Ronioci uvučeni u cev za naftu u Trinidadu: Tragična priča sa jednim srećnim ishodom

Krajem februara 2022. godine, na platformi 6. u trinidadškoj luci Pont-a-Pjeru, radnici iz podizvođačke kompanije Land and Marine Construction Services (LMCS), Fizal Kurban, Kazim Ali, Riši Nagasar, Jusuf Henri i Kristopher Budram bili su na zadatku održavanja neaktivnog naftovoda, koji je pripadao vladinoj naftnoj kompaniji Paria Fuel Company u Trinidadu i Tobagu. U pitanju je cevovod u obliku slova U, širini oko 80 centimetara duž morskog dna, dizajniranog da transportuje naftu od pristaništa br. 6, gde brodovi istovaraju naftu, do pristaništa br. 5, odnosno rafinerije. Iako je postojao određeni rizik, petočlani ronilački tim činili su dobro pripremljeni i iskusni ronioci, koji su postavili vazdušnu cev u ronilačko zvono, u obliku kocke veličine oko 2,5 metra. Ronilačka struktura obezbedila im je suv radni prostor za radove na održavanju, pošto je kocka stvorila vazdušni džep pod pritiskom koji je izbacio okeansku vodu.

Nakon ovog rutinskog čina, ponovljenog na stoptine puta, ronilačka oprema se skida i započinje se sa korišćenjem alata za obavljanje posla zbog kojeg su i došli. Sve je bilo uobičajeno, dok nije postalo potpuno suprotno od toga.

Nemar i formula za katastrofu

Kompanija je dve nedelje ranije postavila čep na naduvavanje kako bi zaštitila ulje u cevi i tako sprečila kontaminaciju. Cevovod tada nije bio u funkciji, iako je po potrebi mogao da bude. U industriji se to stanje naziva "mrtve noge" i nije bez rizika.

Iako je ovo standardna procedura, proces zahteva intenzivno planiranje, procenu rizika i pažljivo praćenje. Kroz intenzivno planiranje i diskusije, priprema za ovakve poslove održavanja može potrajati danima, ako ne i duže. To znači i trošenje više novca od strane kompanija koje se time bave, a one su fokusirane isključivo na priliv, ne na izdatak, pa im bezbedan rad nije bio u mislima.

Kao i većina zaposlenih, pet ronilaca su sledili naređenja, spustili se do svog radnog mesta, nesvesni iznenađenja. Kako se ispostavilo, ovakvi čepovi na naduvavanje zadržavaju vazduh pod visokim pritiskom u ronilačkom zvonu i vazduh niskog pritiska u samoj cevi - formula za katastrofu.

Kada je Ali pružio ključ svojim kolegama iz posade u ronilačkom zvonu, oni su počeli da odvrću ventil kako bi oslobodili čep. Čim su ga otpusti, razlika u pritisku je pretvorila unutrašnjost cevi u nemilosrdni vrtlog, koji je uvukao vazduh, vodu, ljude i opremu u svoje dubine. Usisna snaga bila je prejaka, a vodena bujica je navirala u ronilačko zvono, pretvarajući njihovo jedino sigurno mesto u smrtonosnu zamku. Iznenadni dolazak vode i razlika u pritisku oslobodile su silu koja je povukla ljude i njihov alat u uski cevovod. Za tren oka borili su se za kiseonik. Nakon 90-ak sekundi su se zaustavili, pokušali da se priberu i procene gde se nalaze unutar cevi. Negde, u nekom vazdušnom džepu, odmah im je bilo jasno jedno - težina situacije.

Jedini preživeli

Kristofer Boodram bio je jedini koji je mogao da prepriča surovu borbu za opstanak u 365 metara dugačkoj cevi za naftu. Usred haosa, dezorijentisanosti, povreda, muškarci su pokušavali da komuniciraju i da jedni drugima dižu moral.

Međutim, realnost njihove situacije uništila je svaku nadu u opstanak.

GoPro kamera beležila je svaku sekundu čitavog terora koji su pratili zvuci borbe za život.

Kris je u početku verovao da su usisani u cev uleteli glavama, dok je ostatak tima mislio drugačije. Ići unazad ili napred? Pitanje života i smrtni. Prevagnuo je glas većine.

Kao najmanje povređeni ronilac, Kris je stavio noge na Kazimova ramena, uputivši ga da povuče ostatak grupe, kako bi se svi zajedno u lancu izvukli iz cevi. Probijanje kroz guste, klizave ostatke ulja u mrklom mraku bilo je nepodnošljivo, uz slomljene kosti, zapaljene oči, i iritirana grla. Napredak je bio izuzetno spor, pa je delovalo da se kraj uveliko nazire. Života, ne cevi.

U tom sporom kretanju pronašli su dve boce sa kiseonikom, i regulatorima koji su nekako i dalje bili pričvršćeni za njih. Kris je sugerisao kolegama da bi udisanje vazduha unutar cevi moglo da izazove mučninu i halucinacije, pa im je savetovao da ga uzimaju u intervalima kako bi zadržali čist kiseonik u svom sistemu. Sa druge strane, nivo vode je počeo da raste.

Horor, voda, mrak, poslednja šansa

Odlučio je da proveri koliko će voda nastaviti da raste ukoliko nastave dalje i ubrzo je došao do zastrašujućeg otkrića. Naredni segment cevi bio je potpuno pod vodom, i sa samo dva rezervoara kiseonika za pet osoba, nije bilo bezbedno nastaviti dalje. Kris je znao da će, ako pokušaju da prođu zajedno, paničiti, što bi za ishod imalo verovatnu smrt za sve. Znao je da mora da nastavi sam, kako bi dobio pomoć za sve.

Nakon što im je objasnio situaciju, ostatak ekipe se složio da im je to jedina šansa pa su mu dali jedan od rezervoara za kiseonik. Iako se na kraju složio sa odlukom, Kazim ga je molio da ostane sa njima i nije želeo da pusti Krisovu nogu, koju je on morao da otrgne da bi nastavio dalje.

Gde i kuda, ni sam nije znao, niti koliko je vazduha bilo u boci. Samo je plivao kroz potopljeni deo, nadajući se da će uskoro pronaći još jedan vazdušni džep.
Nakon što se borio da se probije pod vodom, na osnovu kvaliteta vazduha je shvatio da mu ponestaje kiseonika. Ronilački instinkt mu je kazao da treba da udahne, po svemu sudeći, poslednji udah iz boce. A, onda se umešala sudbina, koja ga je sudarila sa jednim metalnim predmetom, ispostaviće se, još jednim rezervoarom kiesonika, koji nije imao regulator, pa je kompletnu bocu gurnuo u usta. Osećaj je opisao kao kada bi pili motorno ulje sa isteklim rokom trajanja iz starog automobila, dok su mu usta bila prekrivena masnim muljem.

Sudbina

Znao je da ne može da stane i nastavio je svom snagom. Sat je otkucavao njemu ali i njegovoj braći koja su ostala u zaleđini cevi. Dok se penjao, konačno je ušao u još jedan vazdušni džep. Znao je da mu to nije spas, već samo kupovina vremena. Sam, u mraku, sa očima i grlom koje su ga pekli, i telo koje je počelo da otkazuje odlučio je da se rukama uhvati u koštac sa glatkim, muljem i naftom ispunjenim cevovodom, do pola ispunjenim vodom. Pronašao je još jedan rezervoar za vazduh i stigao do poslednjeg poplavljenog odeljka pre uspona. Tada je čuo i Fizala kako doziva njegovo ime, koji ga je očigledno pratio. Zamolio je Krisa da ga sačeka pre nego što i on uđe u poslednji poplavljeni deo. Kris mu je rekao da su predugo unutra, da im vreme ističe.

Razgovarali su o verovatnoći da idu na pristanište broj 6, ali je Kris odlučio da nastavi bez Fizala, nakon što se uverio da on ima rezervoar za kiseonik. Kris je odlučio da uđe u vodu i nastavio je da pliva sve dok nije pronašao krivinu u cevi za koju se nadao da će ga dovesti do spasa. Znao je da je epilog tu, pristanište 5. koje je zatvoreno čepom ili ono broj 6. odakle su došli. Smrt ili život. Krenuo je ka uzlaznom stubu, sa uljem koje mu je peklo oči, opterečenim plućima i teškim telom na kraju je stigao do vrha cevi, a prvi koji mu je pružio ruku spasa bio je Majkl Kurban, ispostaviće se ubrzo, sin jednog od poginulih.

Ljudski život na popustu

Iako je preživeo, misli su mu bile okrenute ka kolegama. Ispričao je medicinskom osbolju sve detalje o njihovom položaju, a ostatak LMCS tima nije mogao da poveruje u Kristoferovu priču. Kompanija je pretpostavila da je cevovod pun nafte i da im boce kiseonika odavno nisu od pomoći. Ronioci su ipak zaronili, pokušavajući da ih pronađu. Čuli su se čak i ohrabrujući zvuci lupanja, koji su bili uzvraćeni, nesumnjivo dajući zarobljenim ljudima nadu. LMCS spasilački tim je tek trebalo da pronađe način da ih izvuče. Iako se činilo da će Paria Trading Company, odgovorna i za rad provizvođača LMCS, spasiti četvoricu muškaraca, spas nikada nije stigao. Njihov užas bio je samo veći kada su i oni to shvatili.

Kompanija je izvukla četiri preostala tela nekoliko dana nakon incidenta. Izvršena je obdukcija, bez naznaka kada je ko umro. Zvaničnici su naveli da su preživeli do subote (incident se dogodio u petak), a spekulisalo se da je jedan radnik izdržao do ponedeljka. Osnovana je istražna komisija sa ciljem da istraži okolnosti koje su dovele do tragedije u zalivu Parija.
Istraga je zaključila da bi vlasniku gasovoda, kompaniji Paria, trebalo da se sudi zbog grubog nemara i korporativnog ubistva. Prema izveštaju od 380 stranica koji je izradila Istražna komisija po ceni od 15,5 miliona dolara, Paria nije ispunila svoje dužnosti prema roniocima. Ne samo da je izveštaj okrivio loše operativne procedure kompanije za katastrofu, već i njeno direktno odbijanje da dozvoli spasilačku misiju za ronioce, koji su ostali zarobljeni, povređeni i živi, unutar vazdušnih džepova unutar cevovoda.

U izveštaju se takođe navodi da je kompanija LMCS za koju su ronioci radili, a koju je Paria angažovala da izvrši proceduru održavanja, podjednako kriva za ishod katastrofe, iako neće biti krivično gonjena prema krivičnom zakonu jer ga je Parija "sprečila da pokuša da spase radnike".

Porodice žrtava do dana današnjeg nisu dobile nikavu kompenzaciju. U svojoj izjavi za Sandej Ekspres početkom ove godine, Budram je izjavio da je razočaran premijerovim odgovorima na pitanja u Parlamentu o tome da će porodice žrtava dobiti obeštećenje od strane kompanije Paria, a koja nije ni kontaktirala porodice poginulih. Premijer Kit Rauli naveo je da "Vlada ne može da interveniše po pitanju obeštećenja, jer nalaze komisije razmatra upravni odbor Parije. Ovo nije pitanje za Vladu, već situacija gde je državna kompanija ima havariju u situaciji kada je ugovor izvršavala privatna kompanija. To su činjenice."

On je rekao da podržava pozive za smenu Parijinog odbora, nakon predložene optužbe za korporativno ubistvo iz nehata u izveštaju istražne komisije o incidentu, koji je objavljen ranije ovog meseca. Deluje da od svega toga neće biti ništa. Ostaće "gorak ukus" nakon spoznaje o niskoj ceni života na Trinidadu i Tobagu, ali nije samo tamo.

Pogledajte još: