Gardijan: U ratu bez pobednika, Netanjahu izgleda kao najveći gubitnik

Posle godina pretnji Benjamina Netanjahua upućenih Iranu, njegovih performansa na Generalnoj skupštini UN, sumnjivih dosijea koje je neprestano plasirao svetskim medijima i diplomatskog pritiska na uzastopne američke predsednike da pristanu na rat protiv Irana, izraelski sukob završio se kao potpuni promašaj, piše u analizi Gardijana.

Procena američke obaveštajne zajednice da su izraelska predviđanja o promeni režima i revoluciji u Iranu bila "farsa" pokazala se tačnom. Izraelska procena da će rat trajati, u najboljem slučaju, nekoliko dana, a u najgorem nekoliko nedelja, bila je potpuno pogrešna.

Čak i pre dva dana, prema izraelskom Kanalu 12, Netanjahu je nagovarao Donalda Trampa da ne pristane na primirje. Američki predsednik je nakratko uputio svoje genocidne pretnje Teheranu, a zatim popustio, pri čemu je, prema nekim izveštajima, Izrael bio skrajnut u donošenju odluka.

"Nikada u našoj istoriji nije bilo ovakve političke katastrofe. Izrael nije bio ni blizu stola kada su se donosile odluke o srži naše nacionalne bezbednosti", napisao je lider izraelske opozicije Jair Lapid na mreži X.

"Vojska je izvršila sve što se od nje tražilo, a javnost je pokazala izuzetnu otpornost, ali je Netanjahu politički podbacio, strateški podbacio i nije ostvario nijedan od ciljeva koje je sam postavio. Trebaće nam godine da popravimo političku i stratešku štetu koju je Netanjahu naneo zbog arogancije, nemara i nedostatka strateškog planiranja", naveo je.

Lider levičarske Demokratske stranke, Jair Golan, takođe je nazvao primirje "strateškim neuspehom" Netanjahua.

"Obećao je istorijsku pobedu i bezbednost za generacije, a u praksi smo dobili jedan od najtežih strateških poraza koje je Izrael ikada doživeo", rekao je Golan na mreži X. "To je potpuni neuspeh koji ugrožava bezbednost Izraela godinama unapred".

Stvarnost je da je Netanjahu sve uložio u ovaj rat, a pošto nije uspeo da obezbedi pad teokratskog režima, zapleni zalihe visoko obogaćenog uranijuma u Teheranu ili ozbiljno oslabi državu, globalni položaj Izraela, već ozbiljno narušen njegovim delovanjem u Gazi, gde je optužen za genocid, dodatno je pogoršan.

Na bezbednosnom planu, uprkos Trampovim tvrdnjama, moć Korpusa islamske revolucionarne garde je ojačana, jer je Teheran, barem za sada, ostvario svoj osnovni cilj: da preživi jednomesečni napad dve od najvećih vojnih sila na svetu.

Napadi su ostavili ranjen, ali i dalje netaknut režim, sa značajnim vojnim kapacitetima, koji će verovatno težiti brzom ponovnom naoružavanju dok bude tražio prilike za odmazdu.

Netanjahuovo insistiranje na nastavku napada u južnom Libanu takođe deluje kao izraz oholosti, s obzirom na to da izraelska namera da uspostavi novu bezbednosnu zonu dovodi njegove snage u direktan sukob s borcima Hezbolaha, koji su se istorijski pokazali veštim u borbi na sopstvenom terenu.

U tom kontekstu, izraelski masovni vazdušni napadi na Liban, bez upozorenja, deluju kao kazneni čin raseljavanja, nakon neuspeha u Iranu.

Posledice po javno mnjenje i diplomatiju verovatno će biti još ozbiljnije za Netanjahua i Izrael. U Americi se, posebno, politički konsenzus koji postoji još od 1960-ih vidljivo urušava. Uloga Izraela u podsticanju Trampa na rat protiv Irana naišla je na kritike i progresivaca i krajnje desnice MAGA pokreta, dok je opšta podrška Izraelu na istorijskom minimumu čak i među jevrejskim biračima.

Tu su i unutrašnje političke posledice za Netanjahua u izbornoj godini u Izraelu. Umesto da transformiše bezbednosnu situaciju zemlje, iz rata izlazi bez ijednog ostvarenog ključnog cilja.

Uprkos Netanjahuovom dobro poznatom cinizmu u predstavljanju svojih često privremenih uspeha, izraelskoj javnosti će biti jasno da, daleko od uklanjanja onoga što je dugo nazivao „egzistencijalnom“ pretnjom, uslovi ostaju uglavnom nepromenjeni.

Iranski vrhovni vođa Ali Hamnei možda jeste mrtav, ali ga je nasledio njegov tvrdolinijaški sin. Umesto zatvaranja pitanja iranskog nuklearnog programa, čini se da plan od 10 tačaka koji je Tramp predstavio kao osnovu za pregovore uključuje prihvatanje prava Irana na obogaćivanje uranijuma — iako je Tramp negirao da je to deo dogovora, navodi se u tekstu.

Za sada, kako se dodaje, okvir američko-iranskih pregovora više liči na sporazum iz vremena Baraka Obame, koji je Netanjahu uporno pokušavao da sabotira, a Tramp napustio, nego na neku novu realnost.

Za neke, poput vojnog komentatora lista Haaretz Amosa Harela, neuspeh je bio ugrađen u Netanjahuove ratne planove. "Mnoge slabosti koje dele sadašnja američka administracija i izraelski sistem pod Netanjahuom izašle su na videlo: sklonost ka kockanju zasnovanom na neosnovanim željama, površni i nedovršeni planovi, ignorisanje stručnjaka ili agresivno vršenje pritiska da se njihova mišljenja usklade s političkim željama", rekao je Harel.

Izraelcima će takođe biti jasno da je sukob u proteklom mesecu bio jedinstvena prilika da se vodi kampanja ovog obima uz punu podršku SAD. Novi sukobi su mogući, ali ponavljanje ovako intenzivnog rata deluje malo verovatno.

Tramp je odustao u trenutku najopasnije eskalacije, uključujući pitanje slanja kopnenih trupa, što je izuzetno nepopularno među američkim biračima zbog ogromnih troškova i negativnog uticaja na globalnu ekonomiju.

Nije promaklo ni to da, nakon što je konačno dobio rat koji je dugo želeo, i video da je propao, Netanjahu verovatno više neće imati priliku za novi pokušaj uz podršku SAD.

S obzirom na to da je to godinama bio ključni politički argument izraelskog premijera, postavlja se pitanje: koja je sada njegova svrha?

„Ovo je sada četvrti put zaredom - u Gazi, jednom u Libanu i dva puta u Iranu - da su njegova hvalisanja o potpunoj pobedi i uklanjanju egzistencijalnih pretnji razotkrivena kao prazna obećanja“, napisao je Harel.