Kako je korupcija u katoličkoj crkvi stvorila konklavu?

Prva koja našim gledaocima pada na pamet iz ovog miljea verovatno je drama "Young Pope" italijanskog režisera Paola Sorentina, serijal u kojoj glumačku postavu predvode Džud Lo i Dajana Kiton, a koja je dobila izuzetno pozitivne recenzije kritičara, dok su je dogmate u crkvenim redovima klasifikovale kao antikatolicizam.

Drugačiji, nerigidni ugao i perspektiva ove institucije, sorentinovski kadrovi i fotografija, moderna muzika koju ste lako mogli da čujete i na Ibici, ovu seriju je učinila gledljivom i onima kojima tematika nije budila preteranu žudnju i znatiželju.

Najnoviji film koji je otvorio ovu temu je onaj iz 2024. godine "Konklava", politički triler iz 2024. godine, režisera Edvarda Bergera, prema scenariju koji je Piter Stron napisao na osnovu istoimenog romana Roberta Herisa. Glavne uloge u filmu tumače Rejf Fajns i Izabela Roselini, a radnja filma prati kardinala Tomasa Lorensa, koji organizuje konklavu za izbor novog pape i počinje da istražuje tajne i skandale koji okružuju glavne kandidate.

Ipak, jedna druga dokumentarna serija došla je u žižu, doživevši svoje vaskrsnuće, "Papa: Najmoćniji čovek u istoriji". Dokumentarna serija iz 2018. godine, koju je producirao CNN, sastoji se od šest epizoda u kojoj naraciju na briljantan način vodi glumac Lijam Nison, i bavi se poreklom onoga što se smatra jednim od najuticajnijih položaja u ljudskoj istoriji.

Spone i simbolike Benedikta

U svojoj drugoj epizodi bavi se kontroverznom dobrovoljnom ostavkom Benedikta XVI 2013. godine. Ovaj veoma redak potez, koji se dogodio samo nekoliko puta u više od 2.000 godina dugoj istoriji papstva (nijedan papa nije podneo ostavku još od Grgura XII 1415. godine), doneo je sa sobom dolazak pape Franje. Papa Jozef Alojz Racinger, po mnogima nikada i nije smeo da postane papa, iako je to tada, 1941, to bila zakonska obaveza - biti član Hitlerjugenda nije baš podatak koji bi trebao da štrči na papskom kurikulumu.

Otac Džejms M. Vajs, profesor teologije na Univerzitetu u Bostonu i episkopalni sveštenik, objašnjava u dokumentarcu kako je Argentinac od svog prethodnika nasledio „finansijski haos, optužbe za seksualno zlostavljanje u Katoličkoj crkvi i niz administrativnih glavobolja“.

Serijal CNN-a povezuje priču o ovoj ostavci sa mnogo kontroverznijom, onom o Benediktu IX, koja je dovela do sada već kultnih procesa, konklave i belog dima, koji se koriste za izbor svakog novog pape.

Papa Benedikt IX, papski autoritarizam i nepotizam

Papa Benedikt IX rođen kao Teofilakt iz Tuskula u Rimu, bio je rimski episkop i vladar Papske države u tri perioda između oktobra 1032. i jula 1048. godine. Nećak nekoliko papa, bio je član najmoćnije porodice u Rimu, koja mu je kupila tu poziciju. Benedikt IX je stupio na dužnost 1032. godine, praktično dok je bio tinejdžer (20 godina) i smatra se najverovatnije najmlađim papom ikada. Tadašnje papstvo koje je bilo pravni centar zapadnog sveta u rukama dvadesetogodišnjaka?

Ne deluje kao racionalna odluka, ali ko je smeo i tada (a i sada) protiv tako moćne crkve?

Posledice ove odluke vrlo brzo su počele da stižu na naplatu. Njegova korumpirana vladavina dovela ga je do učešća u raznim marifetlucima koji su krunili ugled crkve, do te mere da su katolički kardinali odlučili da ga primoraju da podnese ostavku.

Da bi ga ubedili, ponudili su mu velikodušnu sumu novca, koju neki istoričari procenjuju na 1.500 funti zlata. Njegov naslednik, Silvester III, jedva je šest meseci držao kormilo papske vlasti jer je Benedikt IX pribegao moćnoj vojsci koju je okupila njegova uticajna porodica da bi ga nasilno svrgnula i vratila na vlast.

Nekoliko dana nakon što je silom preuzeo dužnost, verovatno čisto da pokaže da to može, ipak je odlučio da će mu više prijati brak sa rođakom, i da će njegov kum Grgur VI biti pravi izbor za naslednika (sveštenik Džon Gracijan). Odlazi sa čelne pozicije u maju 1045. godine. Kako do braka ipak nije došlo, još jednom je Benedikt odlučio da bude papa, iako je u očima mnogih crkvenih velikodostojnika i vernika to i dalje bio Grgur. Ovoj trilogiji verovatno ni Nušić ne bi imao puno toga da doda.

U tom momentu tri kandidata su tvrdila da su naslednici Svetog Petra, a sukob je još jednom, rešen vojnim sredstvima na zadovoljstvo Benedikta IX. Snaga caruje, a um klade valja. Kardinali nemajući kud, odlučili su da stvore jasan proces za izbor budućeg pape, koji bi ograničio samovolju moćnih i uticajnih.

Saga je završena tako što je Benedikt IX ekskomuniciran, na njegovo mesto je došao Damasus II, dok je on sahranjen u opatiji Grotaferata oko 1056. godine.

Konklava

To je bio prvi korak ka onome što danas poznajemo kao konklavu i simboliku belog dima. Tokom tih godina bilo je nekoliko pokušaja izbornog procesa koji su se svi završavali neslavno, sve dok papa Grgur X nije doneo odluku u 13. veku, i naredio da se sastanak kardinala održi iza zatvorenih vrata. Ključ u bravi i bez spoljnog kontakta. Tako i sam naziv skupštine potiče od latinskog cum-clavis (sa ključem): konklava.

Razmatranje počinje predstavljanjem kandidata. Da bi jedan od njih bio izabran, potrebna mu je podrška dve trećine birača. Ako kandidat sa najviše glasova ne dostigne neophodan broj glasova, papirići koji sadrže anonimne glasove se spaljuju. U prošlosti su mešani sa mokrom slamom da bi se stvorio crni dim, što je ukazivalo da novi krug glasanja mora početi ukoliko se ne postigne konsenzus. Kada se na kraju kruga, ime jednog od kandidata pojavi na više od dve trećine glasačkih listića, oni se spaljuju bez ikakvih supstanci, što uzrokuje da dim postane beo i tako najavi dolazak novog pape.

Tokom većeg dela Srednjeg veka i Renesanse, Katolička crkva je imala samo mali broj kardinala u jednom trenutku sedam pod papom Aleksandrom IV (1254–1261). Teškoće putovanja dodatno su smanjile broj onih koji su stizali na konklave. Malo biračko telo je uvećalo značaj svakog glasa i učinilo je gotovo nemogućim onemogućiti porodične ili političke veze, sekularni interes oduvek je bio prisutan.

Godine 1587, papa Sikst V je ograničio broj kardinala na 70, sledeći presedan Mojsija kome je u upravljanju decom Izraelovom pomagalo 70 starešina. Godine 1970. Pavle VI je doneo odluku da kardinali koji napune 80 godina pre početka konklave nemaju pravo da u njoj učestvuju, a pet godina kasnije ograničio je broj kardinala izbornika na 120.

Godine 1996, Jovan Pavle II je proglasio novi apostolski ustav, Universi Dominici gregis, koji, uz manje izmene pape Benedikta XVI, sada reguliše izbor pape, ukidajući sve prethodne ustave o tom pitanju, ali čuvajući mnoge procedure koje datiraju iz mnogo ranijih vremena.

Završićemo sa još jednom informacijom o konklavi, a ona je da se trenutno hemikalije koriste za bojenje dima koji najavljuje rezultat svakog kruga glasanja. Od mandata Jovana Pavla II, kardinali koji učestvuju u konklavi smešteni su u rezidenciji Santa Marta, izgrađenoj u Vatikanu, i upravo tamo donose ovu važnu odluku.