Prostitucija kao zicer i ucene - mafijaška lekcija o pranju novca

Prostitucija nije bila novost u Americi, ali je pod kontrolom mafije postala ozbiljna industrija, organizovana, zaštićena i nemilosrdno monetizovana. Tokom 1920-ih i 1930-ih, italijanski i jevrejski mafijaši u gradovima poput Njujorka, Čikaga i Nju Orleansa, izgradili su krugove prostitucije koji su funkcionisali kao preduzeća. Al Kapone u Čikagu i ličnosti iz njujorških kriminalnih porodica ostvarivali su ogromne profite od raznih ilegalnih aktivnosti, uključujući prostituciju. U toj eri došlo je do značajne saradnje između italijanskih i jevrejskih kriminalnih grupa. U Njujorku, mafijaši poput Čarlsa „Lakija“ Lučana (Italijana) i Mejera Lanskog (Jevrejina) formirali su saveze, na kraju i Nacionalni kriminalni sindikat.

Čarls „Laki“ Lučano je 1936. godine osuđen posebno za prisilnu prostituciju i reket prostitucije nakon duge istrage okružnog tužioca Tomasa E. Djuija. Jevrejsko-američki gangsteri poput Arnolda Rotštajna takođe su bili glavni reketaši umešani u razne ilegalne aktivnosti, uključujući finansiranje kriminalnih šema poput nameštanja Svetske serije 1919. godine.

Čikašku bandu su, predvodile ličnosti poput Džonija Torija, poznatog i pod nadimcima „Lisica“ i „Tata Džoni“, imigranta iz Italije koji je postao jedna od ključnih figura u američkom organizovanom kriminalu, i Al Kapone koji je u svom rezimeu, osim kocke i alkohola, imao i prostituciju. Predstavnik generacije koja je prethodila, „Veliki Džim“ Kolosimo, stekao je bogatstvo od bordela pre nego što su Torio i Kapone preuzeli vlast. Studioznim kriminalcima prostitucija je bila zicer, ne rizik.

Uticaj Nacionalnog kriminalnog sindikata osetio se u Nju Orleansu indirektno, jer je grad već imao istoriju poroka (Storivil, zatvoren do 1920-ih). Ilegalna prostitucija nastavila je da cveta pod kontrolom raznih kriminalnih elemenata, uključujući i one povezane sa italijansko-američkim organizovanim kriminalom.

Laki Lučano, organizacija kao švajcarski sat

Madam su plaćale naknade za zaštitu kako bi držale policiju podalje. Makroi su uzimali procenat svom lokalnom mafijaškom šefu. A devojke, većinom očajne, siromašne ili zarobljene, tretirane su kao svojina. Lučano prostituciju nije video kao greh, već kao ponudu i potražnju. Godine 1925, pre nego što se značajno upleo u reket prostitucije i tokom vrhunca unosnog krijumčarenja tokom prohibicije, Lučano je zarađivao više od 12 miliona dolara godišnje od svih svojih poslova, uključujući kockanje i krijumčarenje alkohola, sa ličnim prihodom od oko četiori miliona dolara, prema istorijskim procenama i brojnim biografijama i člancima. Živelo se i od ucena povezanih sa prostitucijom.

Lučano je organizovao svoje poslovanje kao korporaciju. Knjigovođe su se bavili profitom, advokati policijacima, dok su madam bile u obavezi da vode evidenciju o cenama i plaćanjima klijenata, informacije koje je mafija mogla da koristi za ucenu ako je potrebno. Zašto li nas ova informacija podseća na Džefrija Epstina, kao i da se očigledno ništa ni do dan danas nije promenilo? Pripisuje mu se jedna, doduše nepotvrđena rečenica: „Svaki čovek ima slabost. Sve što radim jeste da se pobrinem da plate za nju.“

Čak je i konkurencija bila reketirana. Nezavisni bordeli koji su odbili da plate zaštitu bili demolirani ili spaljeni. Stvarnu vrednost celokupne, decentralizovane industrije prostitucije teško je odrediti, a sve brojke iz tog vremena su paušalne procene i senzacionalistički izveštaji.

Kada je "Laki" uhapšen 1936. godine pod optužbom za porok (osuđen po 62 tačke optužnice), prostitucija nije propala, već se i dalje razvijala. Nakon konačne presude, mafija je izmestila prostituciju dublje u ilegalu. Prešli su na pozivne službe, noćne klubove, kabaree, makroi su postali menadžeri, bordeli hoteli, a policajci su nastavili da uzimaju koverte.

Nastavak dominacije

Čikaška banda je tokom 1940-ih ostala dominantna kriminalna organizacija na Srednjem zapadu. Kriminalna porodica Trafikante vladala je na Floridi tokom ovog perioda. Santo Trafikante stariji, a kasnije i njegov sin, Santo Trafikante mlađi, vodili su opsežne ilegalne operacije, uključujući kockanje (posebno lutrije bolita), trgovinu narkoticima (često preko Kube) i prostituciju. Zarađivali su ogromne svote novca, a mlađi Trafikante je održavao mrežu narkotika sa porodicom Lukeze iz Njujorka. Četrdesete su označile prekretnicu i za Las Vegas, jer su mafijaši počeli značajno da ulažu u legalna kazina kako bi izbegli stalne policijske racije sa kojima su se suočavale ilegalne kockarnice u drugim delovima zemlje. Las Vegas se smatrao „otvorenim gradom“ gde su razni sindikati mogli da investiraju. Martin Skorseze je sve to slikovito opisao kroz nekoliko svojih filmova.

Prostitucija je svakom od ovih biznisa bila kao neka vrsta šlaga na tortu.

Procene FBI-a iz 1950-ih sugerišu da je organizovana prostitucija širom zemlje generisala preko 100 miliona dolara godišnje, što je ekvivalent otprilike milijardi dolara godišnje danas. Pristitucija nije nosila rizik, bila je profitabilna i obnovljiva.

Mafija nije uticala isključivo na tradicionalnu prostituciju, pošto su takođe kontrolisali burleskna pozorišta, striptiz klubove i knjižare za odrasle, gotovo svako mesto gde se porok susretao sa zabavom. Do 1960-ih, mafijaške porodice u Njujorku, Čikagu i Los Anđelesu bile su duboko involvirane u industriju zabave za odrasle. Finansirali su pornografske filmske studije, posedovali pip šou programe na Tajms skveru i primali novac za zaštitu od pozorišta za odrasle. Klubovi, barovi i saloni za masažu postali su blagajne za druge kriminalne prihode. Novac od poroka dolazio je prljavo, a izlazio čisto, i kako su decenije prolazile, posao je samo rastao. Od bordela i kabarea do pornografije i striptiz klubova, mafija je zaradila milijarde, pretvarajući želju u robu.

Obrisi zarade i kulminacija

Koliko se novca obrnulo od tridesetih do osamdesetih nikada nećemo saznati. Moderne procene organizacija poput Kancelarije Ujedinjenih nacija za droge i kriminal (UNODC) i Međunarodne organizacije rada (ILO) fokusiraju se na savremeni transnacionalni organizovani kriminal i trgovinu ljudima, sa globalnim godišnjim brojkama za komercijalnu seksualnu eksploataciju procenjenim na desetine milijardi dolara, ali se one ne odnose na istorijski period od 1930. do 1980. godine u SAD.

Mračna strana ovog biznisa zasebna je tema. Mnoge žene uhvaćene u kovitlacu prostitucije bile su žrtve trgovine ljudima, zavisne ili zarobljene dugovima. Za mafiju, one nisu bile zaposlene, već vlasništvo. Postoji čuvena scena u seriji Sopranovi u kojoj Ralf Sifareto ispred kluba Bada Bing nasmrt pretuče igračicu i prostitutku Trejsi.

Priče o prisili, nasilju i kontroli zakopane su usled decenija tišine. U privatnim razgovorima koje je zabeležio FBI, jedan njujorški mafijaš je o tome otvoreno govorio: "Devojku možete prodati deset puta u noći, dijamant samo jednom". Ta rečenica je obuhvatila sve o mafijaškom pristupu novcu, efikasnosti, okrutnosti i profitu iznad svega.

Do 1980-ih, stvari su počele da se menjaju. Odlučnije sprovođenje zakona, društveni pokreti koji su uticali na javno mnjenje, nove tehnologije, od video-kaseta do interneta, sve su to razlozi koji su mafiji iz ruku uzimali ovaj biznis. Njihovi striptiz klubovi su postali korporativni, dok su reketi presušili. Mafija je izgubila kontrolu nad jednim od svojih najstarijih i najprofitabilnijih preduzeća, ali lekcije koje su naučili u ovom poroku su kvalitetno iskorišćene. Naučili su kako da peru novac, podmićuju zvaničnike i koriste ljudske slabosti. Lekcije koje će kasnije koristiti u svakom narednom poslu kojeg su se dotakli.

Pola veka, mafija je zarađivala bogatstvo od skrivenih želja Amerike. Profit je bio ogroman, šteta nemerljiva. Od uličica Menhetna do kazina Nevade, mafija je pretvarala požudu u valutu, dok je Amerika platila cenu, jer za mafiju, moral nikada nije bio važan. Samo marža. Kada su svetla bordela počela da blede, već se uzdizalo drugo carstvo. Carstvo izgrađeno ne na grehu, već na cementu. To carstvo nam je u Srbiji dobro poznato.

Nastaviće se...