Idi Amin - bukvar diktature, straha i tiranije

Brojni detalji iz Aminovog života su kontradiktorni, jer on nikada nije napisao autobiografiju, niti je odobrio pisani izveštaj o svom životu. Spekulacije oko godine rođenja variraju od 1925. do 1928. godine.

Idi Amin Dada je dobio ime Idi po muslimanskom prazniku Kurban-bajramu. Većina izvora navodi da je "Dada" bio klan u okviru plemena Kakva.

Njegov otac je kršten kao rimokatolik, rođen pod imenom Andreas Niabira Tomuresu. Prema britanskom novinaru Dejvidu Martinu, Njabira je veći deo svog života proveo u Južnom Sudanu, 1910. je prešao je na islam. Majka Aiša bila je iscelitelj, travar i babica.

Dok je živeo sa rođacima svoje majke, Amin je navodno radio kao farmer koza između svoje osme i desete godine. U blizini grada Semuta u kući šeika Ahmeda Huseina počeo je da čita Kuran. Nakon što je odbijen u jednog školi u nubijskim građanskim i studentskim protestima protiv diskriminacije vlasti bio je teže povređen. Sudbina Ugande već tada je mogla da ima potpuno drugačiji tok.

U Kampali je kasnije radi kao vratar i konsijer u hotelu Grand Imperijal.

Vojska

Kings African Rifles (KAR) bio je puk britanskih kolonijalnih pomoćnih snaga podignut iz britanskih istočnoafričkih kolonija 1902. Njemu se priključuje 1946. godine, delovalo je, ne tako vojnički, kao pomoćnik kuvara. Taj deo je i njemu smetao, pa je godinama kasnije tvrdio da je u to vreme služio vojsku u Burmi tokom Drugog svetskog rata.

Godinu dana kasnije bio je deo pešadije u Keniji, u kojoj je njegova brigada boravila i 1952. u borbi protiv plemena Mau Mau. Vojevanje, u kojem mu je pomoglo i odlično poznavanje boksa (od '51. do '60. bio je državni prvak svoje zemlje), odlične plivačke sposobnosti, pratio je i rast u činovima, pa je tako 1959. dosegao najviši mogući rank za crnog vojnika u nomenklaturi KAR-a. Amin se vratio u Ugandu iste godine gde postaje jedan od prva dva Uganđana koji su postali oficiri.

Činovi su se nizali (1962, nakon nezavisnosti Ugande od Ujedinjenog Kraljevstva, Amin je unapređen u kapetana, pa u majora, zamenika komandanta armije 1964. i sledeće godine u komandanta armije, a 1970. unapređen je u komandanta svih oružanih snaga) kroz aminovanje prvog diktatora ove zemlje Miltona Obotea, sa kojim je 1965, bio umešan u dogovor o švercu slonovače i zlata iz Demokratske Republike Kongo.

Rivalstvo između njih dvojice poraslo je 1971, pa je Amin preuzeo vlast vojnim udarom. Uzrok raskola je jačanje podrške Aminu u vojsci Ugande, posebno kroz regrutovanje iz regiona Zapadnog Nila, ali i njegovim učešćem u operacijama podrške pobuni u južnom Sudanu i pokušajem ubistva Obotea 1969. godine.

Dok je Obote (dobio azil u Tanzaniji, gde mu se pridružilo još 20.000 prognanika) bio na samitu u Singapuru, državnim udarom počela je jedna nova, ispostaviće se, tragična era. Amin nije bio cicija prema sebi - proglasivši se predsednikom Ugande, vrhovnim komandantom oružanih snaga, načelnikom štaba vojske i vazdušnog štaba.

Najveći izazov, neuspešni i traljavi pokušaj puča prognanika 1972. rešio je rutinski, tako što je očistio vojsku Ugande od Oboteovih pristalica, pretežno onih iz etničkih grupa Ačoli i Lango.

Paralelno sa vojnim delovanjem, počeo je da izučava i politiku. Uz puno obmana i lažnih obećanja, Amin je u početku obećavao velike beneficije, uključujući bolje poslove, bolje stanovanje, čak i demokratiju, ali je vrlo brzo ponovo uspostavio diktaturu i upustio se u nasilje koje će ga učiniti jednim od najvećih tiranina modernog doba.

Znao je ipak Amin odakle mu dolazi vlast, pa je regrutovao svoje sledbenike iz sopstvene etničke grupe Kakva, zajedno sa Južnosudancima i Nubijcima. Do 1977. ove tri grupe činile su 60 odsto vojnog vrha i 75 odsto kabineta.

Suludi ekonomski rat i doživotni predsednik

U avgustu 1972. Amin je proglasio „ekonomski rat“, koji je uključivao eksproprijaciju imovine u vlasništvu Azijata i Evropljana. Gotovo 80.000 Azijata u Ugandi, mahom poreklom sa indijskog potkontinenta, rođeni su u Ugandi, i bili su vlasnici brojnih velikih preduzeća, koja su činila okosnicu ugandske ekonomije.

Amin je takođe izdao dekret kojim je naredio proterivanje 50.000 Azijata koji su imali britanski pasoš. Čime je ovo pravdao, kako je obrazložio svoju odluku?

Nije ni morao, ali ipak jeste. Rekao je da je imao "san, proviđenje, u kojem mu je viša sila rekla da su ti ljudi došli da izgrade železnicu, i pošto je izgrađena, njihov posao u Ugandi je završen".

Amin se uljuljkao u svojoj diktaturi, u tom opijumu moći, koga nikada nije dosta.

Ekonomija je počela da tone, njegov finistar finansija pobegao je u London, a ovom prilikom ubijeno je i preko 500 trgovaca jemenskog porekla. Amin, sa druge strane, nije bio previše zabrinut, pa je sebe 1976. proglasio doživotnim predsednikom.

Zanimljivo je da je Zapad inicijalno podržavao one koje je kasnije žigosao, kao u slučaju Osame bin Ladena, Slobodana Miloševića, Sadama Huseina i mnogih drugih. Izrael, Zapadna Nemačka, Ujedinjeno Krajevstvo svesrdno su finansijski podržavali Amina. Pomogao je i libijski predsednik Gadafi, posebno nakon što je Amin odbacio ideje cionizma, i to sa 25 miliona dolara.

Od 1972, seku se sve međunarodne veze sa njim, a sidro je prva digla Indija. Svoju šansu pokušao je da iskoristi Sovjetski Savez pod Brežnjevim, pokušavajući da balansira kineskom uticaju u Tanzaniji i zapadnom u Keniji. Proračuni su da je SSSR donirao 12 miliona dolara ekonomske pomoći i 48 miliona kroz naoružanje.

Pad

Regionalno Amin, nošen sopstvenim egom i snagom, prilično se preračunao u svojim procenama. Prva mu je štetu nanela otmica aviona Er Fransa, u kojem je bilo 83 Izraelaca, da bi počeo da nagomilavanjem vojske provocira Keniju.

Nakon što je 1977. za potpredsednika Mustafu Adrisija, nesvesno je otpočeo i rascep u sopstvenoj vojsci. Lojalisti Amina želeli su da iz vojske proteruju Sudance, a sveukupno nezadovoljstvo vojske rezultiralo je brojnim pučevima, od kojih je u jednom i sam Amin ranjen.
Već naredne godine podrška Aminu počela je da jenjava, iako je smenio Adrisija i brojne, tada uveliko nelojalne ministre.

Pod nerazjašnjenim okolnostima Uganda je 1978. napala Tanzaniju, delimično jer mnogi nisu želeli da slede njegova naređenja. Tanzanija je sklopila pakt sa ugandskom nacionalnom oslobodilačkom armijom, dok je Amin imao saveznike u palestinskom PLO-u i Muameru Gadafiju.

Kada je Kampala pala 11. aprila 1979. godine Amin je helikopterom pobegao u istočnu Ugandu. Simboli njegove vladavine, njegove slike i zgrade povezane sa njim bili su predmet vandalizma tokom i nakon rata.

Kada više nije bilo interesa i straha i "ljubav" je nestala.

Amin je kasnije pobegao u Libiju, zatim u Saudijsku Arabiju, a nekoliko godina živeo je i u hotelu Novotel u Džedi. Još kasnije odlazi sa svojim sinovima u Zair, u pokušaju da mobiliše pobunjenike i uputi ih ponovo u bratoubilački rat. Povratak u Saudijsku Arabiju mu je dugo vremena bio zabranjen, da bi na nagovor marokanskog kralja Hasana II, Saudijci ipak dozvolili azil, uz uslov da se Amin više nikada ne bavi politikom, na sreću Afrike i celog sveta. Godine 2003. nakon teške bolesti preminuo je u Džedi.

Ostaće upamćen po svom nasilju i brutalnosti. Kao diktator, koristio je tajnu policiju kako bi transformisao Ugandu u policijsku državu. Samo u prvoj godini, procenjuje se da je režim ubio oko 10.000 ljudi. Bezbroj drugih je bilo zatvoreno i mučeno.

Finalni saldo diktatora, koji je imao šest žena, i skoro šezdesetoro dece, po Međunarodnoj komisiji pravnika iz Ženeve je između 80 i 300.000 ubijenih ljudi, dok Amnesti Internešnel barata sa ciframa koje idu i do 500.000 ubijenih ljudi.

Idi Amin je i danas gotovo knjiška azbuka prototipa jednog diktatora, a oni koji od njega uče, obično ne pročitaju poslednjih nekoliko stranica.