Majka ruskog dezertera: Muškarci beže jer ne žele da okrvave ruke

Ona kaže da je njen sin u Kazahstanu. "Pokušava da se organizuje i nađe smeštaj. Možda će podneti zahtev za vizu u konzulatima drugih zemalja", rekla je za DW.

Dodaje da nisu čekali da dobije poziv za vojsku jer je mogao biti među prvima koje će pozvati. Ima oko 30 godina, služio je vojsku.

"Moj sin studira. Prvo su rekli da neće pozivati studente. Ali, ljudi iz službe za regrutaciju i policije su stalno dolazili na fakultet. Zato smo na brzinu odlučili da ode iz zemlje", priča ona.

Prema njenim rečima, sin je kupio karte i otišao u jedan grad na granici sa Kazahstanom.

"Znali smo da tamo granica još uvek može da se pređe legalno. Pomogla mu je jedna moja prijateljica, čekala je dok nije prošao sve kontrole i na drugoj strani seo u auto", kaže sagovornica DW.
Ona ističe da su ljudi i pre regrutacije bili svesni da je u Ukrajini rat, ali da "svako ima svoju svakodnevicu".

"U rat su otišli ljudi koji su se na to odlučili iz raznih razloga – ideoloških, finansijskih ili nekih unutrašnjih uverenja. Ali sada vlast odlučuje, i ne pita ljude. I mnogi se s tim ne slažu. Beže da ne bi učestvovali u svemu tome", naglašava.

Odgovarajući na pitanje o tome što mnoge zemlje više ne primaju Ruse, smatra da su, s jedne strane, njihovi strahovi razumljivi, ali da ju je razočaralo to što je ulazak zabranjen svim Rusima, "a ne samo onima koji su krivi za sve ovo".

"Odbijaju ljude pre svega iz straha i zbog političkog bojkota. Po tome je Rusija agresor i samim tim su svi Rusi agresori. Ali, svakoga treba posmatrati pojedinačno - mene, mog sina, moje prijatelje, njihove sinove. Nisu agresori ni uljezi. Oni protestuju na sve moguće načine. To je nesreća svih koji se ne slažu sa ruskom politikom", kaže ona.

Ona ne vidi mogućnost da ljudi sami zaustave ovo što se ovde dešava.

"Kako to da uradimo? Muškarci beže jer ne žele da okrvave ruke. Ostale su žene, kao ja. Šta bi trebalo da radimo? Možda će nas dovesti dotle da se pobunimo i onda će to biti ustanak žena. Bilo je mnogo takvih primera u istoriji", ističe ona.

Na pitanje zašto nema protesta u velikim gradovima, poput Moskve, kaže da je išla na sve proteste i demonstracije.

"Uvek sam pazila da me ne dokače policijski pendreci, jer imam još dvoje maloletne dece. Ima milioni ljudi poput mene. Ako nas više ne bude, iz bilo kog razloga, to bi uništilo živote naših porodica i naše dece. U malim republikama poput Dagestana ili Jakutije, porodični klanovi se drže zajedno. Mi Moskovljani nemamo nikoga. Ne želimo da živimo ovako kako sada moramo da živimo, ali mi tu ništa ne možemo. To je naša najveća tragedija i naša najveća nesreća", zaključuje ona.

Dodaje da su u krugu njenih prijatelja svi zgroženi i osuđuju rat.

"Mrzim državnu vlast koja je uzurpirala moju domovinu. To govorim već 20 godina. S druge strane, znam da sasvim drugačije mišljenje vlada van velkih gradova, tamo gde informacije stižu samo u iskrivljenom obliku i samo preko državnih medija. Ti ljudi su spremni da sve to podrže. Osećamo da smo manjina", ističe ona.



Ona kaže da u današnjoj Rusiji ne vidi nikakvu budućnost.

"Nemamo nijednu ličnost koju bi sledili kao vođu. Svi takvi su eliminisani. Niko više ne pokušava da bude vođa. Više nemamo nikakavu mogućnost uticaja. Sve što nam preostaje je naše odbijanje i otpor svemu. Sve što možemo da uradimo je da pokušamo da sačuvamo bar deo svoje porodice i deo sebe", zaključila je sagovornica DW.