Rostislav (18) za N1 o dečjem logoru na Krimu: „Terali su nas da rano ustajemo i da pevamo rusku himnu“

Svet 24. feb 202422:12 133 komentara

Za ovog tihog momka, soba koju deli sa još jednim dečakom, odnedavno je njegov dom. Soba se nalazi u domu nevladine organizacije "Save Ukraine". S njim je razgovarala novinarka N1 Aleksandra Godfroa, koja uz Aleksandra Milanovića i Bojana Babića, boravi u Ukrajini.

„Ja se zovem Rostislav, imam 18 godina, iz Hersonske sam oblasti, selo Radinsko. Volim da fotografišem. Učim da budem fotograf“, kazao je za N1.

Kada Rostislav, ili kako ga svi ovde zovu Rostik, govori o fotografiji i svojoj želji da postane fotograf dokumentalista, njegove se oči iznenada sjaje. Ovo je njegova novootkrivena ljubav za rođendan poklonjenim fotoaparatom i kursom fotografije koji je tek počeo.

„Interesantno mi je da slikam i da tako pričam priču“, kaže.

Rostislav ima šta da ispriča i njegove su osamnaestogodišnje oči već videle svašta. Herson i deo Hersonske oblasti bili su okupirani od prvog dana rata.

POVEZANE VESTI

„Ja sam živeo sa mamom i babom, Kada je počeo rat, mojoj babi nije izdržalo srce i ona je umrla. Zatim su došli Rusi i odvezli su moju mamu u bolnicu, ona pati od psihičke bolesti. I ja sam ostao sam“, priča Rostislav.

Četiri meseca on se sam o sebi brinuo uz pomoć komšija. A onda su i po njega došli.

„Na početku su me prosto pokupili i odvezli u Herson u školu. Bio sam tamo mesec dana i govorili su – treba da uzmeš ruski pasoš. Rekao sam im da mi ne pada na pamet. U školi su na lekcijama istorije govorili da Ukrajine više biti neće, da su Odesa i Herson ruski gradovi i tako to. Onda su nas okupili i rekli – idete u dečiji logor na Krim. Ja u tom trenutku nisam nikog imao i nisam uspeo da se izvučem. Rekli su – ti ideš i to ti je. Mene su, dakle, pokupili i odvezli u lager“, izjavio je.

I dodao je: „A onda kada je Herson oslobođen, počeli su da nam govore da se više nikada nećemo vratiti, da mi nikome nismo potrebni, da nas niko ne traži, da mi nismo potrebni našim roditeljima. Onda su počeli da nas teraju da rano ustajemo i da pevamo rusku himnu. Ko nije pevao njega su kažnjavali. Nije smelo da se govori ukrajinski, samo ruski. Rekli su nam – vi se nalazite u Rusiji i morate da govorite samo ruski i da poštujete Rusiju“.

Dalje je Rostislav poslat u vojno-pomorsku rusku školu da postane varilac. On i još tri ukrajinska dečaka. U jednom je trenutku izgledalo da mu se sreća osmehnula.

„Majka mog druga saznala je za organizaciju ‘Save Ukraine’ i došla po nas. Imala je ona kod sebe sva dokumenta, i za još jednog druga jer njegovi roditelji nisu mogli da dođu, gluvnemi su i napisali su joj punomoćje. A za mene je nabavila dokumenta da je ona moj staratelj. Kada je ona došla mene nisu pustili da idem sa njom. Ja u tom trenutku ni ne znam gde je moja mama. Ali Rusi su kazali: ‘Ti imaš majku, njoj nisu oduzeta roditeljska prava a sada tvoja majka ima i ruski pasoš’. Ona ga je uzela, nije znala šta radi. I da i ja treba da uzmem ruski pasoš. I ja sam ostao. Druga mama je otišla sa momcima. Ja sam imao kontakt sa ‘Save Ukraine’ i dopisivao sam se sa njima. Onda su mi Rusi uručili rusku krštenicu. Dali su mi je i ja sam je iscepao. Za to su me kaznili. Dve nedelje nisam izlazio iz sobe. Poslali su me posle toga u rehabilitacioni centar. Tamo je takođe bio režim da te nigde ne puštaju. Telefon jedanput dnevno. Napolje možeš jedan sat ujutu i jedan sat uveče“, ispričao je.

Tek kada se vratio na staro mesto, dodaje „Save Ukraine“ mu je omogućila izlaz. „Ja sam prosto pobegao nazad u Ukrajinu“, rekao je.

Rostislav ne želi da govori kakvim se putevima vratio u domovinu. Za njega je glavno da se vratio.

Putevi povratka dece nasilno deportovane u Rusiju su, uostalom, različiti. Nekada se majke, koje su saznale gde su im deca, obraćaju organizaciji „Save Ukraine“.

„One ustanove gde im je konkretno dete. Mame dođu kod nas u Kijev, ovde prespavaju, mi ih umirimo i sledeceg dana dovedemo do Lavova. Pređu granicu i pođu kroz Evropu da bi došle do Luganske oblasti gde ih ceo dan prvo isputuje FSB. Onda se sa decom vrate istim putem nazad“, rekla je Ina Misko, socijalna radnica iz NVO „Save Ukraine“.

Trenutno u samo jednoj od zgrada ove organizacije boravi 22 vraćene dece, većina je sa roditeljima. Tu su i porodice koje organizacija evakuiše iz ratom zahvaćenih područja. Porodice su ovde tri meseca koliko traje resocijalizacija i obnova dokumenata.

„Dešava se da ljudi budu evakuisani samo u papučama i kućnoj haljini, bez dokumenata i ičega. Mi im pomažemo da stanu na noge, upućujemo ih gde da se obrate da ponovo izvade dokumenta, vozimo ih i pomoću tih dokumenata da reše svoja pšitanja. Plus, dešava se da iz zone ratnih dejstava dolaze očajni sa mišlju da se život završio, kuća je izgorela, sve je nestalo i užas. Mi zato imamo psihologe koji sa njima rade. Mi im govorimo da se svet nije srušio, da imaju cilj, da postoje deca radi kojih se živi i da se život nastavlja“, kaže za N1 Ina Misko.

Deca bez roditelja bivaju i duže. Rostislav, koji za sada i nema gde da ode, ostaće, kaže na Ina, koliko god je potrebno.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare