Šta sve mogu kineski "nevidljivi" avioni i da li prodaja Pakistanu menja balans moći u Aziji?

Već tokom 2025. godine pojavili su se izveštaji o kineskoj ponudi 40 nevidljivih lovaca, aviona J-35, Pakistanu, koji su opširno razmatrani u nedavnim regionalnim vojnim procenama. Neupućen bi rekao - u redu, još jedna vojna transakcija, ali u ovom slučaju implikacije su daleko veće, i šire.

Stelt tehnologija više nije samo američka privilegija

U pitanju su dakle najnoviji kineski borbeni avioni pete generacije, poznati pod oznakama J-31 ili J-35. Ukratko, to je kineski odgovor na američki avion F-35 Lightning II. Kao i američki F-35, J-35 je dizajniran tako da ga radari izuzetno teško otkrivaju, ima specifičan oblik trupa, unutrašnje raketne lansere za oružje (kako rakete ne bi narušavale aerodinamiku i radarski odraz) i specijalne premaze koji upijaju radarske zrake. Razvijen je u dve varijante, mornaričkoj (J-35), koja je namenjena za poletanje sa kineskih nosača aviona, dok je druga varijanta kopnena odnosno izvozna sa oznakom J-31/FC-31, namenjena vazduhoplovstvu i prodaji saveznicima. Poenta stelt tehnologije nije da objekat bude potpuno "nevidljiv" kao u filmovima, već da se smanji njegov radarski odraz do te mere da ga protivnik primeti prekasno za reakciju.

Za razliku od američkog F-35 koji ima jedan motor, kineski model ima dva, što mu teoretski pruža veću sigurnost i potisak. Opremljen je naprednim AESA radarima koji omogućavaju otkrivanje ciljeva na velikim udaljenostima pre nego što sam avion bude primećen, tako što se radarski snop usmerava elektronski, umesto da se antena fizički okreće, što mu omogućava da se pomera brzinom od nekoliko mikrosekundi.

Avion može da dostigne brzine veće od 1.8 maha (oko 2.200 km/h).

Promena balansa moći u Aziji?

Ponuda od 40 aviona Pakistanu potpuno menja balans moći u Aziji. Decenijama su samo SAD i njihovi najbliži saveznici imali stelt avione. Sada Kina tu tehnologiju nudi državama kojima Amerika ne želi ili ne sme da prodaje oružje. Indija trenutno koristi francuske Rafale avione, koji su odlični, ali pripadaju generaciji 4.5, dakle nemaju punu stelt zaštitu. Pakistan bi kupovinom J-35 dobio tehnološku prednost koju Indija neće moći da sustigne dok ne razvije svoj domaći avion AMCA (što se ne očekuje pre 2035. godine). Radi se o veoma sporom tempu razvoja indijskog domaćeg borbenog aviona pete generacije.

J-35 je značajno jeftiniji od američkog konkurenta (procenjuje se na oko 70-80 miliona dolara po komadu, dok F-35 košta preko 100 miliona sa svom opremom). Kina ovim želi da postane glavni snabdevač modernim oružjem za ostatak sveta koji nije u direktnom savezu sa Vašingtonom, a to tržište je sve samo ne malo. Kina faktički i ne pokušava da dostigne američku stelt tehnologiju već da je masovno proširi uz "popust" od 30% svakoj zemlji kojoj Amerika odbija prodaju.

Saudijska Arabija, UAE, Indonezija, Argentina, Egipat. Svaka nacija kojoj je uskraćen F-35 sada ima alternativu. Monopol aviona F-35 trajao je dve decenije, a njegov kraj i tajming kao da je hirurški precizan.

Obilaznica za sankcije Iranu?

Analitičari i mediji sve češće ukazuju na to da Kina koristi prodaju naprednog naoružanja Pakistanu kao strateški mehanizam za širenje uticaja i zaobilaženje tradicionalnih ograničenja. Dawn, najstariji i naugledniji dnevni list u u Pakistanu koji izlazi na engleskom jeziku navodi u tekstu iz marta ove godine pod naslovom „Kako iranski rat ponovo ispisuje ekonomiju moći“, da Kina gradi ekosistem koji povećava ubojitost partnera bez oduzimanja suvereniteta. Analiza sugeriše da ubrzana isporuka aviona J-35 Islamabadu nije samo prodaja, već deo šire arhitekture koja uključuje obaveštajnu mrežu od preko 190 satelita, čime se stvara zavisnost i snaga koja direktno utiče na sukobe u regionu, uključujući i one vezane za Iran.

Pentagon u svom izveštaju o kineskoj vojnoj moći iz 2025. godine potvrđuje kinesku ponudu od 40 aviona J-35 Pakistanu, opisujući to kao "strateški potez za jačanje odbrambenog uticaja Pekinga u regionu i promenu balansa moći u Južnoj Aziji". Izveštaji iz aprila 2026. (Defence Security Asia) navode da Kina ubrzava isporuku ovih aviona (sa planirane 2026. na sredinu tekuće godine), čime se Pakistanu omogućava "kvalitativni diskontinuitet" u vazdušnoj moći, odnosno sposobnost prodora koju do sada nije imao.

Kineski vojni paketi koje je teško odbiti

Kroz finansiranje putem CPEC-a (kinesko-pakistanski ekonomski koridor, masivni infrastrukturni projekat vredan više od 60 milijardi dolara i vodeći deo kineske inicijative "Pojas i put") i zajedničke centre za obuku u Pakistanu, Kina stvara prostor gde druge sankcionisane države (poput Irana) mogu posmatrati i učiti o tehnologiji pete generacije, a da Kina formalno ne krši nijedan međunarodni ugovor o izvozu direktno sa Iranom.

Prodaja J-35 dolazi u paketu sa KJ-500 AWACS (kineski "leteći radar" nove generacije) i HQ-19 sistemima (kineski protivraketni sistem dugog dometa koji se često naziva kineskim odgovorom na američki THAAD), čime se stvara zatvoren kineski sistem koji je nekompatibilan sa zapadnim, ali idealan za integraciju sa drugim kineskim saveznicima u regionu.

Ova tri elementa zajedno ne čine samo listu za kupovinu, već kompletan vojni ekosistem. CPEC obezbeđuje novac i infrastrukturu, KJ-500 pruža vidljivost na bojnom polju, J-35 je nevidljiva udarna igla, a HQ-19 je neprobojni štit koji čuva leđa. Ovim paketom Pakistan dobija tehnološku superiornost u regionu koju je ranije imao samo SAD sa svojim saveznicima.

Pakistan na svim radarima i šansa za Iran?

Zanimljivo je da je američki predsednik Donald Tramp baš Pakistan izabrao kao tačku za deeskalaciju u sukobu sa Iranom. On je potvrdio još sedmog aprila da su u toku intenzivni napori za deeskalaciju rata sa Iranom, pri čemu je Pakistan postao glavni posrednik.

"Poziv u jedan ujutru" odnosi se na hitne konsultacije sa pakistanskim rukovodstvom, uključujući premijera Šehbaza Šarifa i načelnika generalštaba Asima Munira koji su apelovali na Trampa da zaustavi planirane razorne vazdušne udare na Iran. Šesnaestog aprila portparolka Karolina Levit dodatno je naglasila da je Pakistan "jedini posrednik" u ovim pregovorima.

Dok SAD vide Pakistan kao "vatrogasca" koji može da primiri Iran (zahvaljujući obaveštajnim kanalima ISI–IRGC, dve najmoćnije i najuticajnije obaveštajno-vojne organizacije u regionu), Kina vidi Pakistan kao neki vrstu provodnika. ISI kontroliše spoljnu politiku Pakistana prema Avganistanu, Indiji i Iranu, oni su ti koji drže ključeve komunikacije sa Teheranom. Zbog zajedničkih bezbednosnih problema na granici (poput militanata u Beludžistanu), ISI ima decenijama građene direktne linije sa iranskim kolegama koje funkcionišu čak i kada su zvanični diplomatski odnosi zategnuti.

Granica između Pakistana i Irana dugačka je čitavih 959 kilometara i ona nije samo linija na mapi, već prostor gde prestaje kontrola zapadnih izvoznih licenci. Isti kanali kojima je prošla Trampova poruka za Teheran mogu da posluže za prenos tehničkih podataka, softverskih rešenja ili čak obuku iranskih pilota na J-35. Pošto Kina finansira J-35 kroz CPEC (koji je duboko integrisan u pakistansku državu), kontrola nad tim gde ta tehnologija završava postaje unutrašnje pitanje Pakistana, a ne međunarodni incident. Iranu nisu potrebni papiri o vlasništvu da bi ovladao stelt tehnologijom, dovoljno je da iranski inženjeri budu prisutni u pakistanskim bazama blizu granice.

Dok se unutar BRICS-a (gde su i Indija i Iran i Kina) priča o saradnji, Kina jednim potezom (isporuka 40 aviona J-35) poništava indijsku stratešku prednost. Indija je "zarobljena" do 2035. godine čekajući svoj AMCA (Advanced Medium Combat Aircraft). U tih 10-11 godina, Kina preko Pakistana stvara realnost u kojoj Indija više nije dominantna vazdušna sila, a Iran postaje tehnološki pismeniji nego ikad.

Dok se Zapad bavi kriznim menadžmentom, Kina gradi infrastrukturu koja će taj krizni menadžment učiniti uzaludnim. Slično kao i u Iraku (Bagdad, Erbil, Velika luka Fao), Džibutiju, Solomonskim ostrvima, Kambodži. Kina gradi, a Amerika se fortifikuje.

Ukoliko Pakistan postane baza za J-35, to je sve samo ne obična prodaja oružja, to je trajno uklanjanje američkog tehnološkog veta na Bliskom istoku i u Južnoj Aziji. To je arhitektura paralelnog vojnog poretka koju Pentagon ne može da zauzda. Četrdeset aviona i 959 kilometara zajedničke granice. Jedan kanal za prenos tehnologije za čiji je razvoj Americi bilo potrebno 1,7 biliona dolara. Monopol na "stelt" tehnologiju je završen, pitanje je samo da li je Vašington razumeo da se taj kraj dogodio juče?