"Obećali" državi dvoje dece, nisu uspeli - sad vraćaju kredit: Šta Orbanov eksperiment otkriva o pokušajima povećanja nataliteta?

„Ako vantelesna oplodnja ne uspe, naravno da ću biti slomljena, a onda će poslednja opcija biti da pokušamo da obezbedimo da, bar finansijski, ne izgubimo sve“, kaže ona za BBC Global Women.

Kao i mnogi drugi mladi mađarski parovi, Barbara (33), socijalna radnica, i Levi (34), kuvar, imali su pravo na beskamatne kredite i subvencije vredne više desetina hiljada evra kada su se obavezali da će imati dvoje dece. Međutim, teško im polazi za rukom da prirodnim putem dobiju dete, a ukoliko do 1. novembra ne budu mogli da dokažu da očekuju prinovu, moguće je da će morati da vrate te kredite uz zateznu kamatu.

Par je podigao kredit od 10 miliona forinti (oko 29.300 evra) uz obećanje da će imati dvoje dece. Prema pravilima koje je uvela prethodna mađarska vlada, od njih bi moglo da bude zatraženo da plate zateznu kamatu od između 1,5 i 3,5 miliona forinti (oko 4.300–10.100 evra), što, kako kažu, ne mogu da priušte. Takođe primaju subvenciju za stambeni kredit pod sličnim uslovima.

Godine 2010. tadašnji mađarski premijer Viktor Orban pokrenuo je neke od najambicioznijih pronatalitetnih politika na svetu – plaćanje građanima da imaju ili obećaju da će imati decu. Stopa fertiliteta u Mađarskoj znatno je ispod nivoa prostog obnavljanja stanovništva od 2,1 deteta po ženi, koliko je potrebno da broj domaćeg stanovništva ostane stabilan – pri čemu se uzimaju u obzir i deca koja ne dožive odraslo doba. Uz to, zemlja se suočava sa visokim nivoom emigracije i niskim nivoom imigracije.

To nije samo mađarski problem. Širom Evrope stope fertiliteta su još od osamdesetih godina prošlog veka ispod nivoa potrebnog za održavanje stabilnog broja stanovnika bez useljavanja. Danas je isti slučaj u više od polovine svih zemalja sveta, u kojima živi oko dve trećine svetske populacije.

Kada je Viktor Orban ponovo izabran 2010. godine, stopa fertiliteta u Mađarskoj bila je među najnižima u Evropi. Njegova stranka Fides obećala je da će se suprotstaviti padu broja stanovnika.

„Na Zapadu je odgovor na to imigracija. Dovodite onoliko ljudi koliko vam nedostaje. Mađari razmišljaju drugačije. Nama nisu potrebni brojevi, nama su potrebna mađarska deca", govorio je Orban.

Orban, koji je izgubio vlast na izborima u aprilu ove godine, uveo je širok spektar poreskih olakšica, beskamatnih kredita i subvencija za stambene zajmove za mlade parove koji su obećali da će imati decu. Postojale su i subvencije za kupovinu većeg automobila ili renoviranje doma. Podsticaji su bili dostupni samo venčanim heteroseksualnim parovima i onima koji su formalno zaposleni.

U jednom trenutku izgledalo je da sve to podstiče Mađare da imaju više dece. Stopa fertiliteta porasla je sa 1,25 u 2010. na 1,59 do 2020. godine.

Mađarska je jedno vreme, prema mišljenju pojedinih komentatora – naročito američkih konzervativaca – predstavljana kao velika uspešna priča. Međutim, stopa fertiliteta potom je počela da opada i 2025. godine pala je na 1,31, što nije mnogo više nego kada su ove mere prvi put uvedene.

„Ako se posmatra kroz ciljeve koje su te politike imale, ovo je očigledan neuspeh“, kaže Tomas Sobotka iz Bečkog instituta za demografiju.

Zašto je, dakle, mađarski pronatalitetni pristup najpre doveo do rasta broja rođenih, da bi se zatim taj trend ponovo preokrenuo? I kakve pouke nudi drugim zemljama koje očajnički pokušavaju da povećaju natalitet?

Pronatalitetne politike u Mađarskoj

Jedno tumačenje glasi da mađarski statistički podaci ipak ukazuju na uspeh. Pošto fertilitet širom Evrope opada tokom poslednje decenije, zagovornici tog stava tvrde da su državne mere možda sprečile još veći pad.

Fružina Skrabski iz nevladine organizacije „Tri princa, tri princeze“, koja promoviše porodične vrednosti, smatra da bi bez tih politika „bilo stotine hiljada dece manje“.

„Uverena sam da su dovele do toga da se rodi više dece, samo ne dovoljno da se preokrene trend“, kaže ona.

Mate (43) i Ađi Gorondi (37), koji žive u predgrađu Budimpešte, u potpunosti su saglasni s tim stavom. Imaju petoro dece, sve mlađe od deset godina, i kažu da bi mogli da imaju i više. Zasluge za to pripisuju porodično orijentisanom okruženju u Mađarskoj.

Par je iskoristio izdašne naknade za porodiljsko odsustvo, beskamatne kredite za roditelje i subvencije za renoviranje kuće i kupovinu većeg automobila. Mate, koji radi kao samostalni konsultant za razvoj poslovanja, koristi poreske olakšice. A kao majka više od dvoje dece, Ađi neće plaćati porez na dohodak ukoliko se vrati na posao.

„Mislim da se mnogo toga promenilo tokom poslednjih 16 godina. U ovom kraju... porodice sa četvoro ili petoro dece više nisu retkost“, kaže Mate.

Statistički podaci pokazuju da je tokom 2010-ih u Mađarskoj porastao broj porodica sa troje ili više dece, dostigavši vrhunac 2020. godine sa 146.000 takvih porodica. Do 2024. taj broj je pao na 125.000.

Timoti P. Karni, viši saradnik u američkom institutu za javne politike American Enterprise Institute i autor nekoliko knjiga o padu nataliteta, smatra da je jedan od Orbanovih uspeha bio to što je porodicu i podršku porodicama postavio u središte političke priče. Kao primer navodi slogan „Porodici naklonjena Mađarska“, koji je istaknut u dolaznom terminalu budimpeštanskog aerodroma.

Drugi, međutim, smatraju da koristi od tih mera nisu bile ravnomerno raspoređene.

Profesor Janoš Tot, filozof koji proučava demografska pitanja na Univerzitetu u Segedinu, veruje da su podsticaji naročito dobro funkcionisali za jednu grupu – nižu srednju klasu u manjim mestima i ruralnim područjima. U gradovima, gde je fertilitet najniži, taj novac jednostavno ne vredi dovoljno.

On smatra da je „kredit za parove koji očekuju dete“ od 10 miliona forinti (oko 29.300 evra) u početku pomogao mnogim mladim parovima da osnuju porodicu, ali da je njegova vrednost umanjena usled visoke inflacije.

„Svaka zemlja ima problem niskog fertiliteta u gradovima“, kaže on.

Po njegovom mišljenju, Mađarska mora više da učini kako bi ljudima pomogla da dobiju prvo dete, umesto da se fokusira na podsticanje onih koji već imaju decu da ih imaju još više, jer je „prvo dete najvažnije“.

Eva Fodor, kopredsedavajuća Instituta za demokratiju pri Centralnoevropskom univerzitetu, dovodi u pitanje koliki su efekat ove politike zaista imale.

„Čini se da su te politike bile delotvorne neko vreme, kao što je slučaj sa većinom pronatalitetnih politika“, kaže ona.

Prema njenom mišljenju, one su navele određenu grupu ljudi da dobiju decu koju bi svakako imali, samo nešto ranije nego što su planirali.

„Tako je stopa fertiliteta neko vreme rasla, godinu ili dve, a zatim je ponovo počela da pada.“

Međutim, uspon i pad fertiliteta u Mađarskoj možda uopšte nisu bili posledica državnih politika, već su jednostavno pratili šire trendove u istočnoj Evropi. Češka, na primer, nije uvela tako široke pronatalitetne mere, a ipak je zabeležila sličan rast, a potom i sličan pad nataliteta.

Više od finansija

Za mnoge roditelje prava prepreka možda nisu finansije, već osnovne javne usluge od kojih zavise.

Antonija Miškolci, 29-godišnja majka iz Budimpešte, kaže da je stanje u mađarskom zdravstvenom sistemu mnogo više uticalo na njene odluke nego bilo kakvi finansijski podsticaji.

„Zapravo sam se užasavala porođaja“, kaže Antonija.

Gledala je snimke na TikToku u kojima se trudnicama savetuje da u porodilište ponesu sopstveni toalet-papir i sredstva za dezinfekciju, a kaže i da je nekoliko njenih rođaka imalo veoma loša iskustva. Sina je rodila u privatnoj bolnici.

Antonija i njen suprug Marton koristili su nekoliko državnih pogodnosti kako bi dobili prvo dete, ali kaže da to nije promenilo njihov plan da imaju još samo jedno.

„Mislim da nisu potrebna velika obećanja. Dovoljno je da se urede osnovne stvari i želja za rađanjem dece će porasti. Unapređenje obrazovanja i zdravstvene zaštite trebalo bi da bude prvi korak ako želimo da se ljudi osećaju dovoljno sigurno i spokojno da imaju decu", kaže ona.

Godine 2019. Eva Fodor intervjuisala je 21 visokoobrazovanu Mađaricu iz srednje klase, zaposlenu na stručnim poslovima u državnoj upravi, kako bi utvrdila da li ih je državna podrška podstakla da imaju dete. Utvrdila je da je većina njih te mere doživljavala „kao jednokratnu isplatu, a ne kao dugoročno ulaganje u podizanje dece“.

„Ono što im je zaista potrebno jesu institucije, zdravstveni sistem i briga o deci, a smatrale su da je to nedovoljno razvijeno“, kaže ona.

Iako je Mađarska proširila dostupnost usluga brige o deci i ulaganja u zdravstvo, Fodor navodi da su mnoge žene i dalje smatrale da to nije dovoljno.

Od pandemije je fertilitet opao u većini zemalja, što mnogi stručnjaci smatraju promenom izazvanom faktorima koji prevazilaze ekonomiju. Demograf Tomas Sobotka tvrdi da su zatvaranja tokom pandemije, kampanje vakcinacije koje su možda navele žene da odlože trudnoću, kao i opšti osećaj nestabilnosti, doprineli tome da ljudi odlažu ili odustaju od rađanja dece.

„Fertilitet obično opada kada ljudi nemaju poverenja u budućnost“, kaže on.

Rat u Ukrajini i globalni talas inflacije stvorili su nove potrese, a Sobotka ističe da su zemlje najbliže sukobu zabeležile i najveći pad fertiliteta.

„Ljudi se i dalje osećaju nesigurno, neizvesno gledaju na budućnost jer se istovremeno odvijaju brojne krize, a političko okruženje je veoma toksično“, smatra on.

Promena kulture

Tokom dvehiljaditih godina Švedska i neke druge nordijske zemlje uvele su niz politika koje su povećale fertilitet, iako to nije bio njihov izričit cilj.

Deljeno roditeljsko odsustvo, pristupačna briga o deci i univerzalno predškolsko obrazovanje pomogli su stvaranju uslova u kojima je bilo lakše uskladiti posao i porodični život.

Tokom naredne decenije stopa fertiliteta u Švedskoj porasla je sa 1,5 na 2,0.

Mnogi istraživači smatrali su da je Švedska rešila sukob između feminizma i nataliteta tako što je i majkama i očevima omogućila da rade i istovremeno podižu porodicu. Međutim, tokom 2010-ih fertilitet je ponovo počeo da opada, što je istraživače ostavilo bez jasnog objašnjenja.

Ipak, Sobotka smatra da su te politike zaštitile nordijske zemlje od drastičnog pada fertiliteta kakav je viđen u istočnoj Aziji.

„Na nekom nivou, svakoj zemlji potreban je makar nordijski paket mera, a možda i nešto bolje od toga“, smatra on.

Po njegovom mišljenju, zemlje koje muškarcima i ženama olakšavaju da ravnopravno dele posao i brigu o porodici mnogo su bolje zaštićene od ozbiljnog pada fertiliteta.

Fodor, s druge strane, smatra da je Mađarska „ojačala ideju da su žene primarni staratelji u porodici“.

„Rodne uloge postale su rigidnije.“

Moguće je i da je kultura važnija od novca.

„Deo problema je u tome što precenjujemo koliko finansijski podsticaji deluju“, kaže Karni.

Izrael, jedina zemlja među članicama OECD-a čija je stopa fertiliteta i dalje znatno iznad nivoa potrebnog za prostu reprodukciju stanovništva, nema naročito visoku državnu potrošnju na porodične beneficije. Ali ima snažan kulturni i ideološki fokus na rađanje dece, koji je delom oblikovan i željom za obnovom jevrejske populacije nakon užasa Holokausta.

„Ali sposobnost države da menja kulturu veoma je ograničena. A opasnost kada država pokušava da utiče na kulturu jeste to što ona može da postane političko pitanje", upozorava Karni.

U nekim zemljama takva reakcija već je vidljiva. U Južnoj Koreji, na primer, istraživanja pokazuju da mnoge mlade žene odbacuju brak i porodicu kao vid protesta protiv onoga što doživljavaju kao patrijarhalne predstave o tradicionalnoj porodici.

Francuska je, nasuprot tome, uspela da se delimično odupre evropskom padu nataliteta. Njena stopa fertiliteta od 1,6 među najvišima je u Evropskoj uniji. Francuska izdvaja relativno mnogo javnog novca za porodice i više pažnje posvećuje ravnoteži između poslovnog i privatnog života nego mnoge susedne zemlje.

Južna Koreja nema takvu fleksibilnost.

„Za muškarce i dalje postoji tradicionalna predstava da su oni hranitelji porodice, pa se često kući vraćaju veoma kasno uveče. To opterećuje i žene i muškarce, ali i porodični život", kaže Sobotka.

Briga o deci uglavnom ostaje na ženama. Osim toga, žene se suočavaju sa, kako kaže, „anticipatornom diskriminacijom“.

„Često se dešava da žene napuste tržište rada ili prelaze na honorarne i nestabilne poslove u periodu kada dobiju decu.“

Sličan nedostatak fleksibilnosti postoji i u Mađarskoj.

„Čak ni državne kompanije nisu fleksibilne. Ne uzimaju u obzir činjenicu da i muškarci i žene mogu imati obaveze van tržišta rada“, kaže Fodor.

Orbanova vlada trošila je oko pet odsto bruto domaćeg proizvoda na svoje programe podrške porodici, a oni su očigledno bili dovoljno popularni da novi mađarski lider Peter Mađar nije vodio kampanju za njihovo ukidanje.

„Živimo u društvima u kojima je roditeljstvo izuzetno skupo. Zato je svaka mera kojom države mogu da podrže roditelje i porodice dobra politika“, smatra Sobotka.

Fodor ima drugačije mišljenje.

„Da je taj novac uložen u društvene institucije, rodnu ravnopravnost i podsticanje veće uloge muškaraca u kućnim poslovima, mislim da bi mogao da bude postignut sličan rast stope fertiliteta.“

Situacija Barbare i Levija nije jedinstvena. Mađarska narodna banka navodi da jedan od pet parova koji su pre pet godina uzeli ove kredite na kraju nije dobio decu.

Nova mađarska vlada saopštila je da preispituje ove politike i razmatra šta bi trebalo da se dogodi u slučajevima kada ljudi podignu kredite, a potom ne dobiju decu koju su naveli da planiraju da imaju.

Barbari je konačno stigao imejl. Embrion koji su joj implantirali nije preživeo.

„Strašno je, jednostavno strašno“, rekao je njen suprug Levi, dok je grlio svoju ženu.

U Mađarskoj, koja se predstavlja kao zemlja naklonjena porodici, ovaj par našao se zarobljen u sistemu koji im je obećavao podršku, a sada se suočava sa činjenicom da nisu dobili porodicu kojoj su se nadali i sa mogućnošću da im se finansijska stabilnost uruši.

Pogledajte još: Klinika u Sarajevu zatvorena preko noći, sudbina embriona pod znakom pitanja