Mrtva tišina i potisnuti bes: Nemačka štampa o komemorativnom skupu u Novom Sadu

"Vlada mrtva tišina. Čuje se samo zujanje dronova i šuštanje uvenulog jesenjeg lišća po asfaltu, nošeno povetarcem. Šesnaest minuta tišine za šesnaest žrtava. A i pre i posle toga, ogromno područje obavijeno je neprirodnom tišinom. Samo jednom je prekida sirena kola hitne pomoći – na 25 stepeni Celzijusa u hladu, neobično je vruće za ovo doba godine i neko se onesvestio. Crveni balon u obliku srca razigrano pleše po kristalno plavom nebu. Čovek srednjih godina šapuće: ’Bože moj, Bože moj, jadni roditelji.’ Onda počinje da jeca. Dve novinarke, iskusne reporterke koje su mnogo toga videle u svojoj profesiji, ne mogu da se obuzdaju. Počinju da plaču i padaju jedna drugoj u zagrljaj. Jednoj od njih drhti ruka dok pokušava da zapali cigaretu. Novi Sad je ranjeni grad. Težina šesnaestoro mrtvih teško pritiska njegove stanovnike. Ali iza sumorne tišine krije se potisnuti bes. To je čežnja za pravdom za njihove sugrađane. Niko još nije pozvan na odgovornost za njihovu smrt. Na komemoraciji niko nije nosio transparente sa političkim porukama, a ipak je sam skup bio snažna politička poruka,“ ovako je novinar Andrej Ivanji opisao 1. novembar u Novom Sadu za berlinski Tagescajtung.

To kakva je to poruka, autor sumira na samom kraju svog izveštaja u sledeće dve rečenice: „Građani Srbije su naučili da prevaziđu svoj strah u protekloj godini, koju su obeležili masovni protesti. I to je najgora stvar koja se može desiti autokrati“, piše Tagescajtung, a prenosi Dojče vele.

Dijana Hrka: "Ubio je moje dete"

Reportažu povodom godišnjice tragedije u Novom Sadu u listu Rajniše post objavio je i nemački novinar Tomas Rozer, koji redovno izveštava iz Srbije. Za to je razgovarao sa više ljudi. Izdvajamo delove koji se odnose na Dijanu Hrku, čiji je sin nastradao 1. novembra 2024. godine:

"Suze se slivaju niz obraze Dijane Hrke dok u Beogradu prepričava kako je izgledao dan kada joj se ’sve srušilo’. Baš veče pre toga, razgovarala je telefonom sa svojim 27-godišnjim sinom Stefanom koji je bio u Novom Sadu: ’Šalili smo se oko toga ko će koga sledeći da iznenadi posetom.’ Čim je čula vest o katastrofi, 47-godišnjakinja je imala loš predosećaj, jer joj je sin rekao da će čekati svoju devojku na železničkoj stanici. Stefanov telefon koji je očajnički pozivala ostao je nem“, opisuje nemački list.

I nastavlja:

"Dijani Hrki su u Novom Sadu pokazani smrvljeni ostaci njenog sina: ’Počela sam da vrištim kada sam videla Stefana. Tresla sam se i izgubila svaki osećaj.’ Nadstrešnica se ’nije sama srušila, već zbog korupcije koja ubija’, uverena je Dijana. Ali umesto da odgovorni budu pozvani na odgovornost, svemoćni predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, hapsi i prebija studente“, piše Rajniše post, i još jednom prenosi reči Dijane Hrke:

"Dokle god svi odgovorni ne budu optuženi i osuđeni, predsednik je za mene kriv. Na kraju krajeva, ubio je moje dete."

Šta su studenti do sada postigli?

Za godišnjicu tragedije u Novom Sadu i protesta u Srbiji novinar Mihael Martens objavio je u Frankfurter algemajne cajtungu članak pod naslovom „Zemlja čeka izbore – i listu“. Autor u njemu postavlja pitanje: „Šta su studenti do sada postigli?“ – i nudi sledeći odgovor:

"Odgovor je na prvi pogled paradoksalan: mnogo i vrlo malo. Mnogo toga, jer je Vučić, koji vlada već više od decenije, po prvi put ozbiljno stavljen u defanzivu. Vučić je već nekoliko puta raspisao prevremene izbore, jer su on ili njegova stranka tada dobro prolazili u anketama. Činjenica da sada odbija tu opciju daje povoda za spekulacije: da li se plaši da će ovoga puta da izgubi? Pa ipak, istovremeno, protesti su postigli i vrlo malo, kao što pokazuje pogled na dinamiku snaga u Srbiji. Pre godinu dana, Vučić i njegova stranka kontrolisali su parlament, sve ključne vladine agencije i većinu masovnih medija, uključujući i javnu televiziju. U tom pogledu ništa se nije promenilo“, ukazuje nemački list, a prenosi Dojče vele.

U članku se podseća da su redovni parlamentarni izbori tek u decembru 2027. godine: „Čak i ako bi Vučić raspisao izbore krajem 2026, kako je sugerisao u intervjuu za nedeljno izdanje Frankfurter algemajne cajtunga, situacija bi ostala nepromenjena. Neizvesno je da li će se do tada formirati snaga sposobna da ga izazove.“

Autor navodi da iz protestnog pokreta još uvek nije proizašla nijedna stranka i podseća da su studenti, organizovani u lokalnim demokratskim forumima, u početku verovali da mogu da promene zemlju isključivo kroz proteste i blokade. „Izbori nisu bili deo plana na tim protestima, koji su bili više vođeni emocijama, nego strategijom“, piše list iz Frankfurta. I nastavlja:

"Nakon što su shvatili da Vučića neće jednostavno svrgnuti demonstracijama, studenti su se složili oko novog pristupa: već nekoliko meseci zahtevaju izbore, ali apsolutno ne žele da podrže postojeće opozicione stranke. Umesto toga, nameravaju da kreiraju sopstvenu listu od 250 kandidata."

"Do sada je to ostalo samo objava. Pošto još nema datuma izbora, to je razumljivo. Pa ipak, odsustvo obećane studentske liste je znak slabosti," ocenjuje autor i zaključuje:

"Do danas, niko ne zna za šta se studenti zapravo zalažu – verovatno ni oni sami. Studentski pokret je prošao svoja najlakša vremena, najveće teškoće tek predstoje. Svako ko se kandiduje ne može samo da izražava svoje protivljenje, već mora da bude u stanju da odgovori na hitna – ili naizgled hitna – pitanja u Srbiji: Zapad ili Istok? Evropska unija ili Rusija? Da li je Kosovo srpsko ili je nezavisno? Postoje naznake da bi studentski pokret mogao da ima poteškoća da toleriše neslaganje oko takvih pitanja, a da ne pretrpi štetu."