Od Lenjina do Gorbačova: Sve vođe Sovjetskog Saveza

Prvi je bio Vladimir Iljič Uljanov Lenjin, koji je bio premijer i predsednik Sovjetskog Saveza od 27. oktobra 1917. do 21. januara 1924. godine, kada je preminuo.

Nasledio ga je Josif Visarionovič Džugašvili Staljin, koji je u vladavini tokom 31 godine obavljao funkcije predsednika i premijera SSSR-a. Samostalni vođa je postao krajem dvadesetih godina 20. veka, a formalno je bio vladar od 3. aprila 1922. do 3. marta 1953. Preminuo je iste godine, dva dana kasnije.
Iznenadna Staljinova smrt je bacila u rasulo centralnu vlast u Sovjetskom Savezu. Od deset sekretara Centralnog komiteta Komunističke partije, četvorica su dobila otkaze, a u tom opštem metežu, podršku je uspeo da dobije Georgij Maljenkov, koji je bio premijer od 6. marta 1953. do 8. februara 1955. godine.

Ipak, Maljenkov nije vladao sam u tom periodu, pošto je već desetak dana nakon što je postao premijer, Nikita Hruščov izdejstvovao njegovo izbacivanje iz Centralnog komiteta, kada je počelo prvo dvovlašće u istoriji SSSR-a, između dva političara koji su želeli svu moć za sebe.

Nikita Hruščov je nakon smene Maljenkova bio premijer i predsednik Sovjetskog Saveza, a na vlasti je bio od 7. septembra 1953. do 14. oktobra 1964. godine. Hruščov je smenjen nakon urote Suslov-Kosigin-Brežnjev.

Hruščova je nasledio Leonid Brežnjev. On je uspostavio Brežnjevljevu doktrinu, koja je podrazumevala da rukovodstvo Sovjetskog Saveza zadržava za sebe pravo da definiše "socijalizam" i "kapitalizam". U praksi, to je značilo da ni jednoj državi nije dozvoljeno da napusti Varšavski pakt ili da ugrozi monopol komunističke partije te zemlje na vlasti.

Doktrina je poslužila da opravda invaziju na Čehoslovačku koja je okončala Praško proleće 1968. i sovjetsku invaziju na Avganistan 1979. Tom prilikom je uveden i termin "ograničeni suverenitet".

Brežnjev je bio generalni sekretar KP SSSR od 1964. do 1982. i dva puta predsednik Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta - od 1960. do 1964. i od 1977. do 1982. godine, kada je preminuo.

Nekoliko dana nakon smrti Brežnjeva, za generalnog sekretara KP je imenovan Jurij Andropov, prvi šef KGB-a koji je postao lider SSSR. Na vlasti je bio do smrti, 9. februara 1984. godine.

Nakon Andropova, generalni sekretar Komunističke partije postao je Konstantin Černjenko, koji je vođa Sovjeta bio nešto duže od godinu dana - od 13. februara 1984. do 10. marta 1985. Predstavljao je politiku kasne Brežnjevske ere. U spoljnoj politici uspeo je dogovori trgovački pakt sa Kinom.

Uprkos pozivima za obnavljanje detanta, Černjenko je učinio malo da smanji hladnoratovske tenzije sa SAD-. Na primer, 1984. je SSSR zaustavio posetu istočnonemačkog vođe Eriha Honekera Zapadnoj Nemačkoj. Ali, u kasnu jesen te godine, SSSR i SAD su se dogovorili o nastavku razgovora o smanjenju naoružanja u 1985. godini.

Poslednji politički vođa Sovjetskog Saveza bio je Mihail Gorbačov. Na vlasti je bio od 11. marta 1985. do 24. avgusta 1991. godine.

Njegov pokušaj reformi je doveo do kraja Hladnog rata, ali i do kraja vrhovne vlasti Komunističke partije Sovjetskog Saveza i do raspada SSSR.

Dobitnik je Nobelove nagrade za mir 1990.