Sjedinjene Država označile su u najnovijoj spoljno-političkoj doktrini Kinu, a ne Rusiju, kao globalnu pretnju, jer ona to zaista i jeste, kaže urednik u spoljnoj redakciji N1 Vladan Alimijević u emisiji Global fokus. Stefan Vladisavljev iz Fondacije Beogradskog fonda za političku izuzetnost je naveo da je Si Đinping Kini doveo "vladavinu jednog", umesto "vladavinu kolektivnog", koja je do sada bila podrazumevana, a dopisnica slovenačkog lista Delo iz Pekinga Zorana Baković upozorava da Si vodi Kinu ponovo ka nekoj kulturnoj revoluciji, i to je, kako kaže, za dosta Kineze nešto najstrašnije što se može dogoditi.
Najuticajniji nakon Mao Cedunga, kineski predsednik Si Đinping postao je po treći put, što je presedan, vrhovni lider 1,4 milijarde stanovnika Kine. Šta je ustvari Kina – globalna pretnja, kako tvrdi SAD, ili najava novog sveta, novog poretka i novog početka? Kakvo je stanje sveta u kome se uzdiže na podijum ova zemlja izlazećeg sunca?
„Praksa Komunističke partije Kine je da se po imenovanju novog lidera imenuje i neko ko će uz njega stasavati, biti njegov naslednik, za pet ili 10 godina preuzeti vođstvo. Si neće da se time zadovolji. Ono što on radi je dokaz jednog kontinuiteta vladavine, ali i najava da on želi da ostane tu gde jeste i duže nego što je deset godina“, kaže Vladisavljev.
POVEZANE VESTI
Na pitanje zašto je do sada mandat lidera Komunističke partije bio ograničen, Alimpijević pojašnjava:
„Deng Sjaoping, arhitekta moderne Kine, je napravio mehanizam koji je bio sličan sistemu u bivšoj Jugoslaviji, sistem rotirajućih predsednika. Deng je napravio mehanizam koji je podrazumevao da se bar pet godina unapred zna ko će biti predsednik, da on ne preuzima sve tri funkcije odjednom, i to prvu – generalni sekretar, prvi čovek partije, druga – predsednik vojne komisije, i treća – predsednik Republike Kine. Akumilacija tih funkcija ide postepeno, prethodni predsednici su to preuzimali godinu ili dve nakon što dođu na čelo partije, partija je poštovala u unutrašnjosti svoje organizacije razne frakcije, ima ih bar dve ili tri, i to je bio model koji je Deng smislio da se ne bi desila katastrofa koju je on video pod Mao Cedungom“.
Ali, kaže Alimpijević, to nije bio mehanizam upisan u zakon, već neka vrsta unutrašnjeg partijskog kodeksa.
Si je Kinezima, prema rečima Vladisavljeva doneo Kinezima „vladavinu jednog“ umesto „vladavine kolektivnog“.
„Si donosi tu vladavinu jednog. On ima svoje ideologe, jedan od njih napisao je 70-ih godina knjigu ‘Amerika protiv Amerike’, radi se o narativu da je Kina sila u usponu, nešto što bismo mogli da nazovemo kineski nacionalizam, ali na način buđenja svesti pod Sijem kao glavnim oličenjam partije. Takođe, videli smo renacionalizaciju ekonomije. Još jedan način da on centralizuje svoju moć, i ono što sada vidimo – dalje ojačavanje vojske, gde kineska narodno-oslobodilačka vojska štiti pre svega interese partije, a onda Kine“, naveo je Vladisavljev.
I Kina se sada nalazi u drugačijoj poziciji.
„Svakako je jedna promena narativa koju Kinu pozicionira kao državu koja bi trebalo da kreira međunarodni kontekst, a ne samo da boravi u njemu. Kina teži da se pozicionira kao lider na polju međunarodnih odnosa i pre 2022. godine, mi smo videli na početku pandemije, Kina je prva država koja je istupila van sosptvenih granica kako bi pružila pomoć. Imamo sukobe narativa trenutno, ali ti sukobi narativa ukazuju da Kina želi da bude parner na međunarodnoj sceni“, rekao je Vladisavljev.
SAD u najnovijoj spoljno-političkoj doktrini označili su Kinu kao globalnu pretnju.
„Pa zato što jeste. Pre svega u tome što, ako poredimo ono što je do sada videla u Rusiji, prvo, brojčano je Rusija zanemarljiva zemlja po shvatanju NATO-a, bila je važna kao energetska baza, kao baza mnogih stvari i ruda, i kao jaka nuklearna sila. Kina sve to nije bila, o kineskim resusima se zna dosta, ali mislim da se ne zna sve. I ne samo mi, ni Kinezi ne znaju. Kina pre 10-tak godina nije imala nijedan nosac aviona, oslanjala se na vojnu avijaciju koja je bila relativno zastarela, i nije bila veliki problem“, priča Alimpijević.
Kako je pojasnio, kada je počelo otopljavanje odnosa Kine i zapada, Kinezi su imali mnoge beneficije.
„Pre svega da bi se prilagodili, sve im je gledano kroz prste. Odjedanput, ta liberalna ekonomija kao batina se našla u rukama Pekinga. Da su SAD u opadanju nije tajna, ali nije ni istina. Još uvek je velika kontrola u njenim rukama da bi se moglo govoriti o SAD kao o nekome ko propada. To više spada u neku fantaziju onih koji mrze Ameriku. A Kina već 10 godina ne raste onom brzinom kojim je rasla ranije, u ekonomskom smislu. Si je na neki način vrlo ograničio kineski rast s dve stvari – nultom tolerancijom kovida, a druga – da od onog poleta koji je postojao u privatnom sektoru odjednom imamo ponovo državne firme, državni uticaj, pokušavaju da se ispeglaju neke stvari u socijalnom smislu kroz ograničavanje kapitala, što teško uspeva“, izjavio je Alimpijević.
Si Đinpingu je u nedelju poveren treći mandat na mestu generalnog sekretara Komunističke partije Kine. Time se odustalo od tradicionalnih starosnih ograničenja i ograničenja mandata. Na prvoj plenarnoj sednici novi Centralni komitet stranke očekivano je izglasao da Si Đinping (69) ostane na čelnoj poziciji još jedan petogodišnji mandat.
„Mi smo posle pada Berlinskog zida imali jednu vrstu multilaterizma koji je vođen po nekim zapadnim načelima. Sa porastom Kine sigurno ćemo prisustvovati transformaciji globalnog upravljanja i možemo očekivati sve više kineskih premisa“, kazao je Vladisavljev.
Dopisnica Dela iz Pekinga Zorana Baković smatra da Kina nije nova imperija.
„Već imperija koja ima nekoliko hiljada godina imperijalne istorije. Kina u ovom obliku je nešto što je ona oduvek bila, ali za razliku od Kine koja je nekada bila civilizacija koja je glumila da je nacija, to je sada prvenstveno nacija koja je prihvatila zapadna uređenja republike. To je vrlo bitno, i zbog tog prelaska na nacionalni identitet imamo ovo što se sada dešava“, kaže.
I dodaje da je ovo ključna završna faza stvaranja tog identiteta, a zapravo i najopasnija faza.
„Kako reaguju Kinezi na odluku sa Sijem? Od milijardu i 400 Kineza možemo očekivati različite reakcije. Kinezi s kojima sam ja u kontaktu, a to su pripadnici građanskog društva, pripadnici srednje klase, oni su prilično očajni zbog ovih dešavanja. Poruke koje su hrabro poslali, jer se sve konstroliše, su bile pune straha i loših predviđanja. Jedan prijatelj mi je rekao da ovo menja sudbinu nacije, da Si vodi Kinu ponovo ka nekoj kulturnoj revoluciji, i to je nešto za Kineza koji to pamti, najstrašnije što se može dogoditi“, kazala je Baković.
Kako je rekla, i ono malo učešća javne rasprave će sada biti ugušeno. „I to je vrlo opasno i za kinesko društvo ali i za kinesku vlast“.
O tome da li je Kina usamljena velesila, kako je nazvala Baković, i koja je njena uloga u ratu u Ukrajini, Vladisavljev kaže:
„Kina je najmoćnija država koja i dalje ima komunikaciju sa obe strane. Udarac na kinesku poziciju i to partnerstvo prema Rusiji, jesu bili referendumi na teritorijama Ukrajine pod ruskom kontrolom, a to zbog očuvanja sopstvenog teritorijalnog integriteta u vezi sa Tajvanom. Očekujemo da će u jednom trenutku Kina izaći sa jasnijom pozicijom“.
Vladisavljev dodaje da su u početku sukoba u Ukrajini mnogi videli Kinu kao mogućeg medijatora u pregovorima.
„Sve manje je stvari na stolu oko kojih bi moglo da se pregovara. Ali, s obzorom na tok sukoba, mnogo je realnije da bi Kina mogla da odigra neku potencijalnu ulogu, pre nego SAD“, ocenio je.
Alimpijević međutim, tvrdi drugačije.
„Moskva bi mnogo više volela da se dogovara s Vašingtonom, ne bi volela da ide preko drugih, posrednika, poput Kine. Kina je u jednom ugovoru međunarodnom, bila garant nuklearne stabilnosti, odnosno neutralnosti Ukrajine. Kina nema neku veliku međunarodnu ulogu kao što bi njeno rukovodstvo želelo da je ima. Kina treba da vodi računa kako će graditi odnose sa drugom rastućom silom na svetu – Indijom“, zaključio je Alimpijević.
Komentari (20)
Vidi sve komentare