Lord koji je ubio dadilju, a onda nestao sa lica zemlje: Jedna od najvećih britanskih misterija

Planirajući da ubije svoju suprugu, umesto nje je, usled zamene identiteta, nasmrt pretukao njihovu 29-godišnju dadilju Sandru Rivet, a zatim napao lejdi Lukan, piše BBC.

Ona je uspela da pobegne i pozove pomoć, dok je u međuvremenu lord Lukan pobegao. Mnogi pretpostavljaju da je skočio u more kod Njuhavena i utopio se. Njegovo telo nikada nije pronađeno, iako su ljudi tvrdili da su ga viđali širom sveta, na svim kontinentima osim Antarktika.

Prema dokazima, suočio bi se sa ozbiljnim optužbama. Dana 19. juna 1975. godine, na istrazi povodom smrti Sandre Rivet, mrtvozornički sud je za samo 31 minut zaključio da je lord Lukan kriv za ubistvo. Ipak, kada se zagrebe ispod površine, pojavljuje se više pitanja nego odgovora.

Zašto bi neko kome je navodno bilo muka od krvi izabrao tako brutalan i nasilan način da ubije drugu osobu?

Kako je mogao da zameni Sandru Rivet sa svojom suprugom tokom napada koji je trajao duže vreme?

I zašto je lejdi Lukan toliko dugo čekala pre nego što je otrčala do obližnjeg paba i povikala: „Ubio je dadilju, pomozite mi“?

Sve to ovaj slučaj čini jednom od najvećih nerešenih kriminalističkih misterija u britanskoj istoriji.

Priča se da se ubio i tražio da njegovo telo pojedu lavovi

Priče i lorda i lejdi Lukan o onome što se dogodilo te noći „sumnjive su“, smatra istoričarka Aleks fon Tuncelman, autorka i voditeljka podkasta „Opsesija Lukanom“ („The Lucan Obsession“).

„Stiče se utisak da u samom središtu priče gotovo da nema ničeg čvrstog na šta se može osloniti, pa ostaje mnogo prostora za različite teorije... To je jedna od onih misterija koje nisu rešene i za koje mislim da verovatno nikada neće biti rešene", rekla je ona.

Ovaj slučaj takođe mnogo otkriva o britanskom odnosu prema društvenim klasama.

Ričard Džon Bingam, sedmi grof od Lukana, oženio je Veroniku, bivšu manekenku i sekretaricu, 1963. godine.

Bio je profesionalni kockar, školovan na Itonu, koji je, uprkos nadimku „Srećko“, nagomilao dugove i u vreme ubistva bio pred bankrotom.

Kada je nestao, pojavile su se tvrdnje da su mu pomogli bogati prijatelji, nazvani „Klermontska grupa“ po kazinu koji su posećivali na Berklijevom trgu.

Jedna od najneobičnijih teorija o Lukanovoj sudbini tvrdila je da se ubio i zatražio da njegovo telo bude dato lavovima u privatnom zoološkom vrtu njegovog prijatelja Džona Aspinala, vlasnika Klermont kluba.

Brak koji je krenuo po zlu na najgori mogući način

Zbog brojnih nejasnoća javnost je bila i ostala opsednuta ovim slučajem.

„Činjenica ima taman toliko da se od njih može sastaviti priča, a da pritom ostanu ogromne i veoma intrigantne zone sumnje“, smatra istoričarka Rouzmari Hil.

Kada bi se danas vodio sudski postupak za ubistvo, presuda „ne bi nužno bila unapred jasna“, tvrdi fon Tuncelman.

Jedan od razloga zbog kojih je slučaj zaokupio maštu javnosti jeste to što je do najsitnijih detalja razotkrio brak koji je krenuo po zlu na zastrašujući način.

„To je bio izuzetno disfunkcionalan odnos, veoma haotičan, šta god da se zapravo događalo“, kaže fon Tuncelman.

Par se razdvojio do januara 1973. godine, kada se lord Lukan iselio iz porodične kuće u obližnji stan. Vodio je ogorčenu, ali neuspešnu borbu za starateljstvo nad njihovo troje dece, što je, zajedno sa pretećim bankrotom, ukazivalo na mogući motiv za ubistvo.

Ipak, postoji i druga strana priče.

Veronika je tokom čitavog života patila od problema sa mentalnim zdravljem, a nekoliko godina nakon nestanka njenog supruga, njihova deca su joj oduzeta.

„Moj muž je i dalje živ i nemam razloga da verujem u suprotno, pošto njegovo telo nije pronađeno“, rekla je lejdi Lukan u intervjuu za BBC 1980. godine.

Govoreći o događajima iz novembra 1974, izjavila je:

„Za mene je to bio samo kratak incident koji sam zaboravila. Oporavila sam se od toga. Bila je to samo bračna stvar", rekla je ona.

Ostala je razdvojena od svoje dece sve do smrti 2017. godine.

Danas bi, smatra fon Tuncelman, „njena priča možda bila podvrgnuta nešto većem preispitivanju.

"Ne sugerišem da je ona učinila bilo šta - samo da možda ni sama nije govorila celu istinu", dodala je.

Međutim, novinar i pisac Džejms Foks napisao je u pismu za London Review of Books da mu je lejdi Lukan „vrlo detaljno opisala kako se izvukla iz tog ubilačkog napada svog supruga".

"Tokom godina nikada nije menjala priču niti joj dodavala nove detalje. Jedan detalj bio je toliko neobičan da nije mogao biti izmišljen. Kada je nasrnuo na njen vrat, uspela je promuklo da izusti: ‘Da se nisi usudio da mi dotakneš bisere’“, rekao je on.

Nagađanjima o događajima tokom noći kada je Sandra Rivet ubijena odgovaraju i brojne teorije o tome šta se dogodilo sa Lukanom narednih dana.

Poslednji put je sa sigurnošću viđen rano narednog jutra u kući prijatelja u Saseksu, porodice Maksvel-Skot. Dok je bio tamo, napisao je pisma u kojima je tvrdio da je nevin, navodeći da je to bila „traumatična noć neverovatnih slučajnosti“.

U pismima je prijateljima rekao da je slučajno prolazio pored svoje bivše kuće i primetio uljeza, pa je utrčao unutra kako bi pomogao supruzi. Tvrdeći da će ga lejdi Lukan optužiti za napad, napisao je da je odlučio da se „neko vreme primiri“.

Njegov pozajmljeni automobil "ford korsar" pronađen je tri dana kasnije napušten u Njuhavenu na južnoj obali Engleske. Na presvlakama su pronađeni tragovi krvi koji su odgovarali krvi Sandre Rivet i lejdi Lukan, a u gepeku je bila sakrivena olovna cev iste vrste kao i oružje kojim je izvršeno ubistvo.

Da li su ga štitili bogati prijatelji?

Neki su verovali da je Lukanov krug bogatih prijatelja stao u njegovu zaštitu. Detektiv policije iz Saseksa Derek Vilkinson rekao je za BBC:

„Mislim da je neko drugi dovezao automobil ovamo i ostavio ga. Verujem da je to bio lažni trag.“

Uz tvrdnje da je „Klermontska grupa“ možda štitila lorda Lukana, u medijima se pojavila slika onoga što je Dejli ekspres opisao kao „čvrsto povezani krug“ sa „vezama nalik masonskim“.

Aspinal je dodatno učvrstio takav utisak u intervjuima, rekavši za BBC 1994. godine da bi „učinio za njega sve što bi tražio“ i da bi, da je Lukan zatražio utočište, „sigurno ga dobio“.

Godine 2012, osoba koja je tvrdila da je bila Aspinalova bivša lična asistentkinja rekla je za BBC njuz da je između 1979. i 1981. rezervisala letove za Afriku za dvoje najstarije Lukanove dece kako bi njihov otac mogao da ih vidi, a da oni to ne znaju.

„Posmatrao bi ih i gledao, što je i želeo, samo da vidi kako odrastaju i da ih posmatra izdaleka. Bilo je sasvim jasno da se neće sastati s njima, razgovarati s njima niti im otkriti ko je.“

Prema pisanju časopisa Tatler, „zavisno od toga koga slušate, ugledni grof je brzo i efikasno izvučen iz zemlje uz pomoć nekoga iz Klermontske grupe... i do danas ga je moguće naći kako bezbrižno uživa po kolonijalnim rajevima za bogataše“.

Takvo viđenje podržava gotovo karikiranu sliku lorda Lukana - privilegovanog odbeglog grofa čiji je pradeda komandovao čuvenim Jurišem lake konjice (vojna greška koju je vojska Velike Britanije napravila tokom Krimskog rata 1854. godine), a koji je život provodio vozeći glisere, takmičeći se u bobu i kupujući trkačke konje.

U središtu misterije, ali često zanemarena, nalazi se sama žrtva.

„Sandra Rivet je u ovom slučaju potpuno lišena glasa. Vrlo često se o njoj govori samo kao o dadilji, ljudi čak ni ne pominju njeno ime, a sva pažnja usmerena je na taj neverovatno disfunkcionalan aristokratski brak. Ali istoričaru ili novinaru veoma je teško da to ispravi, jer nemamo ništa što dolazi iz njenog ličnog ugla. Ne možemo da čujemo Sandru i saznamo šta bi ona rekla o svemu tome ili kako bi to doživela. Njenu stranu priče uopšte nemamo", kaže fon Tuncelman.

Pogledajte još: Medijska neprofesionalnost u slučaju nestanka devojčice Danke Ilić