U Domu-internatu za decu sa posebnim potrebama u Odesi žive 82 devojke, štićenice ovog doma. Sva maloletna deca, njih 27, evakuisana su ili su ih preuzele porodice kada je počeo rat.
Kao i drugi ljudi u Ukrajini, i ove devojke učestvuju u pomaganju odbrane zemlje.
Povezane vesti
Direktor internata Andrej Pečonij s ponosom pokazuje mirnu oazu – dvorište, voćnjake i baštu. O bašti brinu štićenice doma.
„Devojke su brinule o tom povrću brale ga i tako su i one pomogle, uglavnom momcima iz teritorijalne odbrane, iako su oni govorili da imaju šta da jedu“, kaže Pečonij.
Te male ruke u mirno vreme vezu perlicama ikone, slike i šiju vezene košulje. To je deo okupacione terapije, socijalizacije i pripreme za život van doma. Sada i one pomažu vojsci.
„Devojke su ranije šile sebi košulje i vezle haljine i peškire. A sada je tako ispalo da šiju fantomke i zastave. Za svetog Nikolu smo poslali u Donjeck na front za momke kape za momke, kao i tople vunene čarape i poklone da obradujemo momke“, dodaje direktor doma-internata u Odesi.
Ali, kada zasvira sirena svi moraju da se spuste u sklonište. Podrum, uz toalet i malu ambulantu, je opremljen skromno i napunjen zalihama tik pred sam rat. Trening ko ide s kim i kojim redom se spušta u sklonište kada se oglasi sirena završen je dan uoči ruske invazije.
„Najteže je bilo objasniti im da je rat. I da ti zvuci nisu neki vatromet tamo negde, već da to lete rakete. Svaki stanovnik našeg doma je u nekoj meri pod nadzorom lekara. Pet meseci se nismo susretali sa nervnim slomovima. Ali, u poslednjih mesec dana imamo nekoliko devojaka koje, blago govoreći, burno reaguju na sirene za vazdušnu opasnost. Lekari govore da sa tim ne mogu ništa da urade, jer se radi o reaktivnoj psihozi, psihozi izazvanoj razdražiteljem“, ukazao je Pečonij.
U Odesi, kao i u internatu, kada nije vazdušna opasnost žive novom normalnošću. Instalacija ispred zgrade administracije je tužan spomenik u nastajanju – svaki šlem sa cvećem je posvećen jednom ukrajinskom detetu nastradalom u ovom ratu.
U martu, dok su trajale žestoke borbe za Marijupolj, iz Odese, koja ima milion stanovnika, je pobeglo oko 200.000 ljudi, bojeći se da je Odesa sledeća, podaci su gradskih vlasti.
Crnomorski grad je međutim izdržao, a ljudi se polako vraćaju.
„Mi smo od prvog dana bili spremni da se zaštitimo. Grad i oblast su u potpunosti bili pod našom kontrolom. Počeli smo da dižemo barikade i da formiramo jedinice teritorijalne odbrane o kojima sam već govorio i mi smo spremni da ratujemo do poslednjeg ruskog vojnika“, rekao je Serhij Bratčuk, portparol načelnika Odeske oblasne vojne administracije.
Bezbednost je, kao i normalnost, privid koji, ovaj rat je to pokazao, može da se promeni svakog trenutka. Odesa bi bila sladak zalogaj za Rusiju i simbolički, kao nekadašnji deo Ruske imperije, ali i strateški.
„Šezdeset odsto ukrajinskog izvoza ide morskim putem. A to je i najvažnija vojna baza Crnomorske flote. Kada je Krim okupiran, Crnomorska fota je ovde prebačena i sada je to jednstvena varijanta zaštite sa mora. Za Rusiju je bilo veoma važno da nas odseče od mora i da od nas napravi kontinetalnu državu. Na taj način bi izgubili i sa strateško vojne strane i sa ekonomske“, kaže Hana Šelest, analitičarka i programska direktorka nevladine organizacije „Ukrajinska prizma“
Iako mulitkulturalna, multinacionalna i multikonfesionalna, Odesa važi za ruski grad – ovde je većini prvi jezik ruski. Taj pojam je u oštrom kontrastu sa ukrajinskim zastavama na zgradama i na fasadama.
U ogromnom Parku Ševčenka, kod spomenika Neznanom mornaru, imena heroja grada sada su skrivena od pogleda. Odesa ima i koloritnog i kontraverznog gradonačelnika Genadija Truhanova, koji je do rata često nazivan proruskim i koji je do 2014. bio u proruskoj partiji Viktora Janukoviča. Rat je međutim pokazao da je on lojalan svom gradu i zemlji.
„Dve nedelje pre početka invazije, on je počeo da prirema grad. Da priprema, da potpisuje ugovore sa supermarketima da bi bilo dovoljno hrane za slučaj da se nešto desi, odnosno u njemu se aktivirao vojnik koji zna kako da organizuje odbranu grada u osnovnim stvarima koje mora da ima pozadina. Pri tome, za ovih šest meseci se nije desilo ništa što bi nekog navelo da posumnja u njegovu privrženost Ukrajini. On i dalje govori na ruskom, to je deo njegovog identiteta, ali istovremeno stalno ističe da mi ne želimo da budemo deo ‘ruskog sveta’, a kako izgleda taj ‘ruski svet’ smo mi nažalost za poslednjih šest meseci videli kristalno jasno“, zaključuje Hana Šelest.
Sličan sentiment – pravljenje otklona od Rusije i rusofilije izražavaju i građani na ulicama Odese. Borbu za njihovu naklonost Rusija je izgubila u praskozorje 24. februara, kada je sa svih strana napala njihovu zemlju.
Komentari (78)
Vidi sve komentare