Kako su talibani "izbrisali" žene u Avganistanu: Ne sme da im se čuje glas, da im se vidi koža, a granicu za brak pomerili na 9 godina

Mnogima ni danas nije jasno kako se protiv talibana nekada "branila civlizacija", dok im je danas neometano prepuštena teritorija na kojoj sprovode svoje rigidne zakone i fundamentalne eksperimente. Vraćamo se zbog toga u prošlost u kojoj su talibani, sunitsko-islamski fundamentalistički i pretežno paštunski pokret, kontrolisali veći deo Avganistana (od 1996. do 2001), kada su američke i savezničke snage izvršile invaziju na zemlju nakon njihovog odbijanja da predaju vođu Al Kaide - Osamu bin Ladena. Kada je koalicija predvođena SAD formalno završila svoju borbenu misiju 2014. godine, avganistanske nacionalne odbrambene i bezbednosne snage postale su zadužene za bezbednost zemlje.

Američko povlačenje bilo je etapno. Nakon neuspešnih pregovora sa Sjedinjenim Državama u Dohi 2020. godine, gde su se talibani obavezali da će sprečiti da terorističke grupe koriste teritoriju pod njihovom kontrolom i da će ući u pregovore sa avganistanskom vladom, desili su se samo novi napadi na zvaničnu vlast.

Bivšu predsednik Džo Bajden najavio je tada da će američke vojne snage napustiti Avganistan do septembra 2021, da bi do kraja jula 2021. Sjedinjene Države završile skoro 95% svog povlačenja. Finalizacija je došla u avgustu, nespretna, brzopotezna, sa svim onim snimcima koji su ostali urezani u pamćenje, na kojima se vide ljudi kako se očajnički penju na kargo avione. Slika Amerike kao super sile tih dana potpuno je izbledela, a Avganistan je ostavljen na cedilu, u haosu, bez toliko obećavane "demokratije', koju Zapad kroz istoriju potpomaže očigledno samo interesno.

Američki saveznici u Avganistanu zaboravljeni su u jednom jedinom trenu.

Anatomija erozije prava žena u Avganistanu

Sunovrat zemlje obeležila su masovna ubistva, sužavanje ljudskih prava, humanitarne krize, glad, inflacija, kolaps sistema javnog zdravlja. Agonija i tretman žena došla je kao poslednji ekser na roletne civilizacije u Avganistanu.

Erozija prava žena dolazila je u talasima. Pre četiri godine talibani su najavili niz ekstremnih zakona, uključujući zabranu ženama da idu u parkove i teretane i ponovno uvođenje javnog bičevanja i pogubljenja, sužavanje prava žena na obrazovanje, zabranu pristupu univerzitetima. Ograničenja su se odnosila i na neudate žene i one koje nemaju muškog staratelja (mahram). Ovo pravilo danas je apsolutno, pa žene bez muške pratnje ne mogu da uđu u prevoz, kupe namirnice, niti mogu da pristupe zdravstvenim ustanovama.

Dok su prve godine njihove vladavine obeležile sporadične uredbe, situacija je dramatično eskalirala usvajanjem zvaničnog Zakona o moralu krajem 2024. godine, kao i donošenjem novih rigoroznih zakona tokom 2026. godine. Prema najnovijim izveštajima Misije Ujedinjenih nacija u Avganistanu i Kancelarije visokog komesara za ljudska prava talibani su otišli korak dalje od puke izolacije, oni su ženu pravno potpuno izbrisali iz javnog prostora.

Šta su sve talibani uveli i zabranili ženama?

Izdati edikti ograničili su ženama slobodu kretanja, odevanja i ponašanja, pristup obrazovanju, radu, zdravlju i pravosuđu. Za one koje se o njih ogluše predložene su oštre mere prinude, uključujući hapšenja, pritvor, ispitivanje i mučenje. Ženski glas je proglašen intimnim elementom (avrah), pa je ženama zakonom zabranjeno da govore, pevaju ili se smeju van svoje kuće kako ih muškarci ne bi čuli.

Novim porodičnim i krivičnim zakonicima iz 2026. godine, talibani su zvanično legalizovali nasilje u porodici (član 32) ukoliko ono ne rezultira otvorenim ranama ili lomovima, Čak i ako se dokažu teže povrede, maksimalna kazna za muža je samo 15 dana.

Porodičnim zakonom o razdvajanju supružnika iz maja ove godine, talibani su ukinuli raniju starosnu granicu od 16 godina za devojčice i vezali pravo na brak za pubertet (koji kod devojčica počinje već od 8. ili 9. godine). Zakon navodi da se tišina device smatra pristankom na brak, čime je praktično legalizovano prisilno stupanje u brak devojčica.

Ženama je strogo zabranjeno da ih pregledaju muški lekari. Istovremeno, talibanski vođa Hibatula Akundžada doneo je dekret kojim se ženama potpuno zabranjuje medicinsko obrazovanje, uključujući škole za medicinske sestre i babice što stvara smrtonosnu zamku jer muškarci ne smeju da ih leče, a ženama je zabranjeno da postanu lekari, čime se opširno bavila i organizacija Human Rights Watch.

Mrak, nasilje i garderoba kao životni hazard

Prema zvaničnim odlukama o "moralu", prozori na kućama u kojima borave žene moraju biti potpuno zamračeni, prefarbani ili zaklonjeni zidom kako se ženska silueta ili lice slučajno ne bi videli sa ulice (čak ni dok rade u sopstvenoj kuhinji ili dvorištu).

Kontrolni punktovi na ulicama i u blizini bolnica pretvoreni su u mesta egzekucije ženskih prava. Žene koje se sumnjiče za nepoštovanje 'ispravnog hidžaba' (što sada podrazumeva i potpuno pokriveno lice i stopala) svakodnevno se suočavaju sa masovnim hapšenjima, premlaćivanjem i mučenjem.

Ukoliko se greškom u brzini navuče pogrešna garderoba, sankcije su kao da je počinjeno ubistvo. Sredinom 2026. godine, talibanska policija za moral uhapsila je i držala u pritvoru radnicu organizacije Lekari bez granica jer navodno njena odeća nije bila u potpunosti u skladu sa strogim propisima o pokrivanju stopala i lica. Puštena je nakon dva dana pritvora, ali tek kada su ona, njen muž i muški članovi porodice potpisali pismenu izjavu da će u javnosti nositi nikab.

Hapšenje ove lekarke i još oko 30 žena u Heratu izazvalo je retke i očajničke ulične proteste žena u tom gradu. Talibanska policija je na demonstrantkinje otvorila vatru, tukla ih bičevima i motkama, pri čemu je ubijeno najmanje dvoje ljudi (uključujući jednog dečaka), a preko 20 osoba je ranjeno.

Politika međunarodne zajednice u Avganistanu - Daleko od očiju, daleko od srca

Međunarodna zajednica oštro reaguje, ali su mehanizmi pritiska na talibane za sada bezuspešni, što tu oštrinu faktički baca na margine eufemizma.

Iza jalovih osuda i zabrinutih saopštenja krije se duboko, sistemsko licemerje velikih sila. Dvadeset godina su SAD i NATO pravdali svoje prisustvo u Avganistanu narativom o oslobađanju i emancipaciji žena. Kada su se u avgustu 2021. godine panično povukli, te iste žene su preko noći ostavljene na milost i nemilost režimu pregovorima u Dohi, iz kojih su avganistanske žene bile potpuno isključene. Danas, dok Zapad selektivno bira gde će pokazati empatiju i šalje milijarde u druge sukobe, Avganistan je postao zaboravljena fusnota.

Zapad je zamrznuo milijarde dolara avganistanske državne imovine i uveo sankcije. Te sankcije nisu pogodile talibanske vođe (koji i dalje žive u luksuzu), već su gurnule obične žene i decu u glad. Zapad "kažnjava" talibane tako što uskraćuje hranu i lekove ženama koje navodno želi da zaštiti. Prema podacima agencije UN Women iz jula 2026. godine, preko milion žena i devojčica u Avganistanu izgubilo je pristup osnovnoj humanitarnoj i medicinskoj pomoći.

Žmurenje Rusije i Kine

Još gora tišina stiže od regionalnih igrača koji u patnji avganistanskih žena vide poslovnu priliku. Dok Ujedinjene nacije pišu izveštaje, Kina potpisuje milionske ugovore sa talibanima za eksploataciju nafte i litijuma, svesno žmureći na rodni aparthejd zarad profita. Rusija žuri da skine talibane sa liste terorista radi geopolitičkog uticaja, dok bogate zalivske monarhije, koje imaju najveći verski i finansijski uticaj na Kabul, biraju diplomatsku bezbednost umesto pritiska. Avganistanska žena je tako ostala potpuno sama, negde između zapadnog kukavičluka i pragmatizma istoka.

Stoga ne vrede mnogo izveštaji Kancelarije visokog komesara UN za ljudska prava i Misije UN u Avganistanu i osude, poput one za masovna hapšenja žena zbog neadekvatnog hidžaba u gradovima poput Kabula i Herata. Talibani svaku kritiku odbacuju kao mešanje u unutrašnja pitanja, pa i onu Organizacije islamske saradnje, koja je zvanično proglasila talibanske dekrete protiv žena "neislamskim", naglašavajući da njihova mizogina politika nanosi ogromnu štetu ugledu samog islama u svetu.

Tišina koja ubija

Nakon pola decenije talibanske strahovlade, sudbina avganistanskih žena postala je najveći moralni poraz modernog sveta. One nisu samo obespravljene već su pravno, društveno i fizički izbrisane. Država koja premlaćivanje supruge proglašava legalnim, a osmogodišnje devojčice zakonskim nevestama, ne funkcioniše po verskim zakonima, već po zakonima čistog varvarstva.

Najviše boli tišina ostatka sveta. Ukoliko međunarodna zajednica nastavi da zatvara oči pred činjenicom da je polovini stanovništva jedne zemlje zakonom zabranjeno čak i da se nasmeje, onda fraze o "univerzalnim ljudskim pravima" više ne znače ništa. Mada, to se verovatno uveliko i desilo.

One su postale prazno slovo na papiru, dok u stvarnom svetu jedna zaboravljena generacija žena živi i umire u potpunom mraku.