Profesorka Merijen Ridervold sa Norveškog instituta za međunarodne poslove i iz Istraživačke grupe za bezbednost i odbranu za N1 kaže da je "Beli papir" za evropsku odbranu "važan korak u pokušaju Evropske unije da postane nezavisnija od SAD u bezbednosti i odbrani". Ona je dodala da je "cilj EU da bude u stanju da sebe brani u roku od pet godina - ekstremno ambiciozan".
N1: Predsednikca Evropske Komisije Ursula fon der Lajen predstavila je „Beli papir“ za evropsku odbranu. Glavna ideja je, naravno, da se izgradi evropska bezbednost do 2030. godine i da ona bude autonomna. Koji su glavni aspekti ovog plana?
Ridervold: Ovaj plan je važan korak u pokušaju Evropske unije da postane nezavisnija od SAD u bezbednosti i odbrani. Glavni izazov sa kojim se susrela Evropska unija jeste nedostatak finansija, nedostatak koordinacije, a Evropi nedostaju i neke glavne vojne sposobnosti i kritička podrška gde ona zavisi od SAD. Ono što vidimo u ovom „Belom papiru“ koji su zemlje članice prihvatile, jesu različiti koraci koji treba da osiguraju bolje finansiranje i bolju koordinaciju među zemljama članicama, kako bi se povećala evropska bezbednost i manje zavisilo od Sjedinjenih Država. Ima pet glavnih aspekata, da li želite da ih objasnim?
N1: Da, molim vas, ukratko. Deo njih su finansijske prirode.
Ridervold: Većina njih su finansijske prirode. O tome se zapravo radi. Jedan od njih dozvolja zemljama članicama Evropske unije da povećavaju svoje budžetske deficite u okvirima EU. Znači da sada mogu da potroše do 1,5% svog BDP-a na odbranu, čak iako to znači povećavanje deficita. To će stvoriti ogromnu količinu novca za finansiranje odbrane. Drugi glavni novi instrument koji istovremeno utiče i na povećavanje integrisanosti jeste da će EU izlaziti na tržišta kapitala da zajedno uzima obveznice. Zemlje članice onda mogu, ako se udruže, dve ili tri zajednički to urade, da taj novac pozajme od Evropske komisije da kupe ono što im je potrebno da povećaju svoje odbrambene sposobnosti. Takođe, sada postoji mogućnost za zemlje članice da koriste novac iz EU budžeta u odbrambene svrhe, a takođe da uzmu zajmove iz Evropske investicione banke. Neke od ovih incijativa za nabavku otvorene su i za zemlje van unije.
N1: Da li postoji mogućnost da neke od zemalja Evropske unije, Mađarska na primer, čiji je premijer uoči samita na kome je predstavljan plan, on je dakle kazao da Evropa treba da podrži Trampa i njegov mirovni plan i da je jedini pravilni način da se rat završi, a ne da se kupuje još oružja. Da li može da se desi da zemlje koje vode lideri nalik Orbanu, sabotiraju ceo ovaj plan?
Ridervold: Moramo da pogledamo iz dva ugla. Ono što EU sada radi jeste da ulaže u svoju bezbednosti i odbranu. I kada se radi o povećanoj potrošnji za odbranu, boljoj koordinaciji i tako dalje, Viktor Orban nije pokušao da zaustavi taj proces. Postoji jedinstvenost među zemljama članicama kada se radi o poboljšanju evropske bezbednosti i odbrane.
N1: Pomenuli ste da u isto vreme zemlje Evropske unije i ne toliko, podržavaju Ukrajinu, jer sposobnosti Ukrajine da se brani je prilično kritična da bi ovaj plan proradio. Da li ova dva procesa mogu da se odbijaju istovoremeno na zadovoljavajući način, da jedan ne podriva drugi u smislu finansija?
Ridervold: U smislu finansija, apsolutno mogu da teku paraleleno, jer je dobar deo finamsija koji je određen za Ukrajinu, ulgavnom organizovan preko međuvladinih mehanizama. Druge zemlje članice mogu da se pridruže bez Mađarske. Ono što vidimo jeste da mnoge zemlje članice postaju sve manje tolerantne prema Mađarskoj i njenoj podršci Rusiji ili makar ka njenim pokušajima da zaustavi neke od inicijativa namanjenih da pomognu Ukrajini. Već postoje procedure u EU povezane sa mađarskim kršenjem zakona i moguće je da će se to uvećavati. Ali, kada se radi o finansiranju i koordinaciji bezbednosti i odbrane, Mađarska do sada nije koristila svoj veto. Već samo kada se tiče Ukrajine. A to je takođe jedno od glavnih pitanja za ostalih 26 zemalja članica koje dele ideju da je veoma važno da Ukrajina dobije dobru priliku u pregovorima koji su u toku, da ima što snažniju poziciju i da sama sebi bude najbolja moguća odbrana, da tako kažemo, nakon mirovnog dogovora. Dakle u tom smislu postoji problem, ali ne i kada se radi o zajedničkoj bezbednosti i odbrani.
N1: Neki kritičari kažu da je ideja da se zajednički nabavlja oružje na kolektivan način kako ne bi podigli cene jedni drugima, da je to veoma dobra ideja, ali da neće funkcionisati jer razliite zemlje proizvode različite tipove naoružanja i da one koje proizvode imaju šansu da poginu svoja radna mesta ili ekonomiju, i da će onda druge da budu nezadovoljen te da će čitav paln da se raspadne na bazi nacionalnih interesa pojedinih zemalja. Kako vi to vidite?
Ridervold: Ono o čemu govorite jeste bio jedan od glavnih izazova evropske bezbednosti i odbrane od sada. Jer imamo veliki broj vojnih industrija koje se međusobno takmiče i zato i jeste bilo veoma teško koordinisati – svaka zemlja članica štitila je svoje nacionalne namenske industrije. Ali, mislim da je sada ideja sledeća: da bi zemlje dobile finansiranje od Evropske unije one moraju da sarađuju u zajedničkoj nabavci. Postoje podsticaji u okviru samih fondova da se više sarađuje. Takođe mislim da zbog Donalda Trampa i promena u američkoj spoljnoj politici koje smo videli do sada, postoji potpuno drugačija motivacija u Evropskoj uniji. Mislim da ćemo videti daleko snažniju sposobnost i volju da se bolje koordinišu nego što smo videli do sada. Takođe postoji i ekonomski podsticaj iza ovoga. Jer kao što znate, evropske vojne industrije zaostaju za američkim, postoji potreba za boljom kompetetivnošću, finansiranjem. Odbrambena industrija daće potsticaj evropskim ekonomijama. Znam da je to bio problem, nadam se da će postati manji problem, jer sada Evropa shvata da moramo da budemo u stanju da se sami branimo, da se sami o sebi brinemo.
N1: Koliko vremena će biti potrebno Evropi da može da se sama brani u recimo, idealnim uslovima, bez poremećaja?
Ridervold: Cilj Evropske unije je da bude u stanju sebe da brani u roku od 5 godina, što je ekstremno ambiciozno. Neki vojni analitičari smatraju da je to preambiciozno jer zahteva da se zamene i američke komandne strukture u Evropi i druge stvari. Mislim da je moguće, možda ne za pet godina, ali desiće se. Evropljani istovremeno pokušavaju da vode jednu tešku igru balansiranja – da ostanu u što je tešnjim odnosima sa Amerikom što je duže moguće, dok u to isto vreme postepeno postaju sve nezavisniji. Ja sam čula pet do 10 godina, ali to će zavisti od volje da se koordiniše, da se koriste neophodna finansijska sredstva, i, naravno, da se donose teške političke odluke.
N1: Na kraju moram da vas pitam nešto što mnoge brine. Od 2022. godine, kada je Rusija napala Ukrajinu u totalnom ratu, budžeti za odbranu evropskih zemalja, i ne samo evropskih zemalja, su počeli da rastu. Sada imamo plan naoružavanja zemalja u Evropi. Da li se Evropa zapravo sprema za rat?
Ridervold: Mislim da je ovo čisto odbrambeno. Evropska unija formirana je kao mirovni projekat, mislim da niko ne želi da ide u rat. Mislim da je glavni cilj toga da se povećava i napravi evropsko odvraćanje napada, pouzdano odvraćanje kao bi se pre svega izbegao rat. No ako, uprkos svemu, zemlje članice Evropske unije budu napadnute, Evropska unija mora da bude u stanju da se brani. Ovo je uglavnom i pre svega odbrambena mera i njen glavni cilj je odvraćanje napada. Zato i imamo nešto što je pre jedva mesec dana bilo nezamislivo, a to je ideja da se možda napravi evropski nuklearni kišobran koji je po svojoj prirodi odvraćajući aspekt odbrane.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare