Luksemburg planira zabranu „konverzione terapije” nad LGBTQ+ osobama

Konverziona terapija je pokušaj da se prisilno promeni nečija seksualna orijentacija ili rodni identitet, na primer da se gej osoba "pretvori" u heteroseksualnu.

Ta praksa postoji decenijama i u okviru nje su korišćene razne metode, od psihološkog pritiska, izolacije i prisilnih molitvi, do fizičkog nasilja.

Danas je zabranjena u mnogim zemljama, kao što su Nemačka, Francuska, Kanada i Španija, dok mnoge druge rade na njenoj zabrani, jer se smatra štetnom i nehumanom.

Vlada Luksemburga najavila je nacrt zakona, ali i izmene Krivičnog zakonika kako bi u potpunosti onemogućila takvu praksu u zemlji.

“Danas je važnije nego ikada da uložimo dodatne napore u borbu protiv diskriminacije, zločina iz mržnje i govora mržnje,” izjavila je ministarka za ravnopravnost i raznolikost Juriko Bakeš, predstavljajući novi plan.

Pored zabrane konverzione terapije, ažurirani akcioni plan za LGBTQ+ osobe koji je vlada Luksemburga juče usvojila, obuhvata i 147 konkretnih mera, među kojima su: zabrana medicinskih zahvata bez pristanka nad interseks decom, uvođenje neutralne oznake pola na dokumentima ili promena pravila za donaciju krvi kako bi se fokus stavio na individualni rizik, a ne seksualnu orijentaciju.

Ministar spoljnih poslova, a prethodni predsednik Vlade Luksemburga, poznat i kao „prvi autovani EU gej premijer“ Ksavije Betel, ranije je tvrdio da takve prakse nisu prisutne u zemlji i da zato zabrana nije potrebna. Međutim, najnoviji podaci i društvena klima ukazuju na drugačiju sliku.

Istraživanje centra “Cigale”, koji pruža podršku LGBTQ+ osobama u Luksemburgu, pokazuje da je 78% gej muškaraca i 71% lezbejki doživelo nasilje ili diskriminaciju u poslednjih godinu dana, da 70% gej muškaraca izbegava da drži partnera za ruku u javnosti, kao i da veoma mali broj ljudi prijavljuje napade zbog nepoverenja u pravosuđe.

Homoseksualnost je u Luksemburgu dekriminalizovana još 1794. godine, u periodu kada je zemlja bila pod francuskom vlašću. Primenjen je Napoleonov kodeks, ali on nije direktno prihvatao homoseksualnost, već se odnosio na to da država ne treba da interveniše u privatne, dobrovoljne radnje pojedinaca.

Ali značajni pomak u pravima LGBTQ+ osoba u Luksemburgu počinje tek krajem prošlog i početkom ovog veka, uključujući legalizaciju istopolnih brakova 2015. godine. Iste godine omogućeno je i usvajanje dece za istopolne parove, a od 2018. godine zakonska promena pola moguća je bez obaveze medicinskih zahvata kao što suz psihijatrijska procena i dijagnoza ili sterilizacija.

Na nivou Evropske unije, važan korak bio je Lisabonski sporazum iz 2009. godine, koji zabranjuje diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije.

EU od tada sprovodi višegodišnje strategije za ravnopravnost LGBTQ+ osoba, uključujući zaštitu na radu, jednak pristup obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti, kao i slobodu kretanja i priznanje prava u prekograničnim porodicama. Međutim, zakonska regulativa i dalje znatno varira među državama članicama – neke nude potpunu jednakost, dok druge i dalje ograničavaju osnovna prava LGBTQ+ građana.

Ukupno 22 države od 27 članica EU priznaju istopolni brak ili partnerstvo sa punim ili gotovo punim pravima. U šesnaest država potpuno je zakonski priznat istopolni brak, u šest su omogućena istopolna partnerstva, ali ne i brak, dok pet država EU nemaju omogućen ni brak ni civilno partnerstvo za LGBTQ+ osobe: Bugarska, Poljska, Rumunija, Slovačka i Mađarska.