Milić o Trampovom mirovnom planu - šta su dobre, a šta loše strane?

Milić u gostovanju na N1 navodi da koliko god Ukrajina bila zavisna od pomoći zapadnih država, uključujući i SAD, na Kijevu je da odluči u kojem smeru želi da ide i da li će ga prihvatiti ili ne.

„U nekim konkretnim tačkama, kao što su, recimo, protivvazdušne odbrane ili obaveštajna saznanja, gde bilo šta što evropske države mogu da doprinesu, ne može da se meri sa američkim udelom. Iako, kroz vreme, evropski udeo u ukrajinskoj pomoći raste, uključujući i vojnu opremu, gde je Nemačka sada, posle SAD, drugi najveći podržavalac Ukrajine, ipak, na ukrajinskom liderstvu je da odluči u kojem smeru želi da ide i da li će prihvatiti ili ne ove ideje koje provejavaju ”, navodi on.

Milić ističe da se na ovaj plan, iz jednog ugla može gledati pozitivno.

“Pozitivno je da bi, u tom smislu, Ukrajina povukla crtu i ušla u konačni mir. I, s druge strane, teritorija koju bi Rusija u tom slučaju zauzela je 20 odsto, što znači da od onih inicijalnih ideja i govora da će ukrajinska država da kolabira, da propadne, da će je Rusija okupirati, da od toga u suštini nema ništa. Znači da je sačuvala svoju nezavisnost, suverenost, da je sačuvala svoj izlaz na more, zato što zapadni deo Ukrajinske obale Rusija nikad ni uspela da zauzme, i na taj način bi povukla jednu crtu”, objašnjava sagovornik N1.

S druge strane, navodi i negativne aspekte sa kojih se predloženi mirovni plan posmatrati.

“Morala bi da de facto, ako ne čak i formalno, prizna da je izgubila određene teritorije, uključujući neke gde živi dosta ljudi koji su se izjašnjavali, po poslednjim popisima, kao Ukrajinci, a ne kao Rusi, bez obzira što možda nisu govorili sve ukrajinski, sebe su etnički definisali kao Ukrajince, koji će ostati iza te linije. Ali, s druge strane, imate i neke oblasti koje su praktično od 2014. nelojalne, koje su se digle na oružje protiv svoje matične države u Kijevu, kao što su u Lugansku i Donjecku to lokalne paradržave učinile kada su proglasile nezavisnost. I rekao bih da jedan od razloga zašto je Rusija ušla u ovaj sukob je da bi sprečila kolaps Luganske i Donjecke republike, koju bi tada ukrajinska vojska koja je jačala kroz vreme, pobedila bez direktne ruske intervencije. Rusija je do tog trenutka pomagala te entitete, ali izokola, kroz tzv. Dobrovoljce, naoružavanje i slično, ali to očigledno nije bilo dovoljno”, kaže Milić.

Međutim, kako dodaje, ukrajinsko rukovodstvo i evropski zvaničnici verovatno nisu zadovoljni da se sukob završi na “način jednog vida moralnog hazarda” - da neko napadne nezavisnu suverenu državu, zauzme teritoriju i na kraju to mora da se prizna. Ruski predsednik Vladimir Putin ocenio je da američki plan za Ukrajinu može biti osnova za konačno mirovno rešenje. Nalaženje kompromisa je ključno, ali je pitanje da li bi na kraju na kompromis pristala i Rusija, smatra Milić.

“Čak i ako ubedite ukrajinsku stranu i ubedite Evropsku uniju da prihvate jedan značajan deo ovih ustupaka koje bi, naravno, učinila Ukrajina jer je na njen to račun prvenstveno, imate, naravno, uvek problem da li će Rusija onda prihvatiti taj promenjeni plan. Je li se Rusija pokazala kao previše konzervativna kada se radi o nekim konkretnim rešenjima, o rešenjima poput prisustva zapadnih trupa na ukrajinskoj teritoriji. Rusija je rekla da nije zainteresovana da prihvati tako nešto. Ili u nekim garancijama koje bi ličile na član 5 NATO. Ovde se govori o određenim garancijama. Pitanje je kako bi one bile definisane, jer ako se setimo sporozuma u Budimpešti, tu su postojale garancije za Ukrajinu od strane Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država, ali to nisu bile bezbednosne garancije, nego uveravanja, što su nijanse koje značajno menjaju. Tako da je do toga često pitanje u nalaženju kompromisa”, zaključuje Milić.