U jednom od najvećih štrajkova radnika u nekoj zemlji, u Indiji je veliki broj država bio potpuno zatvoren. U štrajku je učestvovalo preko 250 miliona radnika iz svih sektora, koje je pozvalo deset centralnih sindikata i na stotine radničkih udruženja i federacija u najvećem ikada koordinisanom generalnom štrajku bilo gde u svetu, koji je zvanično trajao od 9. avgusta 2020. do 11. decembra 2021. godine.
Protest indijskih poljoprivrednika 2020-2021. godine bio je uperen protiv tri zakona o poljoprivredi koje je usvojila Skupština Indije u septembru 2020. godine, a koje su mnogobrojni sindikati, radnici i opozicioni političari opisali kao „zakone protiv poljoprivrednika“ koji će ih ostaviti na „milost i nemilost korporacijama“.
Imamo sve, a nemamo ništa
Godinu dana, četiri meseca i dva dana Indija je istrajavala. Kako je sve počelo u zemlji koja ima dovoljno žitarica, pšenice, pirinača, voća, povrća, mleka i mesa, a uprkos svemu navedenom, pitanja ishrane i gladi su neka od najvećih izazova zemlje, koja je 2021. godine rangirana na tragičnom 101. mestu (od 116 zemalja na Globalnom indeksu gladi, a prema podacima Ujedinjenim nacijama, Indija snosi 1/4 ukupnog tereta gladi u svetu).
Sve je pojašnjeno poljoprivrednim popisom, poslednji put održanim u Indiji 2014. godine, koji je identifikovao da poljoprivrednici imaju skromne posede zemlje, što je jedan od razloga zašto nisu u mogućnosti da zadovolje svoje potrebe, ili još konkretnije – dve trećine zemljišnih poseda su manji od jednog hektara.
Drugi, daleko otrežnjućujući podatak, u bliskoj je korelaciji sa prvim. Indija je prijavila ukupno 296.438 samoubistava indijskih poljoprivrednika i farmera između 1995. i 2015. Samo u 2019. godini 10.281 osoba, koja radi u poljoprivrednom sektoru, izvršila je samoubistvo, odnosno 28 osoba dnevno (po izveštaju Nacionalnog biroa za evidenciju zločina o nesrećnim smrtnim slučajevima i samoubistvima u Indiji).
O „drugoj zelenoj revoluciji“, modernizaciji, revitalizaciji poljoprivrednog sistema pričao je davne 2004. godine tadašnji premijer Manmohan Sing. U toku protesta nešto slično je najavljivao i premijer Narendra Modi, ali epilog je bio sličan kao i kod najava iz 2015, 2016, i 2017. godine.
Tri zakona
Predsednik Indije je dao svoju saglasnost za potpisivanje zakona 28. septembra, tako ih pretvorivši u važeće pravne akte, a čija je zakonitost dovedena u pitanje. Zakon o trgovini poljoprivrednim proizvodima, Zakon o osiguranju cena, koji se tiče poljoprivrednih usluga, Zakon o osnovnim robama – regulisanje prehrambenim lancem u vanrednim situacijama.
Sindikati poljoprivrednika smatrali su da će zakoni otvoriti prodaju i plasman poljoprivrednih proizvoda van nadležnog Odbora za tržište poljoprivrednih proizvoda, u međudržavnu trgovinu. Novi zakoni su u njihovim očima sprečili vlade država da naplaćuju tržišne naknade i dažbine za trgovinu, što je je navelo farmere da veruju da će zakoni imati devastirajući uticaj i da će poljoprivrednike ostaviti na milost i nemilost korporacijama.
Izneli su svoje zahteve o minimalnoj ceni podrške koja bi bila garantovana od strane Vlade u pisanoj formi, da bi dodati zahtevi uključivali sazivanje posebne sednice parlamenta po ovom pitanju, kontinuitet konvencionalnog sistema nabavke, smanjenje cene dizel goriva, oslobađanje uhapšenih zbog spaljivanja livada i strništa pšenice u Pendžabu i dr.
Kroz zahteve je ovladalo i jedinstvo indijskih sindikata, gotovo svih relevantnih, Unije Kisan, Džai Kisan, All India, Karnataka, Lok Sagarš Morča, i mnogih drugih.
Milioni na blokadama i medijski mrak javnog servisa
Protesti su prvo krenuli u Pandžabu avgusta 2020 (kasnije se proširili na Harijanu, Utar Pradeš, Karnataki, Tamil Nadu, Odiši, Kerali), da bi se već 25. septembra njima priključili poljoprivredni sindikati širom Indije koji su pozvali na Barat Band (nacionalno gašenje) u znak protesta protiv zakona.
Železničke usluge u Pendžabu su bile obustavljene više od dva meseca zbog protesta (ponovo su uspostavljenje jer su zalihe đubriva i druge robe u državi počinjale da ponestaju), a u to vreme poljoprivrednici iz različitih država su marširali u Delhi kako bi pritisli centralnu vladu. Taj marš je bio praćen 24-časovnim štrajkom miliona ljudi širom Indije 26. novembra, dok je između 28. novembra i 3. decembra broj farmera koji su blokirali granične puteve Delhija procenjen na 300 hiljada.
Sa druge strane, nacionalni mediji su na buru u sopstvenoj državi ostali potpuno gluvi i nemi. Uz to vlada je optužila „strani faktor“ za mešanje u unutrašnje stvari Indije, dok je veliki broj političara širio dezinformacije i lažne vesti o protestima, iznoseći optužbe za separatizam, pobunu i antinacionalne aktivnostima. Veliku pomoć demonstrantima su u borbi za istinu pružile društvene mreže i aktivisti, koji su kroz heštegove #FarmersProtest, #standwithfarmerschallenge, #SpeakUpForFarmers informisali javnost o tome šta se zapravo dešava.
Poljoprovrednici tu nisu stali, već su krenuli u blokadu granica (više od deset) i puteva, kao i prilaza glavnom gradu Delhiju, što je uzrokovalo i sukobe sa policijom.
Za to vreme na brojnim putevima nije bilo kola, već su umesto njih na asfaltu osvanule metalne barikade, cementni blokovi i metalne žice, koje su čak i ljudima onemogućavale da prođu ka Delhiju. Samo u selima Singu i Tikri bilo je po 40.000 ljudi na dva punkta.
Kako to po nekoj ustaljenoj matrici biva, vlada je umesto rešenja ponudila kontraproteste, ali su sve grupe koje su podržavale ovu ideju vrlo brzo bile raskrinkane kao one koje su povezane sa vladom.
Tokom 2021. godine, protesti su nastavili da se šire, pa je tokom proslave i parade na Dan republike na putevima u blizni Delhija bilo preko 7.000 traktora, a Rojters je preneo da ih je širom zemlje na ulicama i blokadama bilo preko 200.000. Nakon tog marša policija je izgradila cementne barikade, iskopala rovove i zacementirala eksere na sve tri granice gde su farmeri planirali da nastavljaju proteste, pa su tako represijom i barikadama ograničili kretanje meštana, poljoprivrednika, kao i novinara. Po tadašnjim navodima policije u sukobima sa demonstrantima povređeno je preko 300 pripadnika policije.
Protesti su eskalirali i u februaru i martu, da bi se petog septembra više od pola miliona ljudi okupilo u gradu Muzafarnagaru u Utar Pradešu. Krajem istog meseca prilikom ponovnog „nacionalnog gašenja“, na protestima u Lakimpur Keriju poginulo je nekoliko ljudi.
Pobeda poljoprivrednika
Sve je ovo trajalo jednako dugo, koliko je bilo i mučno, da bi premijer Modi krajem novembra 2021. odlučio da povuče sva tri zakona, iako su se protesti nastavili do 11. decembra 2021. godine.
Cena pobeda bila je sve samo ne mala, pošto je nakon različitih saopštenja, u novembru 2021. godine, jedan od lidera vodećih sindikata (BKU) Rakeš Tikait izjavio da je u demonstracijama poginulo preko 750 demonstranata. U toku samih protesta pet poljoprivrednika je izvršilo samoubistvo, od kojih je jedan u svom testamentu napisao da „ne može da podnese patnju svojih kolega radnika“.
Od početka protesta mnogobrojne pesme su objavili pevači i posvetili ih radnicima, a snimke sa protesta koristili su za svoje video spotove i mnogobrojni strani, poznati izvođači, kako bi prikazali pobedu malog čoveka nad velikim sistemom, u ovom slučaju državom, povrativši ingerencije koje im pripadaju.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare