U prethodnom veku, lavina je dvaput odnela ruski politički režim. Godine 1917. boljševička revolucija obrušila se na klimavu monarhiju, a 1991. propali državni udar marksističko-lenjinističkih čvrstorukaša protiv reformiste Mihaila Gorbačova ubrzao je kolaps Sovjetskog Saveza.

Da li je talas protesta, koji je preplavio Rusiju tokom prethodnih nedelja, glasnik još jedne promene režima? Ne mnogo verovatno, piše istoričarka Nina Hruščova, unuka Nikite Hruščova, za Project Syndicate, prenosi Slobodna misao.

Da bude jasno, za razliku od protesta iz 2011-2012. koji su bili odgovor na treći mandat Vladimira Putina, današnji protest ima harizmatičnog i simpatičnog vođu. Aleksej Navaljni je dugogodišnji beskompromisni borac protiv korupcije. Uhapšen je prošlog meseca samo što se vratio iz Nemačke, gde je proveo nekoliko meseci oporavljajući se nakon trovanja omiljenim nervnim otrovom Kremlja, novičokom, da bi nastavio da se suprotstavlja Putinovom režimu.

Ali, za razliku od sumraka careva i sovjeta, Putinov režim niti se klima, niti posrće. Putin je prethodnu deceniju potrošio na konsolidaciju policijske države i spreman je da upotrebi svako sredstvo koje mu stoji na raspolaganju ne bi li zadržao vlast.

Vođa koji je izvršio invaziju na Ukrajinu, protivzakonito prisvojio Krim 2014. da bi ojačao podršku koja se topila i koji je obezbedio usvajanje ustavnog amandmana prošle godine tako da može ostati doživotni predstednik, nije neko ko će biti prisiljen da ode s vlasti zbog jednog pokreta koji čine protestanti vikendaši.

Pa ipak, ima nečeg preteranog, čak iracionalnog u Putinovoj represiji nad Navaljnim, nad njegovim saradnicima i pristalicama. Predstavnici zakona već su pritvorili na hiljade ljudi, uključujući i novinare, često koristeći brutalnu taktiku.

Vlast je takođe blokirala platforme na društvenim mrežama, zato što su navodno potpirivale nemire. U međuvremenu, televizije koje kontroliše Kremlj beskrajno emituju udvoričke priče o Putinu i ulažu veliku energiju da bi diskreditovali proteste.

Defakto zatvarajući centralnu Moskvu, uključujući javni prevoz koji vodi do nje, vlast je ozbiljno otežala svakodnevni život mnogim građanima i proizvela utisak kao da je to krivica Navaljnog. Vlast želi da miroljubivim i dobronamernim građanima omogući da idu u kupovinu, ali protestanti koji krše zakon, umnogome nalik na „teroriste“, insistiraju na remećenju svakodnevnog života.

Po logici Kremlja, kada strani lideri, novinari i diplomate podržavaju opoziciju, oni samo dokazuju da je Navaljni sluga i plaćenik globalne zavere da se destabilizuje Rusija. Da bi se to pokazalo, rusko Ministarstvo spoljnih poslova nedavno je proteralo troje evropskih diplomata zbog prisustva na okupljanjima Navalnijevih pristalica i to ništa manje već tokom posete visokog predstavnika EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku Žozepa Borela.

I samog Navaljnog Kremlj posmatra u skladu s tim, kao neprijatelja države. Farsično saslušanje Navaljnog u sudu nakon njegovog povratka iz Nemačke podseća na Staljinove nameštene procese iz tridesetih godina prošlog veka, ali s jednom ključnom razlikom – Navaljni se ne predaje pred diktatorom priznavanjem svojih „zločina“.

Tokom postupka, Navljani je napao državno bezakonje i odbacio presudu, gotovo tri godine u kaznenoj koloniji, kao nezakonitu i nelegitimnu.

Štaviše, nedavno je objavio viralni video, optužujući Putina da je koristio prevarantske fondove da bi izgradio palatu od milijardu dolara na Crnom moru.

Iako od svojih lidera Rusi očekuju da budu korumpirani, Navaljni dosledno stavlja u kontekst razmere bogatsva koje korupcija proizvodi. (Isto je radio 2017. u istrazi koja se bavila tadašnjim premijerom Dmitrijem Medvedevim). Otud, Navaljnijevi napadi direktno potkopavaju Putina. U tom smislu, Navalni ne liči na pristalice Trockog, koje je Staljin progonio po zemlji i svetu – on je Trocki sam i mora biti „počišćen“.

Putinovi strahovi pogoršani su mogućnošću da je možda u toku sporovozni državni udar iznutra. Još od aneksije Krima, zapadne sankcije dave rusku ekonomiju, raspirujući ogorčenost među političkim elitama u zemlji, koje čeznu za pristupom svojim švajcarskim računima i italijanskim vilama. One bi sada mogle težiti zbacivanju Putina na vrlo sličan način na koji je Nikita Hruščov smenjen 1964, a poniženi Putin dao bi se mnogo lakše svrgnuti nego popularan.

Pojava mistika i propagatora nudi dodatno svedočanstvo da ruski okoštali režim počinje sam sebe da uništava. Grigorij Raspućin, samoproklamovani sveti čovek, pomogao je da se sruši trula monarhija. Tokom osamdesetih godina prošlog veka, kada je sovjetsko carstvo bilo sa one strane mogućnosti svake reforme, TV medijumi su besneli s malih ekrana.

Danas polako postaju poznati politički šamani svih boja, od komunista do nacionalista. Oni predviđaju Putinovu vrlo brzu smrt, upozoravaju na zapadno ili kinesko preuzimanje i spekulišu da je Navaljni projekat ruskih tajnih službi koji se otrgao kontroli. Neki su čak i Navaljnijevo ime, koje se može prevesti kao „odgurnuti“, tumačili kao znak da je on taj koji će oterati putinizam.

Međutim, kako je pokazao odgovor Kremlja na proteste, Putin i država jesu jedno te isto, što od pokušaja njegovog obaranja čini posebno težak poduhvat.

Barem za sada.