"Majka me je spasila": Svedočenja Brazilki o tome kako je Epstin koristio modnog agenta da ih regrutuje

Godine 2004, kao šesnaestogodišnjakinja koja je živela na brazilskom selu, pravila je prve korake u svetu modelinga.

Kaže da je francuski modni agent Žan-Lik Brunel posetio porodičnu kuću kako bi ubedio njenu majku da joj dozvoli odlazak na takmičenje za modele u Ekvadoru. On je kasnije izvršio samoubistvo u zatvoru, gde je bio optužen za silovanje, seksualni napad i regrutovanje devojaka za pokojnog američkog finansijera i seksualnog prestupnika Džefrija Epstina.

Tada nisu znali ko je Brunel, upoznao ih je poznati brazilski skaut.

Istraga BBC News Brasil pronašla je dokaze da je Brunel koristio modne agencije povezane s njim kako bi aktivno tražio mlade žene i devojke iz Južne Amerike za Epstina, kao i da bi im organizovao vize za putovanje u SAD.

Još jedna Brazilka, koja tvrdi da je bila u vezi sa Epstinom, pokazala je BBC-ju svoju američku vizu. Na njoj je kao sponzor navedena jedna od Brunelovih agencija, iako kaže da nikada nije radila kao model za njega i da su putna dokumenta bila organizovana isključivo da bi mogla da poseti Epstina.

Glausijina majka bila je sumnjičava prema Brunelu, ali je delovao „veoma šarmantno“, pa je na kraju pristala da njena ćerka ode u Ekvador bez nje. Tinejdžerka je sa Brunelovim timom otputovala u Gvajakil na takmičenje Models New Generation. Tada su lokalne novine izveštavale da su učesnici imali između 15 i 19 godina.

Glausija kaže da je takmičenje prošlo bez većih problema, iako je postala sumnjičava kada joj nije bilo dozvoljeno da kontaktira porodicu.

Druga takmičarka iz zapadne Evrope, koja je tada imala 16 godina, seća se da joj je Brunelovo ponašanje delovalo čudno. Zamolila je da ostane anonimna, pa je nazivamo Laura.

„Bilo je čudno kako se ponašao i kako je stalno bio u društvu mladih Brazilki… Ponašao se kao klovn i stalno se družio sa prilično mladim devojkama“, kaže ona za BBC.

Laura veruje da je takmičenje bilo „legitimno“ i dobro organizovano, ali da je „on tačno znao koje su devojke ranjive“.

„Delovalo je kao da kontroliše njihove finansije“, kaže ona. „Devojke iz Brazila i istočne Evrope bile su glavna meta.“

Glausija kaže da joj je pred kraj putovanja Brunel ponudio da je odvede avionom u Njujork „da učestvuje na revijama“, sa svim plaćenim troškovima. U tom trenutku morali su da kontaktiraju njenu majku Barbaru za dozvolu.

Barbarin odgovor bio je: „Ne. Nema šanse."

"Tražili su samo decu, maloletnice“, kaže Barbara. „Nažalost, pronašli su moju ćerku.“

Zabranila je Glausiji svako dalje bavljenje modelingom i prekinula veze sa Brunelovom mrežom.

„Zaista sam za dlaku izbegla opasnost“, kaže Glausija.

U dokumentima koje je objavila američka vlada, BBC News Brasil pronašao je zapise koji pokazuju da je Epstin bio u Gvajakilu 24. i 25. avgusta 2004, u isto vreme kada i finale takmičenja za modele. Videli smo i dokumente koji ukazuju da je najmanje jedan model mlađi od 16 godina, koji je prisustvovao događaju, iste godine najmanje dva puta leteo Epstinovim avionom.

Glausija kaže da danas, gledajući unazad, shvata da je „a da to nije znala, bila usred te oluje“.

„Moja majka me je spasla.“

„On je izabrao mene“

Još jedna Brazilka, koju ćemo nazvati Ana kako bismo zaštitili njen identitet, kaže da su Brunel i njegov modni biznis bili ključni u omogućavanju njene veze sa Epstinom.

Anu je početkom 2000-ih u Sao Paulu prvobitno regrutovala jedna Brazilka.

Njeno svedočenje, potkrepljeno dokumentima koje je pregledao BBC i proverio sa zapisima američkog Ministarstva pravde, pokazuje da je Brunel pomagao u organizovanju američkih viza za Brazilke.

Ana kaže da je napustila rodni grad na jugu Brazila nakon što joj je obećana karijera modela u Sao Paulu od strane žene koja je tamo živela.

Po dolasku, kaže, žena joj je uzela dokumenta i rekla da sada duguje novac za putovanje i fotografije. Ana kaže da je ubrzo shvatila da nema nikakvog posla u modelingu.

„Bila je makro. Pre nego što sam shvatila, podvodila me je.“

Jedan od klijenata bio je Džefri Epstin, kaže Ana.

Opisuje kako ju je nekoliko nedelja nakon njenog 18. rođendana žena odvela u kuću uglednog biznismena u Sao Paulu. Tamo je, kaže, čula kako on opisuje Epstina kao „kralja sveta“ i govori: „On voli mlađe devojke.“

Nekoliko dana kasnije, kaže, ona i još dve žene poslate su u luksuzni hotel u Sao Paulu, gde je Epstin trebalo da izabere jednu od njih.

„Izabrao je mene“, kaže.

Ana kaže da je otišla u sobu sa Epstinom, gde ju je zamolio da skine odeću.

„Njegova stvar je bila da me gleda dok dodiruje sebe. Bilo je odvratno, ali od svih zala, to je bilo manje“, kaže ona.

Dokumenti američkog Ministarstva pravde, uključujući mejlove i evidenciju letova, potvrđuju da je Epstin u to vreme bio u Brazilu.

Ona kaže da ju je nekoliko dana kasnije pozvao na zabavu u gradu, gde je prvi put upoznala Brunela, a modni agent je ubrzo postao ključan u organizovanju američke vize za nju.

Dodaje da joj je tokom te zabave Epstin rekao da sutradan ide u Pariz i da je već organizovao da ona pođe s njim.

Put preko vize

Opisujući put u Francusku, kaže:

„On (Epstin) bi mi dao 300 dolara. Ja bih otišla u šetnju i vratila mu kusur, ali bi mi rekao da zadržim novac. Testirao me je – ostavljao bi novac u mojoj sobi, a ja bih mu ga vraćala, i on bi opet rekao da mogu da ga zadržim.“

Kaže da joj je Epstin potom rekao da je organizovao da je Brunel zaposli u svojoj modnoj agenciji u Njujorku i da je žena koja ju je regrutovala predala njena dokumenta.

Ana je BBC-ju pokazala pasoš sa američkom poslovnom vizom na kojoj je navedena agencija koju je Brunel osnovao u SAD – Karin Models of America.

Ana kaže da nikada nije radila za tu agenciju, ali da joj je rečeno da će ta dokumentacija poslužiti kao podrška za putovanje u SAD i da je jedini razlog za vizu bio da poseti Epstina.

Njena izjava poklapa se sa drugim dokumentima. Sudski zapisi i dokumenti američkog Ministarstva pravde ukazuju da je Brunel koristio svoju agenciju – prvo Karin Models of America, a kasnije MC2 u Americi – kako bi privlačio devojke iz više zemalja, uključujući maloletnice.

U istim zapisima nalazi se i svedočenje bivšeg zaposlenog MC2 u SAD koji je rekao da je Epstin plaćao vize koje je Brunelova agencija organizovala.

Epstin je pružio finansijsku podršku kada je Brunel osnovao MC2 u SAD.

Nikada nije bilo tvrdnji da su druge agencije, osim onih koje je Brunel vodio i kontrolisao u SAD, bile umešane u bilo kakvo nezakonito delovanje.

Pre smrti, Brunel je negirao da je učinio bilo šta pogrešno. Njegovi advokati su rekli da je bio „slomljen“ optužbama i okrivili su „medijsko-pravosudni sistem“.

Ana kaže da je tokom oko četiri meseca putovala sa Epstinom u SAD i Francusku i da je on prema njoj bio „nežan“.

Opisuje i da joj je tokom tog perioda plaćao časove engleskog.

Ana kaže da joj je viza poništena u Majamiju nakon što su američke vlasti postavile pitanja o tome ko plaća njen rad i da li prima novac u SAD.

Kaže da je najmanje šest puta putovala u tu zemlju kako bi provodila vreme sa Epstinom pre nego što je viza poništena.

Navodi da je bila i na njegovom privatnom ostrvu na Američkim Devičanskim Ostrvima i da je mislila da je smatra svojom devojkom, sve dok ga nije zatekla u krevetu sa drugom osobom.

„Do tada mi nije bilo jasno da to radi sa mnogim devojkama“, kaže.

„U više navrata bi mi rekao da izađem iz kuće i radim nešto – idem u muzej, na časove. Ne znam da li se nešto dešavalo što nije želeo da vidim… Voleo je mlađe devojke i da bude okružen njima.“

Dodaje da su jednom imali seks i da je „voleo da spava, da se privija, mazi i da mu se masiraju stopala“.

Kaže da joj je Epstin jednom rekao da je Brunel tražio da spava sa njom, ali da je on to odbio rekavši:

„Nisam mu dozvolio jer si ti moja.“

Ana kaže da nije znala da li treba da se oseća „zahvalno ili još više uplašeno“, i nakon toga je Brunela doživljavala „kao vuka koji gleda jagnje, uvek sa proždrljivim pogledom, i prema drugim devojkama i prema meni“.

Ana kaže da je za prvi susret u hotelu i put u Pariz postojao dogovor da Epstin plati brazilskoj ženi koja ju je regrutovala 10.000 dolara (7.400 funti) u gotovini.

Navodi da je Epstin platio samo deo tog iznosa i da je čula telefonske razgovore u kojima ga je ta žena pritiskala da isplati ostatak.

Ovaj iskaz poklapa se sa svedočenjem koje je 2010. godine na sudu na Floridi dao bivši računovođa agencije MC2 u SAD — Brunelove modne agencije — a koje se nalazi u Epstinovim dokumentima. Računovođa je rekao da je postojala Brazilka koja je organizovala devojke za Epstina i Brunela u Brazilu i koja je bila ljuta zbog duga.

Prema Aninim rečima, kontakt sa Brazilkom koja ju je regrutovala postepeno je prestao nakon što joj je vratila dokumenta, ali je Ana nastavila da viđa Epstina.

Ana kaže da joj je, nakon što joj je viza poništena, Epstin ponudio da joj obezbedi zelenu kartu za život u SAD, ali je ona to odbila kako bi ostala blizu porodice u Brazilu.

Istraga o mreži za regrutovanje

Brazilsko Savezno javno tužilaštvo otvorilo je u februaru istragu o tome da li je u Brazilu postojala mreža za regrutovanje povezana sa Epstinom.

Savezna tužiteljka Sintija Gabrijela Borges iz nacionalne jedinice za borbu protiv trgovine ljudima rekla je za BBC da želi da razgovara sa ženama koje su imale kontakt sa Epstinom kako bi utvrdila kako je sistem funkcionisao. Same žene nisu meta istrage.

Ono što se dogodilo Ani i drugim ženama moglo bi se smatrati trgovinom ljudima u svrhu seksualne eksploatacije, kaže inspektor rada i istraživač Maurisio Krepski. On navodi da ovakva vrsta zločina možda ne podleže zastarelosti, pa bi Brazilci umešani u slučaj i dalje mogli biti pozvani na odgovornost.

Glausija Fekeće je zahvalna što je imala majku koja je rekla „ne“. A nakon godina pokušaja da razume šta joj se dogodilo, Ana se oseća srećnom što je napustila Epstinov krug i ponovo izgradila život.

„Mislim da sam imala sreće, ali mi je žao drugih žena“, kaže ona.