politički model većina Srba želi za budućnost? Ja sam uveren da Srbi žele demokratski model, model vladavine prava i da žele da učestvuju u evropskom projektu, i to je potpuno legitimno.

Ali, po mom mišljenju, prvo treba odgovoriti na pitanje kakav model želimo, pre nego što govorimo o klasteru 3 ili o tehničkim uslovima, jer je to samo tehnika. U suštini, tehnika proizlazi iz političkog projekta, a ne obrnuto.